Thelonious Monk je jednom prilikom opisao bubjarsku veštinu Roja Haynesa kao „kuglu broj 8 pravo u rupu sa strane”. Jack DeJohnette naziva Rojeve bravure „retkom kombinacijom uličnog obrazovanja, visoke prefinjenosti i soula”. Pat Metheny za Haynesa kaže da je „otac modernog bubnjarstva” i „nacionalno blago.” Lester Young je možda najbolje sažeo Haynesovu genijalnost kada su njih dvojica delili binu oktobra 1947. godine, rekavši “Haynese, ti zaista umeš da sviraš swing!” Već preko 50 godina Roy Haynes ostvaruje svoj uticaj i uvodi novine, uobličavajući neke od najboljih jazz albuma dok istovremeno menja samu potku i orijentaciju jazz improvizacije svojim neuhvatljivim, inteligentnim i razigranim sviranjem. Rušeći granice jazza, dajući mu infuziju, upravljajući ga ka većim slobodama i osobenijem izrazu, Roy Haynes predstavlja nacionalno blago koje nastavlja da krči nove staze iako je već dobrano zašao u 70-te, na iznenađenje ljubitelja jazza, Majku Prirodu i Oca Vreme da i ne pominjemo. Ko se još može pohvaliti stažem sa velikanima kao što su Louis Armstrong, Lester Young, Charlie Parker, Thelonious Monk, Sarah Vaughan, Miles Davis, John Coltrane, Dizzy Gillespie, Lennie Tristano, Stan Getz, Chick Corea i Pat Metheny? „Čudno je to, zar ne? - Haynes promišlja - Neverovatno mi je to što punim 79. Nisam mogao da pretpostavim da ću još uvek svirati u ovim godinama. Neprekidno me zovu da snimam, namam pojma šta je to. Volim da radim tamo gde mogu da sviram štagod hoću, dajem svoje interpretacije. Godinama ranije, kada sam svirao sa drugim ljudima, moj zadatak je bio da učinim da se oni osećaju dobro. Kada sam prestao to da radim, izgleda da sam privukao više pažnje – na videlo je izašao moj koncept.” Nazivajući svoju muziku „hard swingom,” Haynes je u poslednje vreme vodio niz grupa kao što je ona koja se pojavila na albumu „Birds of a Feather“ iz 2001. (Dave Holland, Roy Hargrove, Kenny Garrett) i „Love Letters“ iz 2003. godine (Holland, Kenny Barron, Scofield, Joshua Redman). Ovom kratkom spisku eksplozivnih, nadahnutih izleta i ovaj album uživo iz njujorškog „Birdlanda“ pod nazivom „Fountain of Youth“ koji je izašao zahvaljujući Dreyfus Jazzu 24. februara. Sa svojim sastavom dvadesetogodišnjaka koji čine Martin Bejerano (klavir), Marcus Strickland (tenor i sopran saksofon i bas klarinet), i John Sullivan (bas), Roy Haynes ostvaruje svoj uticaj na sledeću generaciju podjednako kao što je to činio i ranije. Snimljen u decembru 2002. godine, album „Fountain of Youth“ predstavlja poštovanja vrednu, eksplozivnu i veličanstvenu, pionirsku muziku koju Haynes uključuje u svoje zbirke već godinama uz dodatak nekoliko novina koje je odabrao bend. Haynes radosno priznaje da njegova grupa često pada u žar, očito sledeći njegov primer. Izbor muzike Monka, Methenija, Oliver Nelsona i Irvinga Berlina pružaju izvanrednu razmenu, vatromet u punom jeku. „Neke od ovih melodija sam već snimio ali sam želeo da ih izvedem ponovo, da zabeležim ovaj sjajan bend. - objašnjava Haynes - „Snimajući uživo zaista možeš da uhvatiš neke čarobne trenutke, a ovde ih ima u izobilju. Numera `Question and Answer` ima nekih odličnih stvari u improvizaciji kod pratnje kada sviram akcente na bas bubnju i činelama. Na `Green Chimneys`, kada stanem a saksofon i klavir sviraju solo, pa se vratimo – opasna stvar. Gomila u `Birdlandu` je stvarno uživala.” Druge večeri snimanja, grupa je dobila dodatnu inspiraciju iz nenadanog izvora – snažna vejavica je snegom prekrila Istočnu Obalu! Kada je vest o vejavici stigla tog jutra, producent se zabrinuo da će vremenske neprilike značiti manje publike. U poslednjem momentu puštena je vest da će neki srećkovići među njujorškim jazz obožavaocima moći da prisustvuju koncertu besplatno. Kao rezultat toga, auditorijum je bio prepun uz uobičajeno veliko prisustvo mladih ljudi i muzičara. Entuzijazam publike nije jenjavao tokom celog snimanja punog naboja. Sarađujući sa mlađom grupom kada nije na turneji sa Birds of a Feather, Haynes kaže da muzičari nalaze njega, a ne obrnuto. „Strickland je svirao sa orkestrom Milta Jacksona, on mi je prišao u  klubu „Blue Note” i relao mi da želi da svira samnom. Dao sam mu posao godinu dana kasnije kada je iskrsla prilika, a on je preporučio ostale momke, Johna Sullivana i Martina Bejerana. Svirali su samnom protekla tri leta a publika uživa gdegod da odemo.”
Veza između učitelja i učenika ne poznaje razliku u godinama. Kvartet se sreće u muzičkom prostoru koje je bezvremeno, gde Haynes izvođenje muzičara diže na viši nivo; odgovarajući im istim žarom, udarac za udarcem, triler za trilerom. „Sviđa mi se Marcus, sviđa mi se kako sluša. Imamo dobar odnos. On može sa mnom da svira a da ne moram uvek da mu objašnjavam, jenostavno shvati. Oni još uvek rastu, kao i ja, iako kažem da imam 100 godina. Među nama vlada srodnost kakvu ne možete imati sa svakim.” „Fountain of Youth“ počinje sa „Greensleeves.” Omaž Coltranu možda, ali grupa je kuje iznova sa emotivnom, bučnom energijom. Na albumu se nalazi i triptih Monkovih standarda, „Twinkle Trinkle”, „Ask Me Now” i „Green Chimneys” čija vrludava logika pruža priliku za eruptivnu i energičnu interpretaciju. „Način na koji sviram Monkove pesme je definitivno drugačiji - kaže Haynes - U `Twinkle Trinkle` smo na primer izbacili pojedine taktove, a dodali puno drugačijih akcenata. Ne volim da odajem sve pojedinosti. Napravili smo ponovo aranžmane za muziku, tretirajući ih skoro kao sopstvene melodije. `Green Chimneys` takođe.” Numera „Butch and Butch”, od Olivera Nelsona, koju je Haynes snimio sa ovim saksofonistom/aranžerom za njegov klasik iz 1961. „Blues and the Abstract Truth“, predstavlja živahno, dinamično izvođenje, pružajući predah od uzavrele, grozničave zemlje Monka. Gde su Strickland i Bejerano oduševljavali publiku zimske večeri na ranijim snimcima, ovde Sullivan svira solo (kratak i sladak) sa sigurnošću koja protivreči njegovoj mladosti. Sledi balada „Inner Trust”, od dugogodišnjeg Haynesovog pijaniste Dava Kikoskog, iako je bubnjarev triumfalni pristup čini više vihorom nego odrazom. Funky ulični marš otvara početne taktove numere „Green Chimneys” pre nego što se grupa otisne na sjajno putovanje otsečenih proboja, pojedinačnih uzvika i usklika dostojnih gospela. Posle bogate interpretacije Berlinovog „Remember”, „Fountain of Youth“ se završava sa „Question and Answer” od Pata Methenija. „Svirao sam originalnu verziju albuma `Question and Answer` Methenijem i Davom Hollandom ’89 - priseća se Roy - Sviđa mi se ta melodija; stvarno me pogađa. Volim dosta toga što je Pat napisao.”
Dugogodišnje bavljenje muzikom Roja Haynesa nije za dovelo samo do toga da ga vole ljubitelji jazza i jazz muzičari, nego i do police pune zasluženih nagrada. Pored počasnih doktorata sa Berkija i Konzervatorijuma Nove Engleske, Haynes je dobio i „JAZZPAR“ nagradu 1994, fancusku „Chevalier des l’Ordes Artes et des Letters” 1996, Zildjianovu Američku nagradu za bubnjarsko postignuće 1998, i nagradu Dvorane slavnih Društva za umetnost perkusije. A kao i ranijih godina, Haynes se nedavno opet našao na vrhu liste glasova čitalaca i kritičara časopisa „Downbeat“ 2003. godine. Ali za muzičara čiji talenti polako postaju priznati kao inovacije i nepresušna inspiracija, Roy Haynes ostaje skoro stidljiv čovek koga više interesuje njegova muzika nego dobijanje priznanja. „Chan [Parker] bi mi govorio da sam Birdov omiljeni bubnjar. Nikada mi ne bi rekao šta je to u mom sviranju što se njemu dopada, ali godinama kasnije došao sam do zaključka – imao sam taj swing. Imao sam taj momenat sa činelama, taj swing kako smo to zvali u starim danima, nije to bila samo reč, imala je značenje u vreme kada je bebop bio nov. Moj način sviranja bio je pun pogodak. To je ono što me je odružalo u muzici”. Albumom „Fountain of Youth“, Roy Haynes još uvek ima pun pogodak, i predvodi juriš.