Ruben Rodriguez rođen je u Njujorku, a odrastao u Istočnom Harlemu i Cidri, gradu u Portoriku. Poznat je kao jedan od najvrednijih basista u Sjedinjenim Državama. Gospodin Rodrigez, čiji otac svira klasičnu gitaru, učio je bas gitaru u srednjoj školi, a zatim proveo neko vreme pod tutorstvom poznatog Victora Venegasa. Od kako se prvi put pojavio u javnosti svirajući sa Johnnijem Colonom 1979. svirao je i snimao sa imenima kao što su: Tito Puente, Mongo Santamaria, Willie Colon, Ruben Blades, Roberta Flack, Aziza, Darlene Love, Nona Hendryx, Ben E. King, Grover Washington Jr., John Scofield, Mavis Staples, Celia Cruz, Gato Barbieri, Eddie and Charlie Palmieri, Orlando "The Last Mambo King" Marin, Dave Valentin, Steve Khan, Dave Samuels i The Caribbean Jazz Project, Marc Anthony, India, Victor Manuelle and Gilberto Santarosa. Uz pijanistu i producenta Sergia Georgea, Rubena Rodriguez je poznat kao čovek koji je uneo revoluciju u zvuk savremene popularne salse.
Postoji mnogo načina da se vrednuje veličina muzičara. Možete pričati o novcu ili nagradama, o snimanjima ili nastupima na visokom nivou. Ali, ako želite najbolje od najboljih, kladite se na one o kojima drugi muzičari pričaju. Što se tiče latinoameričkih basista, to je Ruben Rodrigez.
Njegov prvi veliki nastup bio je sa Johnnijem Kolonom 1979. Od tada on je radio sa imenima kao što su: Tito Rojas, Luis Ramirez, Ray de la Paz, Willie Colon, Dave Valentin, Charlie and Eddie Palmieri, Hilton Ruiz, Johnny Pacheco, Jose Fajardo, The Fania All Stars, i pokojni Machito, između ostalih. Što se tiče glavne jazz scene, tu su i Grover Washington Jr. i Roberta Flack, a Rodrigez je još uvek mlad.
Veći deo detinjstva proveo je u istočnom Harlemu tokom šezdesetih i sedamdesetih. Ali, od 1969. do 1974. živeo je u Portoriku. Tamo je dobio svoje prvo muzičko obrazovanje. Njegov ujak iz Amerike mu je poslao trubu, a Ruben je uzimao časove od starog portorikanskog učitelja. Njegov otac je takođe bio muzičar, svirao je klasičnu gitaru, te je Ruben i o ovom instrumentu naučio ponešto. Tek 1977. je odabrao bas gitaru u srednjoj školi.
„Bas je u stvari odabrao mene. Niko u mom razredu nije hteo da svira tu prokletu stvar. Bio je drven, velik i uspravan, i od septembra 1977. ja sam radio sa njim. Onda je škola dobila električni bas, i prebacio sam se na njega.“ Uglavnom je samouk od tada, premda je neko vreme proveo pod tutorstvom poznatog basiste Victora Venegasa.
„Victor je bio moj prvi učitelj. On me je odmah upoznao sa ovo-radiš-prstima, a-ovo-je-kako-sviraš. U školi su me učili teoriju i da čitam muziku. Sa Victorom sam postao bolji u tome. Donosio mi je materijal, i ja sam sa njim išao na angažmane. Kada sam počeo sa učim kod Victora 1979. terao me je da sviram akustični bas, dok mi prsti nisu prokrvarili. Žice su bile tako visoko nameštene na instrumentu, a ja sam morao da sviram, dok bi mi on pritiskao prste po vratu gitare. Onda sam počeo da se bavim električnim basom, uvek je nekako bio u mom okruženju, počeo sam da učim da ga sviram i slušao sam druge kako ga sviraju. U to vreme slušao sam momke kao što su Eddie Gua Gua i Sal Quevas. Bobby Rodriguez je takođ esvirao električni bas u to vreme, sedeći, i svirao je palcem. I svirali su sing, svi ti momci su svirali swing. I Victor je tada svirao električni bas na mnogo mesta. Kada sam išao sa njim, nosio sam mu instrumente, nekada bi morao da svira i električni i akustični bas na istoj svirci. Legendarni Bobby Rodriguez je definitvno izvršio najveći uticaj na Rubena. „Za mene Bobby je bog, kao i za mnoge basiste moje generacije, i generacije pre mene. On je predstavljao zvuk Njujorka tog vremena. Rođen je 1927. i odrastao je tokom ere Be Bopa. On je jedan od retkih koji su gledali Jimmija Blantona, jednog od muzičara koji je zaista uneo inovacije u bas na polju jazza, kako svira sa Dukeom Ellingtonom. Bobby je svirao veoma melodično za razliku od Cachao stila, koji je više ritmički stil, kao melodični conga. Meni je to bilo kao solo nastup, ali sa pratnjom, i to je ono što ja volim da isprobavam i da radim. Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio od Bobbija jeste kako da se izrazim, a da ne moram da izvedem solo. On je odrastao tokom Be Bop ere. Družio se sa momcima kao što su Charlie Parker i Dizzy Gillespie, i drugim jazz mačorima tog vremena, i na njega su uticali oni, i drugi jazz basisti te ere. On je imao sve to, a onda to uneo u ono što je on radio, što je bila Afro-kubanska muzika, latino muzika.“ Kada je Martin Cohen radio intervju sa Rubenom poslednjih dana dvadesetog veka, bilo je to vrema da se baci pogled i u prošlost, tako i u budućnost. Razmišljalo se o ljudima kojih više nema, i iščekivalo se ono što tek dolazi. Martin ga je pitao najbitnijim sećanjima vezanim za muziku.
„Meni je uvek čast raditi sa čovekom kao što je Tito Puente. On se čak posvetio i mom sinu koji je timbalero. Tito je snimao album kada je mom sinu bilo dve ili tri godine, i u toku snimanja je izdvojio desetak minuta da mu pokaže svoje bubnjeve, i da ga malo poduči. Ja sam mu beskrajno zahvalan na tome. Moram pomenuti naravno i Machita, kao i Robertu Flack. Rad sa njom bio je zaista nešto posebno. Samo njen glas, i način na koji peva. Ne možete puno menjati kada svirate balade. Prosto morate svirati ono što je tamo i svirati kako treba. Ne svirate u stvari mnogo, više pratite.“
„Pored uživanja u sviranju sa njom, bili su tu i Buddy Williams i Barry Miles. To je bilo poučno iskustvo: muzika treba da je jednostavna i čista.“ „Moram takođe reći da je rad sa čovekom kao što je Grover Washington Jr zaista poseban. Upoznali smo se tako što je Sergio George bio producent, i trebalo je da ubaci deonicu saksofona, i onda me je pitao: „Želiš da ideš u Filadelfiju?“ Ja sam rekao „Hajmo!“, i „Otišli smo”, da citiram velikog Jimmija Sabatera, i tako smo se upoznali. Mislim da je to bilo u jesen 1991. Sledećeg proleća išao sam na turneju sa Robertom i imali smo nastup u gradu Wolf Trap u Vordžiniji, gde smo svirali kao predgrupa za Grovera. Tada sam proveo neko vreme sa njim. 1993. sam saznao da mu je bio potreban muzičar. Buddy Williams me je pozvao i rekao: „Čuj, traže nekoga. Zovi odmah, evo ti broj.” i ja sam pozvao, i posrećilo mi se, dobio sam posao. Tako sam bio između dva posla, sa Robertom i sa njim, nekih šest meseci. Bilo mi je predivno sa oboma.“ Veliki muzičari nisu obavezno i veliki ljudi. Ali, kada ljudi hvale Rubenovu muziku, oni hvale i njegovu ljudskost. Ovo je čovek koga ljudi vole zbog njegovog dobrog srca, i brzih ruku. Neka nam svira još dugo. (Svi citati su preuzeti iz intervjua koji je radio Martin Cohen u decembru 1999. za MPR.) |