Biti bez predrasuda pri tom ne zaboravljajući odakle dolazimo, Kosmopolitski stav sa snažnim regionalnim korenima: Wolfgang Puschnig, i kao osoba i kao muzičar, ovaploćuje ovu osnovnu bipolarnost koja se prečesto svodi na jednostavnu poštapalicu. Od početka 1980-tih naovamo ovo je od njega načinilo ne samo reklamu nego i savršeni primer u svetu evropskog jazza. Za Puschniga, austrijska najjužnija provincija Carinthia bila je osnova njegove socijalizacije, temelj muzičkog razmišljanja i osećanja, budući smeštena na raskrsnici germanskih, slovenskih i romanskih kultura i jezika. Rođen je u Klagenfurtu (Celovec na slovenačkom) 21. maja 1956. gde je proveo i svoju mladost, obojenu narodnim pesmama (“uvek je bilo puno pesme”), jazzom i raznolikošću drugih muzičkih pokreta. Ubrzo posle završnih ispita u školi, s jeseni 1974., okrenuo je leđa Carinthiji da bi iskušao sreću u austrijskoj dalekoj prestonici Beču. Njegovo jedino umetničko iskustvo do tada bilo je u klagenfurtskom underground-bendu “Sokrates Sixtinic Bongoloids” i u amaterskom pozorištu. Wolfgang Puschnig se prijavio na studije muzikologije i engleskog jezika na Bečkom univerzitetu. Zbog problema sa  prihodima, prekinuo je studije flaute na Bečkoj akademiji za muziku i izvođačke umetnosti. Umesto toga osmatra austrijsku jazz scenu kao saksofonista i pohađa časove jazza na Bečkoj muzičkoj akademiji. 19. maja 1977., tokom koncerta na kojem je prvobitno planirao da svira samo u duetu sa pijanistom Mathiasom Rüeggom, neočekivano je doprineo stvaranju ansambla koji će postati poznat kao “Vienna Art Orchestra” (VAO). Snimanje njihovog prvog singla “Jessas na!” (“O moj bože!”) u saradnji sa “pesnikom radničke klase” Ottom Kobalekom i “koncertom za četiri drveta, vatromet, švajcarsku vojnu čekovnu knjižicu, polumilitantne klince i orkestar” bili su reprezentativni događaji anarhističke, fluktuirajuće rane ovog big banda. Postigli su proboj snimivši LP “Tango From Obango” 1979. i putem prvih značajnih festivalskih nastupa u inostranstvu 1980/81. Narednih godina, Wolfgang Puschnig postao je vodeći solista orkestra u mnogim legendarnim programima kao što su “Concerto Piccolo” (1980.), “From No Time to Rag Time” (1982.), “The Minimalism of Erik Satie” (1984.) i “Lonely Nightride of a Saxophone Player” (1985.), obe komponovao i aranžirao Mathias Rüegg. Gostovanja na Tajlandu i u SAD-u sredinom 1980-tih i prvo mesto na koje je VAO postavila anketa “Down Beat” magazine u okviru TDWR kategorije (1984. i 1985.) konsolidovala su njihovu reputaciju vodećih big band muzičara Evrope.
Od početka, bilo je nekoliko ‘bendova u okviru benda’ koji su kružili originalnim orkestrom kao sateliti da bi se otisnuli na svoje sopstvene orbite u nekom trenutku. Puschnig je npr. svirao kao deo quintet “Part of Art” (zajedno sa Herbertom Joosom, Ulijem Schererom, Jürgenom Wuchnerom i Wolfgangom Reisingerom) koji je snimio dva LP-ja između 1980. i 1983. i učestvovao u projektima sa izuzetno eksperimentalnim pesnikom Ernstom Jandlom, njihov prvi projekat se prikazao kroz  LP “Bist eulen?” iz 1984. Sredinom 1980-tih saradnja Puschnig i Reisinger nastavila je da bude plodna i konstantna u veoma cenjenim ansamblima “Pat Brothers” (sa Lindom Sharrock i Wolfgangom Mittererom) i “Air Mail” (sa Harrijem Peplom i Mikom Richmondom). Još davnih 1970-tih, Puschnig se upustio u muzički duet sa Alter egom (starim Egom) Ulijem Schererom, dugogodišnjim pijanistom ansambla VAO. Sada je ova preferencija postala još jača. Od 1981. naovamo, Hans Koller, tada pedesetosmogodišnjak i očinska figura austrijskog i evropskog jazza, pozvao je Puschniga sa zadovoljstvom na takozvane slobodne saksofonske dijaloge. Puschnigov duet u saradnji sa Wolfgangom Mittererom rezultirao je veoma eksperimentalnim elektroakustičnim LP-jem “Obsooderso” 1986. godne. Stepen u kojem je Puschnig voleo ovaj najintimniji i najkoncentrovaniji od svih oblika komunikacije, postao je vidljiv na “Pieces of a Dream”, njegovom debi solističkom albumu koji je izašao 1988.: dueti sa Carlom Bley sa kojom je sarađivao od 1985.,  Jamaaladeenom Tacumom, bivšim basistom Ornette Coleman, Hansom Kollerom, Lindom Sharrock, Hiramom Bullockom, Harrijem Peplom i mnogim drugima, dobili su završni glanc putem horskog aranžmana Carinthijske narodne pesme “Is scho still uman See” (Veče je tiho nad jezerom), predstavljajući pragmatičnu izjavu za Puschniga: prvi put se veliki svet međunarodnog jazza susreo sa malim svetom njegove postojbine. I po prvi put postalo je jasno da su njegova najizražajnija inspiracija, ‘pevanje’, fraze slične bluesu koje su još 1980-tih postale nepogrešiva robna marka Puschnigovog alt saksofona,  zapravo ukorenjene u melanholiju Carintijske tradicionalne muzike, pod velikim uticajem kulture Slovena. Uskoro je došlo do prekretnice: od velikog broja saradnji i projekata u koje je bio uključen od tada (većina rame uz rame sa Lindom Sharrock), navešćemo ovde samo one najznačajnije: njegovu saradnju sa korejskim quartetom udaraljki  “Samuel Nori” (od 1987.), uzbudljivim “Gemini”-duetska-funk-blizanačka-veza sa Jamaaladeenom Tacumaom, podjednako bizarni i brilijantni poduhvat “Alpine Aspects”, u okviru kojeg se Puschnig suočio sa funky-groovy jazz dinamikom sa kompresovanom tačnošću disonantne harmonije poput one tipične za pleh muziku narodnog duvačkog orkestra iz Amstettena u tradicionalnim kostimima. Ovo se može smatrati možda njegovim najgenijalnijim potezom.
Carinthia, afroamerika, Koreja i nazad. Posebno kao solista u “Very Big Band” (veoma velikom bendu) Carla Bleja ili u formacijama kao što su “Mixed Metaphors” koji se susreo sa “Konkrete Poesie” Ernsta Jandla (konkretna poezija) sa katran crnim rap-tekstovima koji predstavljaju savremeni afroamerički groove  ritam, i povrh toga, rame uz rame sa austrijskim bardom i pevačem Willijem Resetaritsom, poznatijim kao Kurt Ostbahn, sa kojim standarde pretvara u rituale, Puschnig je uvek ostajao samo svoj. Njegova elegijska intonacija, melodični vokalni izraz njegovih deonica koje doprinose njegovom ličnom stilu, dotiču podjednako amatere i poznavaoce.  One nadalje pokazuju da čak i danas, u eri iritirajuće konfuzne post-modernističke raznolikosti – deluje moguće da se razvije idiom, već prepoznatljiv na prvi ton, na neki način “izrastao iz romantizma”. Nepostojanje predrasuda uz ne zaboravljanje sopstvenih korena. Samo je nekolicina uspela u takvoj estetskoj podeljenosti. Teško da su one kod ikog drugog tako kredibilno i razoružavajuće osetljive kao kod Wolfganga Puschniga. Poruka koja može da posluži kao uzor. Ne samo za Evropu. Ne samo za Carintiju. (Andreas Felber)


IZABRANA DISKOGRAFIJA