Steve Coleman

alt saksofon

Rođen u jednom od tradicionalnih muzičkih centara, Čikagu, 20. septembra 1956. godine, Coleman je odrastao na South Side, na puškomet od sve te muzičke tradicije, od bluesa, preko jazza do R&B, koje ovaj "Vetroviti grad" neguje. Igrom slučaja, počeo je da svira violinu u srednjoškolskom orkestru na prvoj godini. Prebacio se na alt saksofon otprilike šest meseci kasnije. Njegov otac "zaluđenik za Charlia Parkera" kako ga karakteriše Coleman, ohrabrio je svog sina da se uputi u tom pravcu, ali mladi muzičar je već bio odabrao uzor za sebe - izuzetnog alt saksofonistu Macea Parkera, saradnika Jamesa Browna - te se povezao sa jednim fank bendom.
Kada je stigao na Illinois Wesleyan univerzitet, Charlie Parker mu je ponovo skrenuo pažnju na sebe. Kreće se po raznim popularnim mestima u blizini 75. ulice da bi posmatrao asove poput Vona Freemana. Ovo je u Colemanu potaklo želju da ponovo razmisli o argumentima njegovog oca o "Birdu" - što je započeo preslušavanjem LP-a Charlia Parkera koji mu je otac ubacio u kofer. Do trenutka kada je napustio Čikago u maju 1978. godine, već je imao pristojnu tezgu kao vođa jednog benda u New Apartement Lounge, pisao je muziku i svirao je Parkerove klasike, i postajao sve nezadovoljniji onim što je video kao dijametirčnu (i nepomirljivu) opoziciju koja je cepala čikašku scenu: "Ili su mačori bili strogi tradicionalisti, ili ih nije bilo" kako on kaže. Čuo je lidere iz Nju Jorka kao što su Max Roach i Art Blackey kako gostuju sa bendovima u kojima su se mešali ovi elementi, te je shvatio da tamo želi da ode.
Boraveći na New York YMCA nekoliko meseci, probijao se dok nije dobio tezgu sa Thad Jones - Mel Lewis Big Band-om, što je dovelo do nastupa sa Sam Rivers Big Band-om Cecila Taylora i drugima. Počeo je takođe da snima ploče kao pratnja sa liderima i muzičarima kao što su: David Murray, Doug Hammond, Dave Holand, Michael Bracker, Abbey Lincoln, Bobby McFerrin and Brandford Marsalis. Dok su ovi angažmani bili cenjeni, ipak su samo delimično pokrivali stanarinu, pa je tako nekoliko narednih godina Coleman proveo svirajući na ulicama grada sa začecima grupe koja će kasnije da se izrodi u Steve Coleman and Five Elements (čije ime potiče od jednog od Colemanovih najomiljenijih kung-fu poteza). Nakon nekih promena u postavci benda, grupa je pronašla svoju nišu u malenim povučenim klubovima u Harlemu i Brooklynu. Tu su nastavili da neguju svoj koncept improvizacije, tada još uvek u razvoju, koji se kretao u okvirima uvreženih ponavljajućih struktura - osnova koju Coleman i njegovi prijatelji nazivaju M-Base koncept. Povezavši se 1985. godine sa zapadnonemačkom JMT kućom spremnom na avanturu, on i njegovi ko-konspiratori dobili su priliku da dokumentuju svoje novonastale ideje na albumima snimljenim pod vođstvom Colemana kao što su: "Motherland Pulse", "On The Edge Of Tomorrow", and "World Expansion". Ove ideje su dalje razvijane na Stevovim albumima: Sine Die, Rhythm People, Black Science and Drop Kick, kao i na prvom albumu od čitave M-Base kolekcije, Anatomy of a Groove.
Ono što su Coleman i njegov bend razvili je potaklo kritičare na elokvenciju. U jazz dodatku magazina "Village Voice" iz 1977. godine, Peter Watrous je napisao: "Mešavina sa njegovim ličnim pečatom je jedinstvena... Kada prvi put čujete tu muziku, ona je nejasna; sinapse se ne pale, ništa ne leže na mesto... Snaga leži u njenoj dvoznačnosti a pošto se naviknete na njenu neobičnost, ostaje muzika koja pleni. Ona je bez greške: jedan pokušaj da se otrgne očiglednim upotrebama, virtuozno." Genes Antoro kaže u "The Nation": "Na momente su gizdavi, na momente suptilni... Ekipa iz Brooklyna koja uključuje alt saksofoniste Steva Colemana i Grega Osbija, klavijaturistu Gerija Allena i trombonistu Robina Eubangsa, trasira glavne pravce za muzički razvoj ove generacije...".

On je jedan od osnivača takozvanog M-Base muzičkog pokreta, lider nekoliko grupa, intenzivno se bavi i snimanjem. U početku pod uticajem saksofonista Charlie Parker-a, Sonny Rollins-a, John Coltrane-a, čikaške legende Von Freeman-a i Bunky Green-a, Coleman je nastupao i snimao sa Thad Jones-om, Sam Rivers-om, bubnjarem Doug Hammond-om, Cecil Teylor-om, Abbey Lincoln-om i Dave Holland-om. Takođe je u muziku uneo i mnoge elemente folklorne muzike iz afričke dijaspore sjedinjene sa muzičkim idejama pod uticajem drevnih metafizičkih koncepata. Izjavio je da je njegova osnovna briga upotreba muzike kao jezika zvučnih simbola upotrebljenih da se izrazi priroda ljudske egzistencije.
Coleman se ne slaže sa korišćenjem kategorija za opisivanje muzike danas, posebno ne upotrebljava termin jazz. Preferirajući organskiji pristup muzici on koristi termin "spontana kompozicija". Prema Colemanu ovo seže u prošlost do davnih vremena kada su muzičari putem muzike pokušavali da izraze različite vizije iz stvarnosti koje su percipirali, što za njega predstavlja pokretačku snagu u pozadini mnogih takozvanih inovacija u muzici (kao i na drugim poljima u suštini). On oseća da su različita oruđa i polja interesovanja koja su ljudi do sada koristili (fizika i metafizika, broj, jezik, muzika, ples, astronomija, itd.) sva međusobno povezana i predstavljaju jedan holisitčki opus. Različite forme koje njegova muzika pokriva, nisu samo intiutivno inspirisane, nego i intuitivno i logički određene, ljudskom percepcijom "velikog dela" (to jest kreacijom sveukupne Prirode koju stvara Univerzalni Um). Iako ovo može delovati kao previsok cilj, ta tema okupira ljudske umove već milenijumima.
Jedan od metoda koje Coleman koristi u stvaranju svoje muzike je povezan sa dva koncepta: Sveta geometrija (upotreba oblika ra simbolično izražavanje jprincipa prirode), i Energija (potencijal za promene i promena sama po sebi u fizičkim, metafizičkim i parapsihološkim fenomenima, uključujući i Život, Rast, itd.). Coleman koristi različite vrste muzičkih struktura da simbolički izrazi Svetu geometriju i specifične vrste muzičkih pokreta da ukaže na različita stanja Energije. U svakom slučaju koncept Promene deluje kao centralna tema njegove teorije. Kako je sam izjavio, Promena različitih muzičkih struktura je onaj bitan element, ne strukture same po sebi. U ovome se on ne slaže sa mnogim teorijama muzike koje su trenutno dominantne u visokim obrazovnim institucijama. Coleman veruje da se ove ideje mogu najbolje iskazati kroz Spontanu kompoziciju formi, bez obzira na spoljni stilski prikaz. Jedna njegova česta upotrebljavana izjava glasi:'pokret je ono što je bitno.'
Ove ideje, iako retke, nisu nove u muzici. Postojali su muzičari u bukvalno svim kulturama koji su radili na ovom polju o čemu svedoče dokumenti o najranijim napisanim muzičkim delima. Dobro poznati muzičari iz različitih sfera, kao što su Johan Sebastian Bah, Bela Bartok i John Coltrane izrazili su slične ideje.
Snimci: Moterlan Pulse (1985); On the Edge of Tomorrow (1986); World Expansion (1986); Sine Die (1987); Rhythm People (1990); Black Science (1990); Rhythm In Mind (1991); Drop Kick (1992); The Tao of Mad Phat (fringe zones) (1993); A Tale of 3 Cities (1994); Def Trance Beat (1994); Myths, Modes and Means (1995); The Way of the Cipher (1995); Curves of Life (1995); The Sign and The Seal (1996); Genesis (1997); The Opening of The Way (1997); The Sonic Language of Myth (1998); The Ascension To Light (1999); Resistance Is Futile (Double CD) (2001); Alternate Dimension Series I (2002) (FRE CD available for download at M-Base.org); On The Riising Of The 64 Paths (2002); Lucidarium (2003); Elements of One (DVD documentary on Steve Coleman) (2004).

Timothy van Albright

trombon

Živi u Njujorku i aktivan je kako u krugovima klasične tako i jazz muzike. Tim nastupa sa kolegom sa Eastmana i prijateljem Damonom Zickom u grupi Damon Zick and Friends. Njegovi talenti kao tromboniste i kompozitora se mogu čuti na debi albumu ove grupe, The Outing. Tim nastupa na šou Fosse, a snimao je i sa Ralphom Alessijem i Jasonom Moranom.
Rodom iz Napa Valleija, Tim Albright se seli u Njujork 1999. godine gde izgrađuje raznoliku karijeru slobodnog umetnika na trombonu. Diplomirao je na Eastman muzičkoj školi 1998. stekavši diplome iz klasične i jazz muzike. Pored nastupa sa Argentom, gostuje redovno sa alt saksofonistom Stevom Colemanom.
Tim Albright je nedavno snimio dva CD-a i išao na evropsku turneju kao trombonista sa Stevom Colemanom i Council of Balance. Obišao je Severnu Ameriku sa Glenn Miller Orchestra i nastupao sa Woody Herman Orchestra.

Mihaly Borbely (Borbély Mihály)

taragota

Mihaly Borbely je studirao klasični klarinet i jazz saksofon na Konzervatorijumu Bartók Béla i Akademiji Liszt Ferenc. Tokom njegove karijere pored svojim originalnih instrumenata (klarinet i alt saksofon) specijalizovao se u sviranju na neobičnim duvačkim instrumentima (tárogató, folk blok flauta, kaval, dvojnice, fujara, ocarina, bombard, zurna) kao i sopran i tenor saksofone.
Jedan je od osnivača i članova grupe Vujicsics, a pored toga je podjednako aktivan i na poljima narodne, world, jazz i savremene muzike, kao član raznih postava ili kao solista. Radio je na snimanju velikog broja albuma, na koncertima u Mađarskoj, širom Evrope, SAD-a i Australije, a nastupao je i na velikim festivalima sa muzičarima iz Mađarske i iz inostranstva u navedenim žanrovima, uključujući imena kao što su: Sebestyén Márta, Sebő Ensemble, Hungarian World Music Orchestra, Tolcsvay László, Budapest Big Band, Dresch Mihály, Grencsó István, Kőszegi Imre, László Attila Band, Oláh Kálmán and Trio Midnight, Ráduly Mihály, Szakcsi Lakatos Béla, Michel Montanaro i njegov internacionalni ansambl "Vents d'Est", Herbie Mann, the Saxophone Summit (Michael Brecker - David Liebman - Joe Lovano), Jirí Stivín, Zbigniew Namysłowski, the Rova Saxophone Quartet, kao i Péter Eötvös, the Hungarian National Philharmonic Orchestra, the UMZE Chamber Ensemble i the 180 Group. Svira na koncertima i albumima sa Borbély Workshop i Quartet B, oba pod njegovim vođstvom, a svira i u duetu sa pijanistom Binder Károly.
Edukativni rad igra važnu ulogu u njegovom životu i muzičkoj filozofiji. Aktivno se bavi ovim od 1979. Predaje na Konzervatorijumu Bartók Béla od 1986. a od 1990. i na odseku za jazz Muzičke akademije Liszt Ferenc, gde je (1997-2000) bio i šef katedre na jazz odseku. Pored ovoga držao je i predavanja i master classes kako u svojoj zemlji tako i u inostranstvu (npr. the Birmingham Conservatory, the Royal Academy of Music - London, Conservatoire de Lyon, Lamantin Jazz Camp, International Clarinet and Saxophone Camp, Szombathely Bartók Seminar, International Creative Music Education Institute, itd.).

Jonathan Finlayson

truba

Jonathan Finlayson je priznat od strane međunarodne jazz zajednice kao muzičar na kojeg treba obratiti pažnju. Diplomac 2000. godine Berkley škole u Berkeliju, Kalifornija, donosi nam svoj žestok juriš trubom kao i oštru, odvažnu inteligenciju na većinu istaknutih svetskih festivala, uključujući Jazz festivale u San Francisku, Njuorleansu, Montereju, Montreauxu, Long Beachu, dodeli Grammy nagrade, i širom Evrope i Japana. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, uključujući i mesto trubača u Clifford Brown/Srtan Getz grupi, kvintetu odabranih među pet hiljada takmičara. Neformalno uči kod Roja Hargrova i Steva Colemana, a kao stipendista pohađa New School u Njujorku.

Zoltan Lantos (Lantos Zoltán)

violina

Zoltan Lantos (1962) je diplomirao klasičnu violinu na muzičkoj akademiji Ferenc Liszt u Budimpešti. Pošto ga je od ranije privlačila eksperimentalna i istočnjačka muzika, odlazi u Indiju na studije klasične indijske muzike 1985. kao stipendista.
Po povratku u Budimpeštu 1994. nastavlja da razvija svoj jedinstveni stil improvizacije na violini, ponovo otkrivajući sopstven muzičke korene i spajajući ih sa svojim znanjem o istočnjačkoj muzici kao i iskustvom na polju savremenog evropskog jazza. Sve od tada nastupa i snima sa raznim umetnicima kao što su Márta Sebestyén, László Dés, Mihály Dresch, Kornél Horváth, Ferenc Snétberger iz njegove domovine Mađarske, kao i sa muzičarima kao što su Dave Liebmann, Charlie Mariano, Didier Lockwood, Markus Stockhausen, Paolo Fresu, Renaud Garcia-Fons, Rabih Abou-Khalil, Dhafer Youssef, Urna, Jasper Vant Hoff, Philip Chatrene i mnogi drugi. Takođe se bavi i komponovanjem za pozorište i ples.
Njegovi glavni projekti od 1999. su quartet "Mirrorworld" - prvobitno sa Mihálem Dreschom (sax) - a kasnije sa Mihálem Borbélijem (sax), Gáborom Juhászom (gitara) - kasnije Miklósom Lukácsom (cimbal) i Kornélom Horváthom (percusija) - ali isto tako solistički nastupa na violini koristeći elektronske naprave za stvaranje višestrukih ponavljanja i specijalnih efekata.
Takođe je i član i osnivač trija AZOPA sa Achimom Tangom (bas) i Patriceom Heralom (percusija) i grupe Madras Special sa Rameshom Shothamom (percusija). Nedavno je sa Kornélom Horváthom formirao i razne druge formacije. Poslednjih nekoliko godina pozivaju ga na više međunarodnih Jazz i World Music festivala sa ovim projektima i to širom Evrope i Amerike (muzej Metropolitan Njujorku) i nekoliko azijskih zemalja (Indija, Kina, Taivan, Singapur).
Lantos je do sada snimio tri albuma u svojoj zemlji: "Pieces" - sa knjigom njegove poezije (Nyomdacoop, 1996), "Eclipse" - solo violinski album (Tandem Records, 1997) i "Mirrorworld" - sa gostujućim muzičarima (Fonó Records, 1998). Može se čuti na većem broju drugih albuma kao što su album "Malak" svirača na oudu i vokaliste Dhafera Youssefa (ENJA, 1999). "Makahia", trio album Lantosa/ Achima Tanga (bas)/Patrice Herala (AZOPA) je izašao (November Music) 2000. 2001, godine Lantos je snimao za album Ramesha Shothama "Madras Special" sa gostujućim umetnicima Charlijem Marianom (sax) i Rabih-Abou Khalilom (oud). Novi Mirrorworld album, Tiptoe Ceremony je ugledao svetlost dana u izdanju BMC 2002. i postao je mađarski jazz album godine 2003. Dalji planovi uključuju album na kojem će se pojaviti i Dave Liebmann (sax), Ronan Guilfoyle (bas) i Gary Husband (klavijature i bubnjevi).
Zoltán Lantos svira na violini sa pet žica koju je rekonstruisao László Lakatos i dve ručno pravljene 5+16 violine (Tarangini and Sarangini) koje je napravio Ricardo Margarit.

Miklos Lukacs (Lukács Miklós)

cimbalo

Miklos Lukacs je rođen u Trokszentmiklos 1977. godine. Njegov otac je takođe svirao cimbal, a majka violinu 10 godina. Počeo je da uči muziku u Alada Toth muzičkoj školi, kod Agnes Szakaly. Sa 9 godina, dobio je drugu nagradu na Aladar Racz takmičenju za cimbal u kategoriji tinejđera.
Njegov prvi internacionalni nastup se odigrao 1990. godine: imao je solo koncert u Briselu, u organizaciji UNICEF-a. Od 1991. do 1995. godine nastavlja studije na Konzervatorijumu Bela Bartok, gde je njegov profesor opet Agnes Szalkaly. Upravo tada počinje da se raste njegovo interesovanje za jazz, pogotovo improvizaciju. Po završetku Konzervatorijuma, primljen je na Muzičku akademiju Franc List, gde je diplomirao 1999. godine. Tamo ga je podučavala Ilona G. Szeverenyi. 1997. godine pojavio se kao solista na CD-u List: Šest mađarskih rapsodija koji je snimio Budimpeštanski festivalski orkestar. U SAD-u nastupa 1998. godine kao solista Concertante di Chicago kamernog orkestra. Veliki uspeh koji su postigli doveo je do toga da su ih pozvali ponovo sledeće sezone.
2000. godine dobija Artisjus nagradu.
Nakon studija, pored klasične muzike zaronio je u vode drugih muzičkih žanrova, pre svega jazz-a i etno muzike. Do današnjeg dana je član ili redovni gost mnogih sastava, uključujući Quartet B Mihalja Borbelija, the Borbely Workshop, Iren Lovasz, Chaba Tisko Septet, East Side Jazz Company, Mihaly Dresch Quartet i grupu Improvokation. Pored nastupa, bavi se aktivno i komponovanjem: 1993. godine napisao je delo pod imenom Hazam (Moja zemlja) za pozorište Kretakor, i Divertimento za kamerni orkestar i cimbal za ELTE kamerni orkestar.

Thomas Morgan

bas

Thomas Morgan je rođen 14. avgusta 1981. godine u Hejvardu, Kalifornija. Počeo je da uči čelo kad je imao sedam godina i nastavio do svoje četrnaeste godine kada je preusmerio pažnju na kontrabas. U maju 2003. godine diplomirao je na Manhattan muzičkoj školi, gde je studirao sa Harvijem S. i Garrijem Dialom. Thomas je svirao na koncertima u Njujorku i inostranstvu sa muzičarima kao što su: David Binney, Joey Baron, Steve Coleman i Bill McHenry.

Jennifer Lay Shyu

violina, vokal

Rođena u Peoria, Ilinois, u 28. marta 1978. od roditelja Ane Lay iz Istočnog Timora i oca Shyu, Tsu-pin iz Taivana, Jen Shyu je počela da se bavi baletom u Peoria Ballet Company (PBC) kadaje imala 6 godina, a uči klavir sa 7 od Lewa Brandesa, kasnije Rogera Shieldsa (koji je bio student Soulima Stravinskog, sina Igora Stravinskog), a počinje da svira i violinu sa 8 godina kod Ruth Livingston, a kasnije je podučava Mihai Craioveanu. Radi uspesi uključuju igranje uloge Klare kao i druge uloge "en pointe" sa PBC-om; sa 10 godina je bila prva violina u Central Illinois Concert Orchestra; kao solo pijanista nastupa sa 1. Koncertom za klavir Čajkovskog; plasirala se na 6. mesto sa 9 godina a kasnije, sa 15 godina dospeva i do finala Međunarodnog klavirskog takmičenja Stravinski, svirajući solo dela Baha, Betovena, Stravinskog, i Šopena; kao šesnaestogodišnjakinja je bila najmlađi student Letnjeg dramskog programa Jejl univerziteta ; dobila je stipendiju na izboru za Miss Talent Amerike svirajući klavir.
Zadojena plesom i intstumentalnom muzikom, Jen je počela da peva sa 12 godina, kada je na majčin nagovor otišla na audiciju za produkciju muzikla 'Pepeljuga' lokalnog pozorišta. Od tada, u njoj se razvija ljubav prema pozornici, koja ju je odvela do uloga Diane Morales u produkciji 'A Chorus Line' kada je imala 16 godina. Putem muzičkog teatra zapravo se upoznala is a muzičkim kompozicijama Džordža Geršvina, Cola Portera, Jerrija Hermana, Jeroma Kerna, i Stephena Sondheima, i odvela je dalje do otkrivanja velikih interpretatora njihovih pesama - Billie Holliday, Sarah Vaughn, Ella Fitzgerald, Dinah Washington, Betty Carter, da bi na kraju sada svirala rame uz rame sa i proučavala solo izvedbe Louisa Armstronga, Charlija Parkera, Theloniousa Monka, Buda Powella, Vona Freemana, Woodija Shawa, Bookera Littla, Johna Coltrana, Nat King Cola, Stuffa Smitha, i nebrojeno drugih.
U srednjoj školi, Jen je počela da se bavi vokalnom interpretacijom kod Dr. Kerry Waltersa. Jen je bila solista sa horom U.S. Collegiate na tronedeljnoj turneji u Evropi kada je imala 17 godina, tokom koje je pevala u Holandiji, Francuskoj, Italiji, Engleskoj, i Nemačkoj. Sa prvobitnom namerom da studira dramu, pohađala je Stanford University i diplomirala Vokalnu interpretaciju kod prof. Jennifer Lane. Tamo su joj profesori klavira bili i pijanista Thomas Schultz i plesači Robert Moses (jazz/moderna), Tony Kramer (kontaktna improvizacija), i Susan Cashion (latinoamerički ples), između ostalih. studirala je i psihoakustiku na Oxford univerzitetu, putem Stanford-at-Oxford programa. Tokom tih osam meseci u inostranstvu, nastupala je u Londonu i Bath Abbeiju profesionalnim horom, Joyful Company of Singers, kao i sa Arcadian Singers i Merton and Queens College Chapel horovima iz Oxforda. Izučavala je i operu i umetničko pevanje kod Nicka Claptona sa Kraljevske muzičke akademije, Philipa Cava sa Tallis Scholars, Vere Rosze, i Mitsuko Shirae, Hartmuta Hölla, i Barbare Ann Martin na Mozarteumu u Salzburgu. Na putu ka karijeri klasične pevačice, studirala je na Lake Placid institutu kod Phyllis Bryn-Julson, Susan Webb, Iana Partridga, Johna Wustmana, i Myrona MacPhersona odmah nakon diplomiranja. Prethodno je pevala jazz sa jednim quartetom u Café Nights u okviru Stanford campusa, ali tek rad u Stanford Jazz workshopovima tog leta kod Madeline Eastman and Marka Murphija je ubedilo da istraži potencijale svog glasa u improvizovanoj muzici pre nego što se odluči za operu. Tamo se susreće se Dafnisom Prietom, Yosvanijem i Yuniorom Terrijem koje su je potaknuli da izučava kubansku muziku i ples.
Tokom tri godine koje je provela u San Francisku, Jen radi kao producent u Thick Description, jednoj alternativnoj pozorišnoj trupi pod vođstvom Tonija Kellija, a bila je i director razvoja u Other Minds, Inc., kući koja se bavi savremenom muzikom i koja je producent jedinog festivala nove muzike u San Francisku. Upoznala se sa Fransisom Wongom u oktobru 2000. godine, koji je bio mentor mnogim umetnicima. Ona ga smatra zaslužnim što ju je usmerio na bavljenje kreativnim radom zasnovanom na njenoj kulturi i nasleđu. U aprilu 2001, Jen odlazi na Kubu preko through Plazacuba.com gde studira folklorni i salsa ples, pevanje, udaraljke, kao i klavir kod Andresa Alena na La Escuela Nacional de Arte. Iskustvo koje je tamo stekla dovodi do spajanja azijskih i afričkih elemenata u njenom kasnijem radu i istraživanju. Jen je takođe mnogo radila i s a grupom Francisa Wonga, Gathering of Ancestors, i muzičkim i plesačkim ansamblom Red Jade u čijem sastavu su John-Carlos Perea, Melody Takata i koreditelji Jimmy Biala i Lenora Lee. Takođe je bila i član Latin jazz ansambla Con Alma Jimmija Biale is a njima nastupila na San Jose Jazz festivalu u avgustu 2002. Jen je takođe nastupala in a Asian American Jazz festivalu i Soko Arts festivalu. Takođe dok je živela u Bay Area, sarađivala je sa pijanistima Jonom Jangom, Artom Hiraharom, reperom AK Blakom, i pevala na albumima alt saksofonista Douga Yokoyamae i Lewisa Jordana. Preko organizacije Asian Improv aRts. Jen je dobila Next Generation grant od California Arts Councila zajedno sa pesnikom Matthewom Shenodom i plesačem Sevenju Pepperom.
U decembru 2003. godine, Jen jepočela da izučava imporvizaciju i muzičke koncepte kod Steva Colemana što je na kraju dovelo do toga da peva na njegovom albumu Lucidarium (Label Bleu, 2004). Od kad je pevala i svirala violinu sa njim na Marciac Jazz festivalu u avgustu 2003, Jen se preselila u Njujork i trenutno peva sa Steve Coleman and Five Elements a bavi se razvijanjem svoje sopstvene muzike a njena muzička istraživanja se kreću od muzike Taivana do odlazaka u Čikago gde peva sa Vonom Freemanom u New Apartment Loungu i tragom Dianne McIntyre pokušava da očvrsne povezanost muzičara i plesača. Jen takođe trenutno peva u grupi Sekou Sundiate, 51st (Dream) State.

Tyshawn Sorey

bubnjevi

Kompozitor i multiinstrumentalista Tyshawn Sorey vodi karijeru koja nastavlja da cveta na muzičkim scenama jazz i kreativne muzike u Njujorku i Evropi. Nalazi se na tri nosača zvuka kao pratnja, a priredio je i dela za svoje sopstvene kvartete i razne ansamble kamerne muzike koja su premijerno izvedena u oktobru 2004. godine. Tyshawn je takođe privatni profesor kompozicije/jazz aranžmana, trombona, muzičke teorije, perkusije. Tyshawn je do sada snimao/nastupao sa nekolicinom vodećih zvezda na muzičkoj sceni jazz-a i savremene muzike, uključujući i imena kao što su: New Jersey New Music Ensemble, Michele Rosewoman, Max Roach, Butch Morris, Reggie Workman, Christophe Schweizer, Henry Threadgill, George Colligan, Anthony Braxton, Werner Klausnitzer, Robin Kenyatta, James Moody, Billy Bang, Steve Wilson, George Garzone, Russ Lossing i Charles Gayle među mnogima drugima.

Gábor Winand (Winand Gábor)

vokal

Gábor Winand je započeo svoje muzičko obrazovanje na klarinetu, i tada, po završetku osnovne škole, prebacio sena pevanje. Kada je imao 19 godina primljen je na jazz odsek Bela Bartok konzervatorijuma, gde mu je profesor bio Attila Garai. Ubrzo po završetku škole našao se u bendu of Gyula Babosa, jedne od velikih figura mađarskog jazz sveta. Nakon susreta sa Gáborom Gadóm 1990, počeo je da sarađuje sa njegovim bendom Joy, sa kojim je imao uspešne nastupe na mnogim festivalima. Kasnije je često svirao sa Triom Stendhal, pod vođstvom saksofoniste Lászla Désa, sa ESP orkestrom, pod vođstvom tromboniste Lászla Gőza, kao i sa pijanistom Györgom Vukánom. U međuvremenu, nastavljajući svoje muzičko obrazovanje, naučio je da svira saksofon a zatim i flautu. Od 2001. je član Elemér Balázs grupe, sa kojom je snimio dva CD-a. kao član orkestra,svirao je sa Charlijem Marianom, a nastupao je i na Londonskom jazz festivalu, Jazz festivalu u Skoplju, i u velikom broju evropskih gradova, kao što su Berlin, Hag, Beč, i drugi. Takođe 2001. uzeo je učešća na takmičenju u pevanju nacionalnog radija kao član žirija, a Al Jarreau, predsednik žirija je izrazio veliko zadovoljsvo njegovim izvođenjem na gala koncertu održanom posle takmičenja, i tada ga pozvao da se pojavi kao gost na njegovom koncertu. Među njegovim trenutnim formacijama su i: Bosambo Trio, bend kubanskog pevača Else Valle, Winand Quartet, sa Péterom Rozsnyóijem (klavir), Józsefom Barcza Horváthom (bas) i Andrásom Désom (perkusija). Poslednjih godina ponovo svira sa Gáborom Gadóm, sa kojim je snimio albume izdate pod svojim imenom. Francuski magazin Jazzman je dodelio njegovom albumu Corners of My Mind "Choc de l'année" nagradu za 2002, nagradu koja se dodeljuje najistaknutijem albumima godine. U poslednje vreme dobija mnoge pozive da gostuje u Francuskoj sa materijalom sa sopstvenih albuma (Jazz Festival de Souillac, Jazz Festival de Tours, Mittel Europa Jazz Festival Schiltingheim, Paris, Valenciennes).