Kirk Lightsey

klavir

Rođen u Detroitu, Mičigen, SAD, Lightsey je nadareni savremeni jazz pijanista koji još uvek nije dobio onoliko pažnje koliko njegovi talenti zaslužuju, uprkos karijeri koja je uključivala sessione sa nekim od najboljih modernih Jazz instrumentalista Amerike, i seriji dobrih snimaka pod njegovim imenom. Započeo je svoje bavljenje jazzom sredinom 50-ih, u velikoj meri prateći violiniste, prvo u Njujorku a zatim, početkom 60-ih godina, i na zapadnoj obali. Snimao je sa velikim bebop saksofonistom Sonnijem Stittom 1965. godine, i započeo saradnju sa suptilnim prevačem/trubačem Chetom Bakerom sa zapadne obale, što je rezultiralo objavljivanjem pet dobrih albuma. početkom 80-ih, njegova karijera dobija novi podstrek kada se na četiri godina pridružio bendu popularnog saksofoniste Gordona Dextera. Od onda je sarađivao sa samostalnim trubačem Donom Cherrijem, gitaristom Jimmijem Ranejem i brilijantnim tenor saksofonistima Cliffordom Jordanom i Jamesom Moodijem. Takođe se bavi gostovanjima i snimanjima sa Leadersima, odvažnom, čikaški orijentisanom grupom u kojoj sviraju i trubač Lester Bowie, alt saksofonista Arthur Blythe, tenor saksofonista Chico Freeman, basista Cecil McBee i bubnjar Famoudou Don Moye. Pored toga prati ga reputacija odličnog solo izvođača.
Odabrana diskografija: Lightsey 1 (1982), Lightsey 2 (1982), Isotope (1983), Shorter By Two (1983), Lightsey Live (1985), Everything Is Changed (1986), Kirk'n'Marcus (sa Marcusom Belgravom, 1986), Out Here Like This (sa the Leaders, 1987), Heaven Dance (sa the Leaders Trio, 1988), Unforseen Blessings (sa the Leaders, 1989), From Kirk To Nat (1990) i Goodbye Mr Evans (1997).

Johnny Griffin

tenor saksofon

Ovaj čikaški tenor saksofonista (rođen 24. aprila 1928.) je sa svojih 17 godina već gostovao sa Lionelom Hamptonom (1945-7). Zatim do 1950. godine, svirao je sa odmetnutom grupom Joa Morrisa, koja je bila veoma uspešna R&B ekipa. Nakon sviranja sa Jo Jonesom (1950.), Arnettom Cobbom (1951.) i boravka na Havaima (1952.-54.) vraća se u Čikago, gde void svoju grupu i takođe sarađuie sa Theloniusom Monkom. 1957. ide na turneju sa Art Blakejem a potom i sa Monk quartetom (1958.). U Čikagu radi kao solista, pa kao član Eddie Davis-Johnny Griffin quinteta (1960.-62.). Poput Dextera Gordona i Griffin putuje po Evropi 1963. godine, gde se zadržava, živeći prvo u Holandiji pa zatim u Francuskoj, i nastavlja da nastupa i gostuje tokom ranih 90.-tih na internacionalnom nivou. 1999. je bio učesnik jazz festivala u Čikagu sa još dvojicom modernih jazzera Tommijem Flanaganom i Philom Woodsom.
Među njegovim uzorima su Charlie Parker, i sugrađanin iz Čikaga, Von Freeman.. Kritičar Chicago Readera ga pohvaljuje: "lirsku snagu zvuka griffinovog snašnog tenora koji vas pogađa u srce i njegove improvizacije natopljene bluesom".

John Arnold Griffin III (rođen 1928) je bop i hard bop tenor saksofonista. Poput mnogih drugih uspešnih muzičara iz Čikaga, studirao je muziku u DuSable High School kod Walter Dyetta. Griffina je bio glas da je 'najbrži svetski saksofonista', iako je sa godinama, i padom jazz publike, ova pohvala u skoro nestala. 1940-ih 1950-ih sarađivao je sa bendovima Lionela Hampton-a and Joa Moris-a, svirao u the Jazz Messengeers-ima i The Thelonious Monk Quartetu. Od 1960-1962. on i Eddie "Lockjaw" Davis su vodili svoju grupu. Osetivši da je postigao dovoljno u SAD-u, svojim vrhuncem smatrajući Blowin' session iz 1957. pod Bluenote nalepnicom, snimljenim sa takođe tenorom Johnom Coltranom, seli se u Evropu. Živeo je u Francuskoj 1963. godine, a 1978. se seli u Holandiju, sve vreme nastavljajući sa gostovanjim a i snimanjima.
Odabrana diskografija: Introducing Johnny Griffin (1956); A Blowing Session (1957); Johnny Griffin Sextet (1958); The Big Soul Band (1960); Griff And Lock (1960); The Man I Love (1967); Return of the Griffin (1978)...
Volim da sviram brzo. Uzbudim se, i na neki način moram da se kontrolišem, susprežem. Ali kada ritam sekcija zakuva, hoću da 'puknem '- kaže Johnny Griffin
Kritičar Ralph J. Gleason je dao jedan često citiran komentar o Johnniju Griffinu u okviru prikaza ploče Down Beat iz 1958. Da ne bi bilo nekih nesporazuma evo Gleasonovog pasusa u celosti. "Bez sumnje Johnny Griffin ume da svira tenor saksofon brže, bukvalno, od bilo koga drugog živog. U najmanju ruku ovomože da tvrdi dok se ne pokaže drugačije. I dok svira ovom neverovatnom brzinom, on takođe uspeva da duva bez uzimanja vazduha duže nego što biste smatrali za normalno moguće. Sa ovakvom opremom on je u stanju da svira sve što se može svirati sa bilo kojom datom ekipom. Dovde su Gleasonove reči verovatno tačne. (U nedostatku odeljka o jazzu u Ginisovoj knjizi rekorda, moramo Griffinovu vodeću poziciju na polju uzeti zdravo za gotovo). Ali bilo bi pri tom pogrešno podrazumevati da John Arnold Griffin III nije ništa više od mašine za proizvodnju zvuka koja ima ugrađene kontrole sa rasponom od "Gasi motore" do "Punom parom napred."
On je izvanredno dosledan solista, čovek koji nikada ni u kom pogledu nije van forme, bez sumnje voli brz tempo ali je i kompletan, zaokružen jazz muzičar, sposoban da se uhvati u koštac sa bilo kakvim materijalom u pomoć (ili nešto drugo) bilo koje ritam sekcije. Od dolaska u Evropu 1962. godine, kada je imao 34, davao je besplatne časove iz smirene umetnosti relaksacije, tehnike saksofona, duboko usađene emocionalne intenzivnosti i nosilac drugih elemenata važnih za hiljade slušalaca u Parizu, Londonu, Kopenhagenu, i svim drugim centrima gde se jazz ceni.
Kada je John napustio SAD delovalo je da je već bio postigao više nego što mnogi jazzeri postignu za čitav život. Imao je samo 16 godina kada se kao saksofonista pridružio bendu Lionela Hamptona. Barem je Griffin mislio da je bio angažovan da svira alt u duvačkoj sekciji. Na prvom sastanku sa bendom, izvadio je manji rog samo da bi ga pitali gde mu je tenor. Odjurio je kući u Čikago prvom prilikom, dokopao se tenora i ponovo pridruđio duvačkoj sekciji koja je okupljala takve džinove kao što su Arnett Cobb, Bobby Plater i Charlie Fowlkes.
Kada je Joe Morris, jedan od Hampovih trubača, napustio grupu da bi oformio svoj bend 1947., Johm je otišao sa njim i ostao sa Morrisom 3 godine. Morrisov mali živahni rhythm-and-blues bend je imao ritam sekciju koju su jedno vreme sačinjavali Elmo Hope, Percy Heath i Philly Joe Jones. Govorio je o Morrisovom bendu sa ponosom, nabrajao imena ljudi koji su prošli kroz njegove redove i rekao mi da je Morris umro nekoliko godina ranije.
Pored manjeg broja relativno kratkih angažmana sa drugim bendovima (jedinicom Arnetta Cobba 1951, Art Blakeijevim Jazz Messengers od marta do oktobra 1975. i Thelonious Monk Quartetom tokom leta 1958.) Griffin je bio ili solistički umetnik ili vođa bendova od kada je napustio bend Joa Morrisa.
Kada sam pričao sa njim za vreme jednog njegovog angažmana u Ronnie Scott Clubu krajem '60.-tih delovao je da mu je dovoljno da gostuje u evropskim jazz centrima, siguran u da će pronaći odgovarajuću ritam sekciju za svoje angažmane (Alun Morgan, sa omota The Man I Love).
Pre nekoliko godina izašla je jedna nova ploča koja je prikazivala pet maldih tenor saksofonista. Naslov ovog albuma, inspirisan bez sumnje, željom da se iskoristi moda 'mladih lavova', najavila je svoje mlade zvezde kao 'opasne mlade tenore'.
Pa, nekada je to zapravo značilo nešto, biti nazvan 'opakim tenorom'. To nije bila samo titula koju ti dodeli izdavačka kuća pod kojom radiš. Morao si da odslužiš svoje na jezzerskoj prvoj liniji fronta, noćima ukrštajući svoje instrumente sa mačorima zvanim Illinois, Sonny, Jug, Dexter, Wardell, Lockjaw. A kada si konačno zaslužio čin, saznao bi od drugih opakih tenora, a ne od producenata, agenata ili publicista i kritičara.
Johnny Griffin je osvojio svoje čvarke "opakog tenora" u vrhunskim pukovima kao što su Lionel Hampton big band, Art Blakeijevi Jazz Messengersi i Thelonious Monk quartet. Početkom 1960.-tih on je, rame uz rame, vodio quintet sa nedovoljno cenjenim čudom od tenor saksofoniste, Eddijem "Lockjaw" Davisom. Zatim, 1963., emigrira u Evropu i odmah postaje sastavni deo uspešne jazz scene ovog kontinenta. Griffin se nije vratio u Ameriku sve do 1978, kada je namamljen nazad zbog gostovanja na trijumfalnom koncertu kolege emigranta Dextera Gordona u Carnegie Hallu. Sada. svakog aprila, 65-togodišnji Čikažanin sa Southsida, odlazi u svoju godišnju posedu SAD-u, čiji je vrhunac celonedeljna rođendanska svirka (24. aprila) u Jazz Showcaseu u Čikagu, kojoj prethodi ili je sledi nedelju dana u Njujorku. Kada nije na turneji, Griff uživa u idiličnom životu na francuskom selu, 250 milja od Pariza. 'Treba mi skoro sat vremena da se odvezem do najbliže željezničke stanice', kaže kroz smeh. (Bob Bernots)

Gilles Naturel

kontrabas

Rođen u Parizu 1960. godine. Studiaro klavir i violinu na Conservatoire de Paris. Magistrirao biologiju Univerzitetu u Parizu, 1982. godine. Jedan od vodećih basista u Parizu. Svirao je sa mnogim velikim jazz muzičarima među kojima su: Johnny Griffin, Lee Konitz, Steve Grossman, Tom Harrell, Horace Parlan, Benny Golson, Franco Ambrosett, Eddy Henderson, Antonio Farao, Ray Brayant, Jane Lee, Junior Mance, James Moody, Archie Shepp, Rick Margitza, Doug Raney, Lenny Popkin, Frank Morgan i Kirk Lightsey. Snimao sa: Barnijem Wilenom, Alainom Jean Marijem, Aldom Romanom, Enricom Ravom, Mandom Djinnom, Danielom Huckom, Paolom Fresuom, Stevom Pottsom, Stéphanom Belmondom, Johnom Betschom, Laurentom Dewildeom, Babikom Reinhaedtom, Didierom Lockwoodom, Olivierom Temimeom, Dougom Ranijem, Eddijem Hendersonom, Les Voices Messengersima, Carinom Bonefoy, Philippeom Combelleom, Romane et Stochelo Rosenberg, Christianom Brunom, Jimom Nicholsom, Le New Quintet du HOT CLUB de France, Tchavolom Schmittom i Boulouom Ferreom. Komponovao je muziku za Naturel Quintet, a 1995. g. snimao sa: Jacky Terrasson, Simon Goubert, Stéphane & Lionel Belmondo i Guillaume Naturel. 1993. svirao u Njujorku sa Johnom Davisom. 1998. nastupio na: ANTIBES JUAN LES PIN sa: Joom Lovanom, Kennijem Wernerom i Billijem Hartom i u Njujorku sa: Hervé Sellinom, Jonom Gordonom, Brianom Lynchom i Stevom Davisom, pored ostalih. 2005. gostuje sa Sarom Lazarus, Alainom Jean-Marijem i Stevom Wiliamsonom.

Sangoma Everett

bubnjevi

Sangoma Everett je počeo da svira bubnjeve sa dvanaest godina. Nakon svog prvog uspešnog iskustva kod kuće u Virdžiniji, ohrabren od strane njegove porodice, nastavnika i prijatelja Consuela Leeja odlučuje da ode u Njujork. Tamo se uortačio sa basistom i kompozitorom Billom Leejem i svirao tri godine sa Clifford Jordan Quartetom. Brzo je napredovao i počeo da svira sa drugim velikim muzičarima kao što su Barry Harris, Chris Anderson, Murial Winston i Joe Newman. Posle boravka u Severnoj Irskoj (1979) sa Joom Newmanom, ostaje u Parizu u Francuskoj. Tamo je imao priliku da svira redovno na svirkama sa Jimmijem Forestom, Alom Grejom, Jimmijem Smithom, Malom Waldronom, Horacom Parlanom, Jimmijem Woodom, Kirkom Lightsejem i La Velleom. Sangoma ide na turneju po Africisa Memphis Slim (1984) a sa Dee Danielsom (1986 i 1987). Nastupao je i na mnogim festivalima širom Evrope. Već je bio priznat i uspešan bubnjar kada se pridružio Barniju Wilenu i postao centralni element grupe zajedno sa Riccardom Del Fraom, Philippom Petitom i Alainom Jean-Mariom između 1986 i 1989. Tokom 90.-tih sarađivao je sa Eddijem Louissom i živeo nekoliko godina u Švajarskoj. 1999 i 2000. bio je bubnjar Golden Gate Quarteta.
U januaru 2001. godine, oformio je Sangoma Everett Group sa Nomads of the Desert. U međuvremenu Sagoma je svirao sa: Philippom Catherinom, Dizzijem Gillespijem, Doudou Gouirandom, Donaldom Harrisonom, Bennijem Golsonom, Dee Dee Bridgewaterom, Mauricom Vanderom, Leonom Thomasom, Stevom Lacijem, Erikom Truffazom, Tonijem Lakatosom, Linda Hopkinsom, Jimmijem Witherspoonom i DJ Laurent Garnierom. Takođe je sarađivao na mnogim studijskim snimcima između ostalog sa Barneijem Wilenom, Claudom Nougarom ili Liz Mc Comb i Jeri Brown.
Sangoma poseduje veštinu, vatrenost i ljubav koji su neophodni da bi se inspirisao kako bend tako i slušaoci. Svaki njegov solo je podjednako inteligentno osmišljen i emocionalno uzbljiv. (Ira Gitler)