Srpsko narodno pozorište, 14 - 17. novembar 2007..
 

RONNIE CUBER BAND

Ronald E. Cuber, bariton saksofon
Kenneth Drew Jr., klavir
Ruben Rodriguez, kontrabas
Steve Johns, bubnjevi

.Četvrtak, 15. novembar 2007.........
Ronald E. Cuber
Ronnie Cuber je bariton saksofonista dovoljno snažan da izvuče liričnost iz ovog teškog instrumenta. Dok on svira tradicionalni jazz u stilu Peppera Adamsa i Nicka Brignole, Cuber je isto tako vodio i latino sekcije i svirao na desetini pop albuma kao traženi prateći muzičar. Rođen je na Božić 1941. godine u Njujorku. Kada je imao 18 godina, nastupio je na Njuport jazz festivalu sa Newport Youth Bandom Marshalla Browna. Tri godine kasnije našao se u nekoliko sastava koje je predvodio Slide Hampton, a proveo je 1960-te radeći sa Maynardom Fergusonom, Georgom Bensonom, Lionelom Hamptonom, Woodijem Hermanom i Lonnijem Smithom. U toku sledeće decenije, Cuber je svirao na mnoštvu albuma oprobavši se na raznoraznim duvačkim instrumentima svirajući flautu i bariton saksofon na albumu Eddija Palmierija iz 1973. godine, „Sun Of Latin Music“. Tokom saradnje sa Lee Konitzom krajem '70-tih, Cuber je svom muzičkom arsenalu pridodao klarinet i sopran saksofon uz bariton. Godine 1976. snimio je sopstveni album pod nazivom Cuber Libre i izdao čitav niz ploča tradicionalnog jazza 80-tih i 90-tih, kao što su Live At The Blue Note i The Scene Is Clean (za Milestone). Tokom 1980-tih 5 godina je proveo kao član Saturday Night Live Banda. Cubera angažuju mnogi pop muzičari kao što su Chaka Kahn i Paul Simon. Cuber je 1998. godine svirao i radio aranžman za tribjut disk The Three Baritone Saxophone, Plays Mulligan za Dreyfus Records, a učestvovao je na snimanju i radio aranžman na 6 CD-a Mingus Big Banda za Dreyfus Records.

Kenneth Drew Jr.
Kenny Drew JR. je rođen u Njujorku 1958. godine. Počeo je da uči muziku kada je imao četiri godine. Posle učenja klasičnog klavira kod svoje tetke Marjorie, otisnuo se u polje jazz muzike. Kenny Jr. je svirao širom sveta sa mnogim muzičarima raznovrsne orijentacije među kojima su i Stanley Jordan, Out of the Blue (OTB), Stanley Turrentine, Slide Hampton i Jazz Mastersi, Mingus Big Band, Steve Grossman, Yoshiaki Masuo, Sadao Watanabe, Smokey Robinson, Frank Morgan, Daniel Schnyder i mnogi drugi. Kenny Drew Jr. je bio pobednik takmičenja jazz pijanista Great American Jazz Piano Competition 1990. godine u Džeksonvilu. Nastupao je sa svojim ansamblima na mnogim značajnim festivalima, uključujući Džeksonvilski jazz festival, Jazz festival u Kjotou, festival Savannah on Stage, Jazz festival Klirvotera i Jazz festival u Njuarku. Kenny je sa svojim sastavima nastupao i u mnogim poznatim jazz klubovima širom zemlje, kao što su: Bradley's, Visiones, The Blue Note, Blues Alley, Fat Tuesday's, The VIllage Gate, Trumpets, The Jazz Showcase, Twins Lounge, One Step Down, i Montreal Bistro. Snimio je devet albuma sa svojim sastavima i veliki broj sa drugim bendovima. U toku proteklih nekoliko godina, Kenny svira na koncertima i u klubovima sa: Carnegie Hall Jazz Bandom, Faddis/Hampton/Heath Sextetom, Stevom Turreom, Jackom Walrathom, Davidom Sanchezom, Jackom Wilkinsom, Michaelom Mossmanom, Ronnijem Cuberom, Stevom Slaglom i Marlenom Shaw. Među zapaženijim nastupima iz 1997. godine su oni sa Jonom Faddisom, Slidom Hamptonom i Jimmijem Heathom na festivalu Montreal North Sea, festivalima u Luganu i sa Mingus Big Bandom na festivalima u Čikagu i Detroitu. Svirao je i sa Stanlijem Turrentinom na jazz krstarenju broda SS Norway. Kenny je počeo da stiče reputaciju kao izvođač klasične muzike. Svirao je i jazz i klasičnu muziku na Barossa Musicfestivalu u Australiji 1996. i 1997. godine. Njegov klasični repertoar obuhvatao je Bahove končerte i muziku afro-američkih kompozitora.  Ove koncerte su činili solo klavirski recitali uz nastupe sa renomiranim klasičnim muzičarima kao što su violinistkinja Jane Peters i pijanista Peter Waters. Kenny svira i sa klasičnim/kamernim jazz triom koji vodi kompozitor, saksofonista i flautista Daniel Schnyder, u kojem svira i David Taylor na bas trombonu. Pored učešća na Barossa festivalu 1997, ova grupa je svirala koncerte u Švajcarskoj i Njujorku. Među Kennijevim snimcima sa Danielom Schnyderom nalaze se, „Sonata za sopran saksofon i klavir“ i „Sonata za bas trombon i klavir“ (sa Davidom Taylorom). Učestvovao je u snimanju Schnyderove „Treće simfonije“ sa Orkestrom Radio Bazela pod dirigentskom palicom Hansa Drewanza. Ostale grupe i umetnici sa kojima je Kenny nastupao su: Absolute ansambl, Jazz orkestar Linkoln centra, Shirley Horn, Teddy Edwards i Henry Johnson. Svirao je i klavirski tribjut Duku Ellingtonu na proslavi Ellingtonovog 100-tog rođendana u Tonhallu u Cirihu. Nadavno je nastupio sa sopstvenim triom u Village Vanguard u Njujorku, Jazz Showcaseu u Čikagu i na jazz krstarenju broda Queen Elizabeth 2. Kenny je učestvovao i u izvođenju velike kompozicije „Epitaf“ Charlesa Mingusa na Concertgebouw u Amsterdamu pod dirigentskom pailicom Gunthera Schullera. Nastavio je svoju karijeru kao klasični pijanista izvođenjem Mocartovog končerta u aprilu 2000. godine sa Simfonijom Milvokija pod dirigentskom palicom Andreasa Delfsa. Pojavio se i pred pubikom na Međunarodnom festivalu Baha 2000. godine u Lajpcigu, svirajući Bahove kompozicije sa Danielom Schnyderom i Davidom Taylorom. Slede klasični koncerti na Barossa festivalu 2000. u Australiji, Lucernskom festivalu klavira 2000. i na Ki Vestu marta 2001. Kennijev sledeći album izašao je u novembru 2000. za TCB pod nazivom Remembrance a na njemu svira ritam sekcija Tonija Jeffersona i Santija Debriana uz specijalne goste Wallaca Ronija i Stefona Harrisa.
U martu 2001, Kenny Drew Jr. je svirao zapažen solo klasični recital na Ki Vestu na kome je izveo dela Hajdna, Mocarta, Šopena i Lista. Istog meseca snimio je i svoj 20-ti album kao vođa ansambla, Autumn, za japansku kuću Pony Canyon. Na CD-u nastupaju i George Mraz na basu i Tony Jefferson na bubnjevima. Snimio je i CD sa svoja dva jazz aranžmana Ravelove muzike za klavir sa pijanisom Peterom Watersom. Na ovom CD-u, koji je snimljen u Švajcarskoj, svira i Kamerni orkestar Winterthur. Na leto 2001, Kenny Drew Jr. je bio jedan od predavača na Engadin međunarodnoj letnjoj akademiji za klavir u Švajcarskoj, gde je držao master i privatne časove. Pojavio se i kao jedan od umetnika na Jazz zabavi Zapadne Obale u Kaliforniji. Iste jeseni održao je uspešnu turneju po Švajcarskoj sa Danielom Schnyderom, uključujući i koncerte sa članovima Orkestra Ciriške opere. Održao je i dva koncerta na Umea jazz festivalu u Švedskoj u oktobru 2001. izvodeći i Klavirski končerto Daniela Schnydera sa Orkestrom Norlandske opere pod dirigentskom palicom Krystiana Jarvija. Ovaj koncert je snimljen za CD.
Ruben Rodriguez
Ruben Rodriguez rođen je u Njujorku, a odrastao u Istočnom Harlemu i Cidri, gradu u Portoriku. Poznat je kao jedan od najvrednijih basista u Sjedinjenim Državama. Gospodin Rodrigez, čiji otac svira klasičnu gitaru, učio je bas gitaru u srednjoj školi, a zatim proveo neko vreme pod tutorstvom poznatog Victora Venegasa. Od kako se prvi put pojavio u javnosti svirajući sa Johnnijem Colonom 1979. svirao je i snimao sa imenima kao što su: Tito Puente, Mongo Santamaria, Willie Colon, Ruben Blades, Roberta Flack, Aziza, Darlene Love, Nona Hendryx, Ben E. King, Grover Washington Jr., John Scofield, Mavis Staples, Celia Cruz, Gato Barbieri, Eddie and Charlie Palmieri, Orlando "The Last Mambo King" Marin, Dave Valentin, Steve Khan, Dave Samuels i The Caribbean Jazz Project, Marc Anthony, India, Victor Manuelle and Gilberto Santarosa. Uz pijanistu i producenta Sergia Georgea, Rubena Rodriguez je poznat kao čovek koji je uneo revoluciju u zvuk savremene popularne salse. Postoji mnogo načina da se vrednuje veličina muzičara. Možete pričati o novcu ili nagradama, o snimanjima ili nastupima na visokom nivou. Ali, ako želite najbolje od najboljih, kladite se na one o kojima drugi muzičari pričaju. Što se tiče latinoameričkih basista, to je Ruben Rodrigez. Njegov prvi veliki nastup bio je sa Johnnijem Kolonom 1979. Od tada on je radio sa imenima kao što su: Tito Rojas, Luis Ramirez, Ray de la Paz, Willie Colon, Dave Valentin, Charlie and Eddie Palmieri, Hilton Ruiz, Johnny Pacheco, Jose Fajardo, The Fania All Stars, i  pokojni Machito, između ostalih. Što se tiče glavne jazz scene, tu su i Grover Washington Jr. i Roberta Flack, a Rodrigez je još uvek mlad. Veći deo detinjstva proveo je u istočnom Harlemu tokom šezdesetih i sedamdesetih. Ali, od 1969. do 1974. živeo je u Portoriku. Tamo je dobio svoje prvo muzičko obrazovanje. Njegov ujak iz Amerike mu je poslao trubu, a Ruben je uzimao časove od starog portorikanskog učitelja. Njegov otac je takođe bio muzičar, svirao je klasičnu gitaru, te je Ruben i o ovom instrumentu naučio ponešto. Tek 1977. je odabrao bas gitaru u srednjoj školi. „Bas je u stvari odabrao mene. Niko u mom razredu nije hteo da svira tu prokletu stvar. Bio je drven, velik i uspravan, i od septembra 1977. ja sam radio sa njim. Onda je škola dobila električni bas, i prebacio sam se na njega.“ Uglavnom je samouk od tada, premda je neko vreme proveo pod tutorstvom poznatog basiste Victora Venegasa. „Victor je bio moj prvi učitelj. On me je odmah upoznao sa ovo-radiš-prstima, a-ovo-je-kako-sviraš. U školi su me učili teoriju i da čitam muziku. Sa Victorom sam postao bolji u tome. Donosio mi je materijal, i ja sam sa njim išao na angažmane. Kada sam počeo sa učim kod Victora 1979. terao me je da sviram akustični bas, dok mi prsti nisu prokrvarili. Žice su bile tako visoko nameštene na instrumentu, a ja sam morao da sviram, dok bi mi on pritiskao prste po vratu gitare. Onda sam počeo da se bavim električnim basom, uvek je nekako bio u mom okruženju, počeo sam da učim da ga sviram i slušao sam druge kako ga sviraju. U to vreme slušao sam momke kao što su Eddie Gua Gua i Sal Quevas. Bobby Rodriguez je takođ esvirao električni bas u to vreme, sedeći, i svirao je palcem. I svirali su sing, svi ti momci su svirali swing. I Victor je tada svirao električni bas na mnogo mesta. Kada sam išao sa njim, nosio sam mu instrumente, nekada bi morao da svira i električni i akustični bas na istoj svirci. Legendarni Bobby Rodriguez je definitvno izvršio najveći uticaj na Rubena. „Za mene Bobby je bog, kao i za mnoge basiste moje generacije, i generacije pre mene. On je predstavljao zvuk Njujorka tog vremena. Rođen je 1927. i odrastao je tokom ere Be Bopa. On je jedan od retkih koji su gledali Jimmija Blantona, jednog od muzičara koji je zaista uneo inovacije u bas na polju jazza, kako svira sa Dukeom Ellingtonom. Bobby je svirao veoma melodično za razliku od Cachao stila, koji je više ritmički stil, kao melodični conga. Meni je to bilo kao solo nastup, ali sa pratnjom, i to je ono što ja volim da isprobavam i da radim. Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio od Bobbija jeste kako da se izrazim, a da ne moram da izvedem solo. On je odrastao tokom Be Bop ere. Družio se sa momcima kao što su Charlie Parker i Dizzy Gillespie, i drugim jazz mačorima tog vremena, i na njega su uticali oni, i drugi jazz basisti te ere. On je imao sve to, a onda to uneo u ono što je on radio, što je bila Afro-kubanska muzika, latino muzika.“ Kada je Martin Cohen radio intervju sa Rubenom poslednjih dana dvadesetog veka, bilo je to vrema da se baci pogled i u prošlost, tako i u budućnost. Razmišljalo se o ljudima kojih više nema, i iščekivalo se ono što tek dolazi. Martin ga je pitao najbitnijim sećanjima vezanim za muziku. „Meni je uvek čast raditi sa čovekom kao što je Tito Puente. On se čak posvetio i mom sinu koji je timbalero. Tito je snimao album kada je mom sinu bilo dve ili tri godine, i u toku snimanja je izdvojio desetak minuta da mu pokaže svoje bubnjeve, i da ga malo poduči. Ja sam mu beskrajno zahvalan na tome. Moram pomenuti naravno i Machita, kao i Robertu Flack. Rad sa njom bio je zaista nešto posebno. Samo njen glas, i način na koji peva. Ne možete puno menjati kada svirate balade. Prosto morate svirati ono što je tamo i svirati kako treba. Ne svirate u stvari mnogo, više pratite.“
„Pored uživanja u sviranju sa njom, bili su tu i Buddy Williams i Barry Miles. To je bilo poučno iskustvo: muzika treba da je jednostavna i čista.“ „Moram takođe reći da je rad sa čovekom kao što je Grover Washington Jr zaista poseban. Upoznali smo se tako što je Sergio George bio producent, i trebalo je da ubaci deonicu saksofona, i onda me je pitao: „Želiš da ideš u Filadelfiju?“ Ja sam rekao „Hajmo!“, i „Otišli smo”, da citiram velikog Jimmija Sabatera, i tako smo se upoznali. Mislim da je to bilo u jesen 1991. Sledećeg proleća išao sam na turneju sa Robertom i imali smo nastup u gradu Wolf Trap u Vordžiniji, gde smo svirali kao predgrupa za Grovera. Tada sam proveo neko vreme sa njim. 1993. sam saznao da mu je bio potreban muzičar. Buddy Williams me je pozvao i rekao: „Čuj, traže nekoga. Zovi odmah, evo ti broj.” i ja sam pozvao, i posrećilo mi se, dobio sam posao. Tako sam bio između dva posla, sa Robertom i sa njim, nekih šest meseci. Bilo mi je predivno sa oboma.“ Veliki muzičari nisu obavezno i veliki ljudi. Ali, kada ljudi hvale Rubenovu muziku, oni hvale i njegovu ljudskost. Ovo je čovek koga ljudi vole zbog njegovog dobrog srca, i brzih ruku. Neka nam svira još dugo. (Svi citati su preuzeti iz intervjua koji je radio Martin Cohen u decembru 1999. za MPR.)


Steve Johns
Steve Johns rođen 25. novembra 1960 u Bostonu, počeo je da svira bubnjeve kada je imao devet godina. Odrastao je u veoma muzikalnoj porodici – njegova majka, Goldie Tyler Johns, je pisala pesme, a njena tri brata su bili jazz muzičari. Jedan od ove braće je i pokojni veliki Jimmy „Bottoms up“ Tyler, poznati jazz saksofonista koji će se pokazati kao najveći muzički uzor i inspiracija Stevu. Kada je imao petnaest godina odlučio je da će se baviti jazzom čitavog života. Njegov ujak Jimmy predložio je da se ozbiljno tome posveti i uči kod velikog bubnjara i profesora Alana Dawsona. Poslušavši ovaj savet, Steve je započeo trogodišnje učenje kod gospodina Dawsona. Učio je bubnjeve i sa bostonskim bubnjarskim guruom Bobom Gullottijem.
Kao srednjoškolac, Steve je učestvovao u mnogim muzičkim aktivnostima kao što su pleh i jazz bendovi. Primljen je i u okružni i u državni jazz orkestar. Po završetku srednje škole „Natick“ 1979, upisuje se na Konzervatorijum Nove Engleske u Bostonu gde studira klasične udaraljke kod Freda Buda i Vica Firtha. Na Konzervatorijumu, Steve se upoznao i svirao sa lokalnim velikanima kao što su James Williams, Billy Pierce, Jimmy Mosher, Miroslav Vitous, Jerry Bergonzi, Tiger Okoshi, Mick Goodrick, Jeff Berlin i Mike Stern.
Na proleće 1982, Steve odlučuje da se preseli u Njujork i tamo potraži sreću. Ubrzo pošto je stigao, počeo je da se susreće i sarađuje sa nekima od velikih poznatih muzičara, ali i sa mladim i još nepoznatim umetnicima - Joe Locke, Ralph Moore, Bill Evans, Steve Slagle, Conrad Herwig, Vincent Herring, Kevin Eubanks, Rodney Jones, Lonnie Plaxico, Dennis Erwin, Dave Stryker i Benny Green. U proteklih dvadeset godina Steve Johns je sarađivao i snimao sa imenima kao što su: Donald Byrd, Nat Adderley, Larry Willis, Walter Booker, Gary Bartz, Eddie Henderson The Count Basie Orchestra, Gil Evans Orchestra, George Russell, Don Friedman, Lou Donaldson, The Vanguard Orchestra, Toshiko Akiyoshi/Lew Tabakin Big Band, The Bob Mintzer Quartet i Big Band, John Hicks, George Cables, Peter Leitch, Larry Coryell, Peter Warren, Peter Yellin, Valerey Ponamarov, Junior Cook, Leon Thomas, The Sonny Fortune Quartet, Frank Morgan, Benny Carter, Phil Woods, Illinois Jacquet, The Billy Taylor trio, Michael Brecker, Randy Brecker, Steve Kahn, Helen Merrill, Jack McDuff, Thomas Chapin Trio, Peter Brainin, Mario Pavone, Diane Schuur, Marty Ehrlich, Stanley Turrentine, Slide Hampton, Kenny Burrell, Jimmy Heath, John McNeil, Mingus Big Band, Dakota Staton, The Jon Faddis Quartet i mnogim drugim. Bio je bubnjar za “Jazz Billija Taylora u Kennedy centru” za NPR radio u okviru kojeg je snimio 75 emisija sa gostima među kojima su bili Wynton Marsalis, Nancy Wilson, Joe Lavano, Arturo Sandoval, Ray Barreto, Milt Jackson, Jon Faddis, Randy Brecker, Grover Washington, Gary Burton, Harry Sweet Edison, itd. Johns aktivno radi i na sopstvenim albumima. Jedan od njih je i Ceremony koji je snimljen u saradnji sa saksofonistom Peterom Braininijem za Malaco Cats Paw Records, a na projektu su sarađivali i Ben Monder i Sean Smith. Još jedan album na kojem se Branin i Johns pojavljuju zajedno kao vođe projekta nazvan je No Saints/No Sinners, izdat za Playscape records, a na njemu su sarađivali i Eddie Henderson, George Cables, Conrad Herwig, Jay Anderson i Chris Rogers. Pored gustog rasporeda nastupa, Johns predaje u Vermontskom jazz centru, programu Jazz u julu na UMassu, na Thelonius Monk institutu u Aspenu (Kolorado), Williams koledžu u Masačusetsu, a trenutno radi kao honorarni redovni profesor na Državnom univerzitetu Montclair. Steve živi u Njujorku sa svojom suprugom Debbie Keefe koja profesionalno svira jazz saksofon i radi kao profesor muzike. Imaju sina Daryla Keefa Johnsa koji ima sedam godina i svira akustični bas.
.K u l t u r n i...c e n t a r...N o v o g...S a d a
N O V O S A D S K I...J A Z Z...F E S T I V A L...2 0 0 7..