Kada je Novosadski džez festival 1999. nastavio festivalsku džez tradiciju, ustanovljenu Danima džeza u Novom Sadu (1979–1988) koji su prva kulturna žrtva devastirajućih devedesetih, odgovaralo se samo na jedno pitanje: ko? Ko dolazi, ko svira, ko ga prati…
U trenutku kada sam u junu prihvatio ponudu da budem selector ovogodišnjeg festivala, jedino u šta sam bio siguran jeste da će pitanje ko zameniti pitanje zašto? I zato Big bend RTS, neprikosnoveni stožer džez života u Srbiji, i Stjepko Gut, regionalni (bar!) straight ahead trubački capo di tutti capi, otvaraju festival zbog vanrednog poduhvata: posvete Tedu Džounsu, najodgovornijoj osobi za uspešnu tranziciju svingom okovanih big bendova u sazvučju modernog džeza.
Potom, tu je i jedanaestočlani kombo Vladimira Ni kolova i Srđana Ivanovića koji od starta prate panegiričke reakcije kritike, isprovocirane neokentonovskom opsesijom orkestarskim bojama koje su uslovile nesvakidašnju postavku benda (tuba, French horna, harmonika, flauta…). Podatak da su i Nikolov i Ivanović naturalizovani Parižani, baš kao i još dvojica ovogodišnjih učesnika, Bojan Zulfikarpašić i Nenad Gajin, svedoči da je za balkanske džezere dvadeset i prvog veka City of light ono što je za yu slikare bio dvadesetog.
Nils Petter Molvaer u svom drugom dolasku u Novi Sad (prvi put juna 1988. u EBU Big Bandu) potpuno je posvećen katarzičnim zvučnim slikama, što će pokazati koncertno izvođenje tema s albuma Stitches rađenog u pandemijskim uslovima, ali sa neskrivenom porukom: nakon turbulentnih vremena, rane će zaceliti. Na festivalu će nastupiti i prošireni Jovan Maljoković Band (dva saksofona, dve trube) i Kamerni orkestar Roberta Lakatoša u novoj i, ne samo za ovdašnje prilike, neočekivanoj i intrigirajućoj aranžmanskoj viziji Ivana Ilića. Češki kontrabasista Josef Fečo ne samo da us pešno predvodi četvrtu generaciju Fečo klana, već pokazuje vitalnost Đangovog manouche zvuka, izvesno najpopularnijeg evropskog do prinosa istoriji džeza. Dvojica Novosađana, Aleksandar Uzelac i Vladimir Samardžić, obojica u odličnom društvu ‒ svaki sa svojim triom, nastupaju sa koncertnim premijerama novih albuma. I dok je Samardžiću ovo sedmi festivalski nastup, Uzelčevo učešće izaziva posebnu znatiželju prouzrokovanu „povratkom novosadskog džezerskog izgubljenog sina“ nakon sedmogodišnjeg boravka u Montrealu.
JazzXchange, dajdžestirani panevropski sekstet (Litvanija, Luksemburg, Srbija), predvođen koučem Bojanom Zulfikarpašićem, zajednički je projekat ovogodišnjih evropskih prestonica kulture. Na kraju, Čiko Frimen, još jedan od učesnika sa bogatom porodičnom tradicijom (otac i stričevi su harali Čikagom 40ih i 50ih prateći Parkera, Elridža i Gilespija), takođe je odavno batalio puko pokazivanje vrhunskog tehničko-stilskog umeća i potražio egzotičnije, slikovitije zvučne predele.
Vitomir Simurdić
Selektor festivala