Meg Okura

violina

Meg Okura je violinski virtuoz i inovativni improvizator, koji meša savremeni jazz sa elektronikom. U ovom svom projektu ona poseže za svojim klasičnim zaleđem i stvara spektakularne jazz adaptacije na poznate klasične komade. Po magistriranju sa Julliard škole, Meg napušta scenu klasične violine i počinje da se bavi savremenijom muzikom, nastupajući i snimajući sa nekim od najvećih muzičkih imena među kojima su Mary J. Blige, David Bowie, Michael Brecker, Philip Glass, Jesse Harris, Lee Konitz, Lou Reed i Steve Swallow. Meg je počela da svira violinu kada je imala četiri godine u Omeu, gradiću u blizini Tokija u Japanu. Kada je napunila 6 godine vać je svirala klavir i orgulje u lokalnoj crkvi i svojoj osnovnoj školi, dok je intenzivno učila muziku u Toho školi., jednoj od najprestižnijih škola u Aziji. U ranim tinejdžerskim godinama već se ubraja u sam vrh među studentima ove škole i 1990. godine postaje najmlađi pobednik debi audicije Tokijskih kulturnih domova za mlade muzičare. Sa sedamnaest godina, Meg je izabrana za prvu violinu Azijskog orkestra mladih koji gostuje širom Azije, vodeći stotinu najboljih mladih muzičara odabranih iz devet azijskih zemalja. Naredne godine, Meg je ponovo pozvana kao solista na turneju sa orkestrom kojeg vodi Lukas Foss. Tada se seli u SAD, i debituje u Kennedy centru sa pokojnim Alexander Schneiderom i Njujorškom gudačkim orkestrom gde nastupa kao solista. Meg je takođe izabrana za prvu violinu i solistu sa Orkestrom Henry Mancini instituta u Kaliforniji, i nastupa sa Elmerom Bernsteinom, Bilijem Childsom, Jerrijem Goldsmithom, Daveom Grusinom, Herbiem Hancockom, Shirley Horn, Quincy Jonesom, Diana Krall, Diane Reeves. Meg je učila violinu kod Masaa Kawasakija, kamernu muziku kod Samuela Sandersa, Seymoura Lipkina i Roberta Manna u Julliard školi gde je dobila Gluck stipendiju i bila prva violina orkestra kao i asistent na filmskoj kompoziciji i muzičkoj produkciji. Dok je još uvek studirala na Julliardu, snimila je tri solo albuma za Life Music iz Japana, zbog čega je otišla na turneju širom Japana. Takođe je napisala i simfonijsko delo 'Fanfare' koje je premijerno izveo Njujorški simfonijski ansambl 1998. godine. Od kada je diplomirala 1999. godine živi u Bruklinu, i od onda je sarađivala sa muzičarima kao što su Sarah Brightman, Eric Friedlander, Heidi Grant -Murphy, Darryl Hall, Susie Ibarra, Ziggy Marley, Jeremy Pelt, Rufus Wainwright, Elliot Sharp i Steve Sacks. Sada sa uživanjem snima i nastupa sa Pharaohs Daughter, Sam Newsome and Global Unity, Septetom Roberto Rodriguez, the Sirius String Quartetom i Vince Giordano and the Nighthawks. Britanski časopis Guardian nazvao je jazz violinistkinju Meg Okuru 'uzbuđujućim virtuozom improvizacije'. Od njenog debija u Tokijskom Bunka Kaikanu 1991. godine, Meg smo slušali širom Evrope, Azije i SADa na nekim od najprestižnijih mesta kao što su Kennedy centar, Linkoln centar, Barbican hall i Hollywood Bowl. Po završetku magistarskih studija klasične violine na Julliardu 1999. godine, Meg se brzo uzdigla do jednog od najtraženijih violinista, nastupajući i snimajući sa imenima među kojima su i David Bowie, Michael Brecker, Philip Glass, Gil Goldstein, Jesse Harris, Lee Konitz, Elliot Shart, Steve Swallow, Diane Reeves i Tony Visconti. Kao vođa benda i solista Meg je gostovala širom Japana nastupajući u mnogim koncertnim dvoranama, nebrojenim malim crkvama i nekim klubovima. Posle svoje Zimske turneje 2000 u Japanu, Meg je počela da se fokusira na izučavanje jazza i improvizacije tako što je radila kao prateći muzičar u Njujorku, Od onda sarađivala je sa muzičarima svih žanrova, uključujući imena poput John Abercrombie, Erin Bode, Jimy Bosch, Sarah Brightman, Eric Friedlander, Heidi Grant-Murphy, Darryl Hall, Susie Ibarra, Ziggy Marley, John McNeil, Sam Newsome, Jeremy Pelt, Lou Reed, Gilberto Santa Rosa, Dave Soldier i Steve Sacks. Puno nastupa i kao član Michael Brecker Quindecteta, Pharaohćs Daughter, Septeta Rodriguez, Steve Swallow/Ohad Talmor Sexteta, Sirius gudačkog Quarteta. Pored toga izabrana je za violinustu za Cirque du Soleilov 'VAREKAI' i prva zamena za jazz violinu u Big Apple Cicusu a svirala je muziku za film 'Avijatičar' sa Vinceom Giordanom i the Nighthawks. Meg često nastupa u Kaplan Penthousu Linkoln centra sa Four On the Floor (Dave Edgar na čelu i klaviru) - 'Hooked on Classics' koji se predstavljaju programom Linkolnovog centra pod nazivom Upoznajte umetnika (Meet the Artist).
Meg je počela da uči klavir na svoj četvrti rođendan u Omeu, gradiću u blizini Tokija. Posle samo šest meseci njen nastavnik klavira je saopštio Meginoj majci da Meg mora da uspori svoj rad jer uči suviše brzo i da je prenapredna za svoj uzrast. Isprovocirana ovim komentarom, Megina majka odlučuje da Meg nastavi da uči ali violinu pošto je to bio jedini drugi nastavnik muzike u gradu. 'Moram reći da je ovo bio dobar potez pošto ne samo da sam naučila da sviram violinu, nego i solfeđo, melodijski i harmonijski diktat i teoriju muzike. Naučila sam da čitam i pišem muziku pre nego svoj maternji jezik' - kaže ona. Do svoje šeste godine, Meg je već svirala klavir i orgulje za lokalnu crvu i osnovnu školu, dok je intenzivno učila muziku u Toho školi. 'Zaista sam uživala svirajući klavir i orgulje pošto sam imala priliku da improvizujem deo pratnje. Nisu mi trebale nikakve note ako sam znala melodiju' - priseća se Meg. Njen nastavnik u prvom razredu je jednom pitao Meg da li može da svira deo pratnje u nižem ključu. Ona se samo nasmešila nastavniku i počela da svira melodiju transponovanu čitavu notu niže. 'Uživala sam i u reharmonizovanju himni u mojoj crkvi i komponovanju novih preludija svake nedelje u koje sam inkorporirala melodije iz prve himne službe'. U svojim ranim tinejdžerskim godinama već je zauzimala sam vrh među studentima Toho škole, a 1990. godine postaje najmlađi pobednik debi audicije Tokijskog Bunka Kaikan za mlade muzičare. Sa sedamnaest godina, Meg je izabrana za prvu violinu Azijskog omladinskog orkestra (orkestra mladih) koji odlazi na turneju širom Azije, gde je vodila stotinu najboljih mladih muzičara izabranih iz devet zemalja Azije. 'To je bio izazovan posao za mene zato što sam ja bila jedna od najmlađih muzičara, a morala sam da vodim ostale doble obučene i veoma talentovane muzičare koji su imali mnogo više iskustva od mene. Neki su se već profesionalno bavili muzikom u svojim zemljama i bili više od deset godina stariji od mene. Situaciju je dodatno oteževalo to što nisam dobro govorila engleski. Tako da sam učila engleski tri do pet sati dnevno svaki dan celu godinu posle turneje' - priseća se Meg. Naredne godine, Meg je pozvana da se ponovo pridruži ovom orkestru ovaj put kao solista, izvedbom J.S. Bahovog violinskog koncerna u E-duru sa američkim kompozitorom i dirigentom Lukasom Fossom. Tada se seli u SAD, debitujući kao solista u Kennedy centru sa pokojnim Alexanderom Schneiderom i Njujorškim gudačkim orkestrom. Upisala se na prestižnu Julliard školu da nastavi studije klasične violine. Studirala je violinu kod Masao Kawasakija, kamernu muziku kod Roberta Manna i Samuela Sandersa, i bila prva violina Julliardovog operskog orkestra. Na Jullioardu je dobila Gluck stipendiju, nastupajući na privatnim recitalima u bolnicama širom Njujorka. Izdaje i svoj prvi album pod nazivom 'Be Thou My Vision', i nastupa na mnogobrojnim recitalima u crkvama i koncertnim dvoranama širom Japana. Dok je Meg bila zaposlena pokušavajući da uskladi svoj raspored koncerata sa studijama na Julliardu, nekoliko profesora teorije muzike je otkrilo njen talenat za kompoziciju te su je oni ohrabrili da se upusti u karijeru kompozitora. 'Jednom sam imala zadatak za čas muzičke teorije da napišem fugu zasnovanu na temi koju nam je dao profesor. Dobila sam A+ i rekao mi je da je moja fuga bila najbolje rešenje koje je video u svojih 20 godina radnog iskustva na Julliardu. Stvar je bila u tome što sam ja provela svega petnaest minuta radeći na ovoj fugi u metrou'. Meg za Njujorški simfonijski ansambl piše svoje prvo simfonijsko delo 'Fanfare', koji ga premijerno i izvodi 1998. godine. 'Bila sam izuzetno zauzeta turnejama i radom u školi. Tako da sam većinu svojim kompozicija napisala u vozovima i avionima'. Od onda, komponovala je muziku za kratke i dokumentarne filmove u Japanu i SAD, među kojima je i dokumentarni film 'Congregation' nedavno prikazan na PBS-u. Komponuje za svoj drugi i treći album i dobija počasno pominjanje na Takmičenju za kompozitore John Lennon 2000. i 2003. godine. Tokom leta 1998. Meg se zaljubila u jazz pošto je sarađivala sa Orkestrom Henry Mancini instituta (muzički direktor - Jack Elliot) kao prva violina i solista predvodeći prateći orkestar za Davea Grusina, Herbia Hancocka, Sherly Horn, Quincy Jonesa, Dianu Krall i Dianu Reeves. 'Zaista sam želela da sviram jazz. Tako sam počela da ubacujem improvizaciju u svoje sviranje. Improvizacija je izgledala kao odličan način za kombinovanje kreativnosti komponovanja i discipline sviranja klasične violine. Ali kasnije sam shvatila da je naučiti svirati jazz mnogo dublje od toga. Kažu da mogu da sviram jazz jer imam dobro uho, sa čim se slažem - imati savršenu visinu tona je korisno. Ono što je frustrirajuće je činjenica što mnogi klasični muzičari vole da misle da jazz muzičari samo sviraju po sluhu. Stvar je u tome što vam dobar sluh neće biti od velike pomoći kada improvizujete na 'Giant Steps' u četvrtinkama od 300 jer će svaki akord trajati samo 0.4 sekunde'.
Uprkos svom velikom angažmanu kao prateći muzičar, Meg Okura trenutno svima svoj novi projekat 'Panazijski kamerni jazz ansambl'. Kompozicije su tako napisane da istaknu posebno talentovane njujorške jazz muzičare ovog ansambla: YUKARI na flauti, Meg Okura na violini, Megumi Yonezawa (Greg Osbyjeva četvorka) na klaviru, Jennifer Vincent (Duke Ellington orkestar i Rudy Calzado e Cubarama) na čelu i basu, i specijalni gost Satoshi Takeishi, perkusije.
Meg živi u Bruklinu, Njujorku, sa svojim mužem sopran saksofonistom Samom Newsomom. Njena kompozicija 'Fantazija za sopran, saksofon i klavir' je premijerno izvedena na Simpozijumu za saksofon Američkog univerziteta u Vašingtonu.

Eric Niceberg

klavir

Eric Niceberg, pijanista, je međunarodno priznati jazz kompozitor koji ima nekoliko velikih uspeha. Vođa je veoma uspešne grupe koja kombinuje Jemenske narodne pesme sa latino aranžmanima, čime se dobija apsolutno jedinstven i zanimljiv novi zvuk. Neki od muzičara sa kojima je Niceberg nastupao su i Pat Matheny, Adam Nussbaum, Eric Alexander, Eliot Zigmund, Bobby Porcelli, Arnie Lawrence, Andy McKee, Johm Eckert, Walter Blanding, Richie Zellon i mnogi drugi. Eric je počeo da svira klavir sa 7 godina. Nekoliko godina kasnije otkriva jazz i pridružuje se Big Band i Dixieland grupama. Sa 14 godina Eric počinje da svira jazz profesionalno, nastupajući u klubovima i raznoraznim muzičkim pozornicama. Uskoro postaje deo Jazz scene Izraela, svirajući sa vodećim jazz muzičarima. Sa 18 godina Erik započinje svoje studije na Muzičkoj akademiji u Jerusalimu, gde se njegove veštine razvijaju pod tutorstvom profesora kao što su Vyacheslav Ganelin, Dani Gottfried, Nahum Perferkovich i drugi. Tokom studija i diplomiranja koje je usledilo, Eric nastavlja da nastupa sa različitim grupama. Istovremeno proširio je svoje muzičke aktivnosti na druga polja. Sarađuje sa vrhunskim izraelskim umetnicima i redovno nastupa u radio i televizijskim emisijama. Komponuje muziku za filmove među kojima su i 'Varaity' - dokumentarni film o 'veraity centru' u Izraelu; 'tiny lab' i ' Cellonet' - film za prezentaciju Celloneta - kompanije visoke tehnologije (high tech). 1993. godine tokom posete SAD-u, Eric se susreo sa saksofonistom Arnijem Shenkmanom (Spin Doctors).
U protekle četiri godine Eric je bio vođa grupe Nueva. Nueva kombinuje Jemenske narodne pesme sa afrokubanskim ritmovima, latino aranžmanima i elementima latino jazz muzike. Ova mešavina tih različitih muzičkih stilova je istinski jedinstvena i proizašla je kao rezultat susreta muzičara iz različitih sredina.

Eliot Zigmund

bubnjevi

Eliot Zigmund, bubnjar, je stvorio impresivan opus naglašen njegovim izuzetnim tehničkim veštinama, sklonošću ka melodijama koje dotiču srce i neporecivom hemijom koju uspostavlja sa kolegama muzičarima iz benda. Svirao je i nastupao sa Bill Evans Triom tokom 70-ih godina i sa Michel Petrucciani Triom 80-ih. Takođe je gostovao i snimao sa nekim od najvećih muzičara savremene jazz scene kao što su Jim Hall, John Abercombie, Joe Lovano, Gary Peacock, Stan Getz, Pat Metheny, i mnogi drugi. Eliot Zigmund predaje u Njujorku, gde i živi, kao i na William Paterson koledžu u Njudžersiju. Ovaj maestro na bubnjevima opisuje kreativni proces sledećim rečima: 'Znam iz iskustva sa bendovima koji rade godinama, da sviranje iz dana u dan sa istom grupom daje muzici snagu i lakoću izvođenja koja se drugačije ne može dobiti. To je poput košarkaškog tima koji igra svako veče i izvešti se do te mere da individualci i tim izvode (povezuju se) na optimalan način'. Govoreći o ritam sekcijama koje se ne povezuju, Eliot kaže: 'Mnogi muzičari nemaju zapravo koncept povezivanja. To je više kao 'pa ja ću da radim svoj deo posla a vi ćete da radite svoj deo posla i nadajmo se da će to funkcionisati'. U puno slučajeva to ne funkcioniše na onaj veoma suptilan način koji označava razliku između swinga koji teče naspram četiri sata fizičkog rada'. Karijera Eliota Zigmunda na internacionalnoj jazz sceni je široka i raznolika. Rođeni njujorčanin, Eliot je bio strastveni jazz poklonik i izučavao je tu vrstu muzike od najranijih dana a profesionalno je počeo da svira bubnjeve kada je imao 16 godina. Pošto je diplomirao muziku završivši studije na muzičkom koledžu Mannes i Njujorškom City koledžu, Eliot je započeo dugu i raznoliku karijeru nastupajućeg muzičara. Svirao je bubnjeve za legendarnog Billa Evansa od 1975. do 1979. godine, snimajući i gostujući intenzivno sa ovim pijanistom. Posle stalnog angažmana sa Evansom, Eliot provodi pet godina na turnejama i u snimanju sa pokojnim francuskim vunderkind pijanistom Michelom Petruccianijem u triu sa basistom Palleom Daniellsonom. Pored toga Eliot je radio odnosno snimao sa nekim od najvećih imena modernog jazza kao što su Jim Hall, Stan Getz, Joanne Brackeen, Don Friedman, Dick Oatts, Ron McClure, Art Lande, Richie Beirach, Lee Konitz, Fred Hersch, Red Mitchell, Eddie Gomez, John Hart, Eddie henderson, Vic Juris, Mike Richmond, Benny Golson, Enrico Pieranunzi, Marvin Stamm, Vince Guaraldi i drugi. Radio je i sa Neil Sedakom, Dionne Warwick i The Pointer Sisters. Pored njegove izvođačke karijere, Eliot je uključen u jazz edukaciju - drži radionice i predaje kako u SAD u tako i u inostranstvu. Među novijim i najavljenim projektima su i nastupi sa pijanistom Christianom Van der Goltzom i basistom Edom Schullerom na Jazz festivalu u Torontu 2003. godine, sa Denom de Rose na Festivalu Crvenog mora u Izraelu iste godine i koncerti u Tel Avivu, Izrael, u aprilu 2004. godine sa italijanskim muzičarima Paolom Birrom (klavir) i Lorenzom Conteom (bas) na Jazz festivalu u Veroni 2003. godine uljučujući i CD koji treba da izađe sa još turneja iza toga. Takođe vodi trubački ansambl sa trubačem Johnom Eckertom i saksofonistom Bobijem Porcellijem a tu je i saradnja sa pijanistom Ericom Nicebergom u memorijalnom projektu za Michela Petruccianija u koji su uključeni i saksofonista Eric Alexander i basista Andy McKee.
'Odgovor poput dodira pera i suptilan rad na cimbalu dovode svako delo do praskavog ostvarenja' - Kirk Winters, JAZZIZ
'Zigmund je dao Petruccianijevim iprovizacijama fluidnu opuštenu hitnost, ciljajući na ciganski ritam plime i oseke.' - MUSICIAN MAGAZINE
'U prikazu spontane, nenametljive brilijantnosti, Zigmund svojeručno razotkriva kao laž lošu reputaciju zvuka bubnjeva u koncertnoj dvorani VCU Centra za izvođačke umetnosti.' - VIRGINIA TIMES DISPATCH
'Zigmund spada u takve perkusioniste koji ne ubrajaju svoj ponos zajedno s vidljivim znacia svoje virtuoznosti. One je u svakom pogledu muzičar koji poseduje veliko iskustvo ali iznad svega umetnost slušanja.' - JAZZMAN MAGAZINE
'Evans je dobio snažnu podršku od bubnjara Eliota Zigmunda čiji rad je pokazivao neuobičajen ukus i senzitivnost.' - Jon Bream, Minneapolis Star

Thomas Bramerie

kontrabas

Thomas Bramerie je rođen 18. septembra 1965. godine u Bergeracu (Francuska).
Učio je gitaru i klavir kod Tonija i Michela Petruccianija, a 1988. se opredelio za akustični bas.
U Francuskoj je nastupao sa Chetom Bakerom, Jonnie Griffinom i Stevom Grossmanom. Od 1992. do 1995. bio je član La Villa jazz Klub house banda u Parizu. Tamo je svirao sa Cliffordom Jordanom, Tommijem Flanaganom , Johnom Scoffieldom, Josuom Redmanom i Davidom Sanchezom, između ostalih.
Thomas se preselio u Njujork 1997. godine i postao stalni član Dee Dee Bridge water Banda ('Live at Yoshi's Verve; nominovan za Grammy 2001.).
Trenutno svira sa Simon Shaheen, Quatarom, i Jean-Michel Pilcom ('Live at Iridium', Dreyfus).