Tokom cele svoje karijere, Kenny Garrett, koji je bio više puta nominovan za Grammy, istraživao je široki spektar muzike. Njegovo muževno, a ipak melodično sviranje može se čuti na albumima umetnika tako savršenih i raznolikih kao što su jazz legende Art Blakey, Dizzy Gillespie and Miles Davis, rock veličanstvo Sting, Peter Gabriel i Bruce Springsteen, i progresivni rap pionir GURU.
Put njegovog umeća razvijao se pod srećnom zvezdom. Rođen u Detroitu, upoznao se sa saksofonom od malih nogu preko svog oca koji je svirao tenor. Jazz je bio svuda oko njega, ali je Detroit takođe nudio velikodušne mogućnosti za izučavanje soula, gospela, pa čak i klasične muzike iz prve ruke. Koledž je odgođen kada je, 1987. godine, Garrettu ponuđeno mesto u orkestru Duka Ellingtona (tada pod upravom Dukovog sina, Mercera Ellingtona). Tri godine kasnije, Kenny se preselio u Njujork i svirao sa Mel Lewis Orkestrom (upijajući notne sveske Thada Jonesa) i Dannie Richmond Quintetom (svirajući muziku Charlesa Mingusa).
Objavio je svoj prvi album kao vođa, predstavljajući, Introducing Kenny Garrett, 1984. godine pod etiketom Criss Cross. Tokom godina takođe je snimao i sa Freddijem Hubbardom i Woodijem Shawom. Tada je usledio poziv od Milesa Davisa 1986. godine kojim je započeta petogodišnja saradnja koja je dala četiri albuma i ostavila neizbrisiv trag na Kennijevu karijeru i život. Od mnogih bisera koje je pokupio, Kenny kaže, "Milesov genije izvlačio je najbolje iz muzičara, ne kontrolišući ih – dozvoljavajući im da budu slobodni, ali istovremeno dobijajući od njih ono što je želeo."
Posle dva albuma za Atlantic Records - Prisoner of Love i African Exchange Student - Kenny je potpisao ugovor sa Warner Bros. gde je počeo impresivni niz hvaljenih albuma koji su predstavljali izazov i za publiku: Black Hope (1992), Triology (1995), Pursuance: The Music of John Coltrane (1996), Songbook (1997), Simply Said (1999), Happy People (2002), Standard of Language (2003) i Beyond the Wall (2006). Ovaj sjajni period doneo mu je kritike od 4 zvezdice i preko 100 gostovanja na albumima kao tražene pratnje.

CITATI

"Jedan od najboljih jazz saksofonista u okolini." (LA Times)

"Njegova muzika je drugačija, više na ivici, provokativnija za misli nego što je to uobičajeno za jazz… on daje više " (Jazz Scene)

"Trebalo bi objaviti upozorenje za oluju pre koncerta Kennija Garretta "  (Washington Post)

“Nema ovde takvog alt saksofoniste koji bi mogao dotaći Kennija Garretta. On je možda i najplodniji saksofonista koji se pojavio od vremena Cannonballa Adderlija...” (Scott H. Thompson)

"Postoji nekoliko momaka koji razvijaju svoj sopstveni stil," Miles je rekao u svojoj autobiografiji iz 1989. godine: "Moj alt saksofonista, Kenny Garrett, je jedan od njih."

KRITIKE

Čistunci jazz imporvizacije obično se trgnu kada neko upotrebi reč ‘tačka’ umesto nastupa. Ta ideja ukazuje na nešto unapred smišljeno, čak proračunato. Pa ipak, Kenny Garrett, bivši alt saksofonista Arta Blakija i Milesa Davisa koji vodi svoj sopstveni trijumfalni šou već skoro 20 godina, uspeva da postavi na scenu nešto što je bez greške jedna ‘tačka’ a da time ne istupi svoju jazz oštricu.
Garrett je davao prikaz jednog novog albuma - Beyond the Wall, posvećenog McCoy Tyneru, koji će izaći sledećeg meseca. Njegova strategija svirke je karakteristično avanturistička: na početku, poliva publiku žežućim koltreinskim free-jazzom, a onda postaje sve više funky kako odmiče šou. Ljuljajući se na svojim nogama kao neki posednuti sveštenik, Garrett je počeo da pretače svoju melodijsku inventivnost u petnaestominutni monolog, dok se njegov žestoki mladi bend bacao oko njega. Impresivni pridošlica iz Venecuele, pijanista Benito Gonzalez (privrženik Tynera) preuzeo je radi slične vežbe koja varniči, a basista Kris Funn je demonstrirao okretnu artikulaciji, spojenu sa prožimajućom prizemnošću. Garrett se tada otisnuo u štrčeći, saksofon solo u tonovima orgulja, nateravši publiku da tapše u ritmu, svirajući odsečne figure u dijalogu sa njima.
Garrettova veština komponovanja nije daleko od one Herbija Hancocka; čim je počeo da hrani slušaoce melodijama poput himne na kojima je izgradio uspeh albuma, publika je počela da tiho pevuši dok je on improvizovao bezbrižno preko njih. Okrenuvši se sopran saksofonu, on i Gonzalez su tada zasvirali meditativne kolaže japanskih i korejskih narodnih pesama koje su držale klub u potpunoj tišini. Garrett je završio nastup zaraznom melodijom Happy People, grooverom za plesni podijum kojim bi se ponosili i Eddie Harris ili Grover Washington. Možda je to tačka – ali jedinstvene vrste koju mogu pružiti samo četiri savršena savremena jazz imrovizatora.
John Fordham, The Guardian, 13. juli 2006.

Kenny Garrett Quartet . As alt saksofona Kenny Garrett zauzima sam vrh jazz top lista već više od deset godina. Kenny Garrett, kojeg smatraju jednim od najuticajnijih jazz muzičara njegove generacije, odrastao je u Detroitu okružen zvucima jazza, R&B-a i gospela. Počeo je da svira saksofon kada je imao oko devet ili deset godina, po ugledu na oca koji je svirao tenor. Posle srednje škole, planirao je da ode na Berklee u Bostonu, ali tada je Orkestar Duka Ellingtona došao u grad u potrazi za saksofonistom. Garrett je postao stalni član Duke Ellington Orkestra (pod vođstvom Mercera Ellingtona) 1978. godine, i ubrzo se preselio u Njujork da svira sa Mel Lewis Orkestrom i Dannie Richmond Quintetom. Pošto je izdao svoj prvi album 1984. godine i posle svirki sa Artom Blakijem, Freddijem Hubbardom i Woodijem Shawom, Garrett se pridružio Milesu Davisu (1986-91.). Od onih koji su izvršili uticaj na njega, Garrett posebno citira Johna Coltrana: “Volim njegov glas, njegovu kontrolu, njegovu spiritualnost i njegovu poruku.”
Proslavljajući deset godina u Warner Brothersu, Garrett je izdao 8 albuma za istu kuću i bio nominovan više puta za Grammy nagradu.  Rolling Stone ga je 1996. godine nazvao "Žustrim jazz umetnikom", a anketa Down Beat Readersa dala mu je titulu "Alt saksofoniste godine," zbacivši Phila Woodsa sa te pozicije. Iako je svirao i fusion i hip hop (sarađivao je sa reperom Guruom), Kenny Garrett je pre svega umetnik “jednog pravca” priznat za jednog od poslednjih u generaciji umetnika koji su napredovali kroz bendove drugih velikih umetnika. Na njegovoj prolećnoj turneji, Garrett je putovao u divnom društvu pijaniste Carlosa McKinnija, basiste Chrisa Funna, i bubnjara Rondala Brunera. Washington Post je primetio, "Trebalo bi objaviti upozorenje za oluju pre koncerta Kennija Garretta "
Andrea Canter, Ajova Jazz Festival 2005

... Kenny Garrett Quartet, koji je zapalio veče. Garrett je uzbudljiv izvođač, artikulisan i intenzivan, sa idejama koje iskaču iz njegovog saksofona. Funky groove numere “Wayne’s Thing” razvio se u rukama basiste Krisa Funna i bubnjara Ronalda Brunera, pre nego što ju je Garrett zapaprio skakutavom melodijom kaja je odplesala u soul. Momenti koji su dali ton definitivnog savršenstva ovom setu došli su kada je uzeo u ruke sopran saksofon da bi odsvirao tri narodne melodije, dve japanske među kojima se našla jedna melodija sa Kariba. Upotpunjenje je dobio od lirskog Carlosa McKinnija za klavirom za vreme ovog sjajnog, svetlucavog kolaža.
Jerry D'Souza, Toronto Downtown Jazz Festival 2005

DISKOGRAFIJA