Stephane Belmondo

truba

Svirajući i bjugl i trubu, Stephane Belmondo se pojavio kao potpuno jedinstven muzičar i odmah zatim je postao jedan od najtraženijih instrumetalista svoje generacije. On je poeta sinkopiranih pasaža, kolos fraziranja, i eksplozivno lakonski virtuozo koji koristi tišinu na retko vešt način. On je bezpogovorno jedan od izuzetnih talenata modernog jazza u Francuskoj danas. U domu Belmondovih je uvek bilo muzike. U malom selu Soulies-Toucas, u podnožju brda Var, Yvan, otac ova dva šampiona francuskog jazza, bivši saksofonista i direktor lokalne muzičke škole, ulio je njegovim budućim enfants terribles osećaj za uspeh i samodisciplinu, i dao im je da okuse sve forme muzike. Počevši na harmonici, Stephane odabire trubu sa skoro 6 godina. Uči i kornet na Muzičkom konzervatorijumu Aix-en-Provence, pre nego što je primljen na Marsejski konzervatorijum na klasu za trubu. Do 1986. godine Stephane Belmondo je već dobio prvu nagradu za trubu u Marseju, i za njega je došlo vreme da se otisne u stvarni svet živog jazza. Morao je da ode u 'gore' u Pariz. Tamo ukršta puteve sa pijanistom Reneom Urtregerom, i sarađuje sa Albijem Cullazom i Michelom Graillerom. Ubrzo po dolasku u prestonicu, pridružio se big bendu Laurenta Cugnija 'Lumiere'. Cugny je bio ubedio aranžera Geila Evansa da dođe u Francusku i radi na repertoaru orkestra. Ova saradnja je rezultirala izdanjem dva albuma i jako emotivnom evropskom turnejom. Jedne noći 1987. godine, Stephane je svirao u Palasu - klubu koi je od tada ugašen - kada ga je čuo Chet Baker i pozvao mladog muzičara da mu se pridruži na koncertu sledeće večeri u New Morningu. Na bini, Chet je predstavio Stephana publici kao evropskog trubača te generacije koji naviše obećava. Njih dvojica su vodili mnoge duge razgovore i svirali noćima zajedno; kao rezultat toga Stephane je postao uveren da je jazz njegova budućnost. 1992. godine, na petogodišnjici Bakerove smrti, Stephane je izveo brojne teme vezane za uspomene na ovog trubača; pridružili su mu se i Jean-Louis Rassinfosse i Phillippe Catherine, dvoje bivših partnera Cheta Bakera. U periodu od tri godine, od 1987. do 1990., Stephane je svirao u grupama koje su bile krvotok pariskih jazz klubova, kao što su quartet Kirka Lightsija i quintet Pierra Boussagueta. Saradnja sa Boussaguetom vodi do izdavanja albuma koji je Stephanu dao šansu da snima sa jednim od njegovih idola, američkim trubačem Tomom Harrellom. Stephane nakratko svira u grupi 'Abuse' PierreJaeana Gauchera, a onda postaje jedan od omiljenih muzičara Michela Legranda. Ovaj kompozitor ga je uzeo za svoj big bend i dovodio ga redovno u studio radi snimanja. Tako dobija šansu da nastupa širom sveta, putujući čak do Japana. Istovremeno, Stephane je postao glavna potpora u big bendu koji je osnovao njegov brat, Lionel, sa saksofonistom Fransoa Thebergeom, i takođe svira u 'Big One' Jean-Michel Pilca, formaciji od trinaest muzičara koja je ostvarila uticaj uprkos kratkoći postojanja. Posle formiranja quinteta sa bratom, Lionelom, i njihovog zajedničkog projekta sa Dee Dee Bridgewater, 1995. Stephane odlučuje da ode da živi u Meki jazza, Njujorku. Toshiko Akiyoshi, Al Foster, Mark Turner i David Kikoski su samo neki od mnogih već ili uskoro poznatih imena sa kojima je svirao u to vreme. Njegov quartet je usađen u produkciji legendarne Blue Note kuće. Takođe se ponovo pridružuje Bridgewaterovoj na američkoj turneji, nastupajući na Newport festivalu i u njujorškom legendarnom Carnegie Hallu.
Između 1997. i 1999., Stephanova karijera je bila raspolućena između Amerike i Evrope. U Njujorku snima sa pijanistom Donaldom Brownom dok u Prizu zajedno sa svojim bratom sarađuje na ekspeimentalnim projektima pionira električne muzike DJa Frederica Galliana. Treći album Belmondo quinteta 'Infinity' (Shai), izdat 1999. godine svedoči da je ovaj projekat još uvek živ. Stephane se vraćau Pariz da ostane, gde svira sa sa grupama pod vođstvom Andrea Cecarellija, basiste Jean-Marc Jafeta, kao i pijaniste Andija Emlera, sa Frankom Ammsellem i Antonio Faraom, a formira i brilijantni duo sa gitaristom Sylvian Lucom. Njihov album 'Ameskeri' je dobio univerzalno priznanje a prestižni majstor za instrumente Henri Selmer ga poziva da učestvuje u pravljenju serije novih modela bjugla i trube koji se na tržištu pojavljuju pod imenom 'Concept'. Takođe je i predavač u školi za profesionalne muzičare IACP, koju je ranije vodio njegov brat. Pošto je bio jedan od glavnih soliasta u grupi koju je Fransoa Theberge sakupio oko Lee Konitza u čast njegove muzike, Stephane se pridružuje novom ansamblu ovog kanadskog saksofoniste čija se muzika može čuti na albumu 'Elenar' (Efendi). 2003. godine veličanstveno svira na 'Hymne au Soleil', muzičkom programu kompozitora kao što su Lili Boulanger i Maurice Durufle u aranžmanu Lionela Belmonda za ansambl od čak jedanaest muzičara gde jazz muzičari stoje rame uz rame sa instrumentalistima iz glavnih klasičnih orkestara. Danas radi na projektu zasnovanom na pesmama Stivija Wondera. 'Jazz duša malog Stivija Wondera' je bio naslov Wonderovog drugog albuma za Motown i to uglavnom sažima filozofiju koja se krije iza ovog projekta. Lionel je naravno priskočio da pomogne u pripremi ovog projekta.

Lionel Belmondo

saksofoni

Pod velikim uticajem oca, bivšeg saksofoniste i pedagoga, Lionel rano pokazuje svoju ljubav prema jazzu. I tako 1979. godine, za vreme služenja vojnog roka u Vazduhoplovnim snagama, formira big bend, a 1982. sa 18 godina, postaje direktor Centralnovarske muzičke škole. 1985. godine uz očevu pomoć formira regionalni big bend za okrug Vara, a 1986. organizuje prvi Hyeres jazz festival na francuskoj rivijeri. Kada se njegov brat Stephane preselio u Pariz, Lionelova putovanja u prestonicu su postala češća. Redovno nastupa u velikom broju klubova a pridružuje se bratu u Boussaguetovoj grupi, quintetu u kojem svira i Jacky Terrasson. 1990. godine, sledeći primer svog mlađeg brata, Lionel odlučuje da se preseli u Pariz gde nastupa i snima muziku za film sa kompozitorom Michelom Legrandom i njegovim big bendom. Sledeće godine svira sa bretonskim trubačem Ericom Le Lanom u njegovom quintetu. Bend održava uspešnu turneju po inostranstvu, posebno u Africi. Onda, iznenada, 1992. godine, Lionel formira Belmondo Big Band sa saksofonistom Fransoa Thebergeom. Takođe svira u 'Big One' Jean-Michel Pilca i quintetu bubnjara Simona Gouberta, u čijem sastavu svira i njegov brat Stephane. 1993. godine braće zajednički formiraju sopstveni quintet a Lionel odlučuje da se posveti samo ovom projektu. Belmondo Quintet snima svoj debi album iste godine a na disku Lionel svira sopran saksofon, instrument koji je tek nedavno uzeo da svira. Učestvuje na Ramatuelle festivalu tog leta, pored tri majstora tenor saksofona: Johnnija Griffina, Guya Laffita i Lewa Tabackina. Sledeće godine Lionel i Stephane se pridružuju grupi Dee Dee Bridgewater. Pevačica je tada radila na tribjut albumu u čast jednog od osnivača hard bopa, legendarnog pijaniste Horasa Silvera, i tako braća dobijaju priliku da rade u studiju uz jednog od svojih idola. Pijanista je bio prijatno iznenađen susretom sa braćom. U međuvremenu Belmondo Quintet je snimio drugi album, 'For All Friends', u izdanju danske kuće Challenge. Krajem 1994. godine Nacionalna jazz akademija im dodeljuje Django Reinhardt nagradu za francuskog muzičara godine. Ovu nagradu su s pravom i zaslužili. Posle dvanaestomesečnog gostovanja u inostranstvu sa Dee Dee Bridgewater, što im pruža priliku da nastupaju na Newport festivalu i u Njujorškom Carnegie hallu, Lionel Belmondo odlučuje da se vrati podučavanju i prihvata mesto predavača na Nadia i Lili Boulanger konzervatorijumu u Parizu. 1996. godine u saradnji sa svojim prijateljem Fransoa Thebergeom, piše aranžmane za duvače i gudače za tribjut muzici Billa Evansa. 1997. godine, Lionel postaje pedagog na IACP, muzičkoj školi za buduće profesionalne muzičare čija je izabrana specijalnost jazz. On revidira metode nastave ove škole i restrukturira nastavno osoblje. Njegovo iskustvo i pecizno muzičko znanje, zajedno sa njegovim neumornim učešćem i zalaganjem načinilo je čuda u školi, koja je, za samo nekoliko godina, doprinela dajući generaciju mladih jazzera sa čvrstim osnovama koje su im potrebne na putu da postanu profesionalni muzičari. Mnogi su otvoreno izrazili svoju zahvalnost i priznanje, posebno članovi Vintage orkestra. Pored bavljenja pedagoškom radom, Lionel Belmondo formira grupu Sax Generation, ansambl 12 saksofona koji je potpuno različit od bilo čega u istoriji jazza, svira sa septetom trubača Jean-Loup Longnona, i učestvuje u aranžiranju za Christophe Dal Sasso big band, sa kojim se pojavljuje na Marciac festivalu. 2001. izlazi veličanstveni četvrti album (sniman uživo u Bordou) Belmondo Brothers quinteta kao dokaz da je ovaj projekat još uvek aktuelan. Ono što više iznenađuje je saradnja braće Belmondo sa francuskim pionirom električne muzike DJ Fredericom. Konačno, kao figura vredna poštovanja u muzičkom svetu, Lionel Belmondo je pozvan da učestvuje u rezvoju nove linije saksofona sa Henrijem Selmerom (lansirana u martu 2000. pod imenom 'Reference'). Na kraju školske godine 2003., Lionel odlučuje da napusti podučavanje da bi se posvetio nekim novim poduhvatima. Dok quintet nastavlja da zauzima značajno mesto u njegovoj karijeri, trenutno je fokus njegove pažnje usmeren na pisanje i aranžiranje. Kao izvršni producent 'Hymne au Soleil', Lionel nastavlja da pasionirano istražuje francusku muziku XIX i XX veka. Ovaj neumorni aktivista jazza koji je konačno pomalo ostario, trenutno je aktivno angažovan na razvoju B-Flat recordinga, izdavačke muzičke kuće koju je osnovao sa svojim bratom. Lionel ima nezajažljiv apetit za muziku i ukjlučuje se u mnoge ambiciozne projekte sa velikim entuzijazmom i odlučnošću. Bilo da je zauzet Belmondo Quartetom, bilo da podstiče svoje đake ili priprema novo izdanje u okviru svoje kuće, odaje utisak čoveka koji je više nego sraćan posvećujući se služenju svojoj muzi: muzici.