S obzirom da tokom protekle dve decenije ova lokomotiva na saksofonu dobija hvalospeve za svoje pokretanje jazza punom parom u budućnost, zapanjujuće je otrkiće da, pod jedan, on još nije napunio 40-tu (ima tek 39 godina), a pod dva, da se njegov savremeni pečat koji ostavlja na jazzu i dalje hrani dubokim poštovanjem i poznavanjem tradicije ove muzike. Što se tiče njegovog debija za izdavačku kuću Emarcy, Present Tense, ovaj mladi veteran još jednom je pokazao zašto ga smatraju jednim od najvrsnijih muzičara njegove generacije. Izdat u produkciji čuvenog jazz majstora Michaela Cuscuna, ovaj album sa deset numera živahnih melodija kreće se od jazz standarda kojima je podarena nova ritmička pokretačka snaga (na primer, hip hop nota na numeri „Song of Delilah” Victora Younga koju je proslavio Clifford Brown) do tri autorske kompozicije, uključujući i sunčanu „Bossa J.C.” obojenu brazilskim tonovima. „Ovaj sam album nazvao Present Tense zato što taj naslov savršeno odslikava moju trenutnu poziciju”, kaže Carter, koji svira tri saksofona (sopran, tenor i bariton), flautu i bas klarinet. „To je ono što me trenutno privlači. Oduvek sam imao eklektičan ukus, tako da su stilovi ovih kompozicija raznovrsni. Ali takođe, na ovom albumu se više bavim lirikom i pravim daleko konciznije muzičke izraze umesto desetominutnog iscrpljivanja. Neke od melodija ne traju više od četiri minuta.”   
Za snimanje albuma Carter je angažovao vrhunsku grupu muzičara, uključujući i osnovni kvartet koji čine trubač Dwight Adams, pijanista D.D. Jackson, basista James Genus i bubnjar Victor Lewis, uz povremenu podršku koju im pružaju gitarista Rodney Jones i perkusionista Eli Fountain. Bend sa uživanjem svira swing, hvata zamah sa oduševljenjem i lakoćom, prigušujući uzburkanu atmosferu baladama. U svojoj prvoj saradnji sa Carterom, Cascuna kaže da je želeo da prikaže „sveukupnost Carterove muzičke ličnosti,” za šta je smatrao da još nije otkriveno. „Prolazeći kroz Jamesov kompletan opus pre snimanja albuma Present Tense, ono što mi je upalo u oči je da je veliki broj njegovih albuma imao genijalan koncept. Koliko god je svaki od njih bio uspešan sam za sebe, ni jedan nije bio u stanju da obuhvati svu širinu njegovog majstorstva u ovoj muzici. Kada ga slušate uživo, jasno je da mu je bilo koja decenija istorije te muzike podjednako na dohvat ruke kao i duvači koji sede u njegovom orkestru. To smo želeli da istaknemo na ovom albumu.” Carter kaže da mu je Cuscunina mudrost takođe pomogla da traži materijal za Present Tense u bogatom izboru muzike. „Michael je bio od suštinske pomoći u mom naporu da svoje heroje prikažem pod novim svetlom,” kaže on. Jedna od kompozicija koju mu je Couscuna poslao da razmisli o njoj bila je „Rapid Shave,” melodija brzog tempa koju je  Stanley Turrentine svirao britkim intenzitetom na tenor saksofonu. „Kompozicija mi se dopala ali sam znao da ne bih mogao da je sviram na tenoru, jer je to bilo Stanlejevo. Tako da sam je doneo u drugačijem svetlu odsviravši je na baritonu.” Na sličan način, Carter je znao da će poklonici jazza znati da je Sonny Rollins svirao tenor na numeri  „Song of Delilah,” što ga je ponukalo da je izvede koristeći mnoštvo svojih instrumenata pored toga što je kompoziciji dodao i groove. Još jedan naklon poštovanja jazz korenima dolazi sa njegovom interpretacijom na bas klarinetu numere „Shadowy Sands” od Jimmja Jonesa koju je Duke Ellington koristio da u svetlost reflektora okrene na člana svog orkestra Harrija Carnija, koji bi svoj bariton saksofon odložio na stranu da bi odsvirao ovaj solo na bas klarinetu. „To je bila retka prilika da svira solo na bas klarinetu sa Dukeom,” kaže Carter. „Ova pesma je pravi izbor za to.” Još jedan naklon poštovanja prošlosti je i Carterova baladska interpretacija Django Reinhardtove „Pour Ma Vie Demeure,” melodije koju kompozitor nikada nije snimio. Carter je čuo njen snimak sa radijskog emitovanja iz 1956. godine koju mu je pustio jedan od njegovih ritam gitarista. „To je melodija koja polako narasta i koja je nekako sočna,” kaže Carter. „I drugi su je do sada svirali, ali ja sam u njoj čuo nešto drugo.” Oživeo je još neke stare melodije među kojima su i razdragano skakutanje pod vođstvom flaute kroz kompoziciju  „Dodo’s Bounce” Dodo Marmarose prigušenim tonovima trube, baritonski juriš kroz „Hymn of the Orient” Gigija Gryca sa prelazom u kojem se saksofoni prelivaju u kaskadama, i sjajna interpretacija klasične balade „Tenderly” sa prigušenom bariton trubom. Među Carterovim autorskim kompozicijama su omaž Ericu Dolphiju, „Bro Dolphy,” čiji početak i kraj obiluje zvukom bas klarineta između kojih je umetnut deo pun soula, i prigušeni sentiš „Sussa Nita” inspirisan jednim snom iz 2005. godine koji je delovao kao požutela fotografija a u kojem mu je Billie Holiday u nekom klubu u rane jutarnje sate dala prve fraze ove melodije. „Billie je sedela na barskoj stolici i rekla ’James, šta ima? Je l’ ti treba pesma?’” Carter se priseća. „I tako ona počinje da se svira i onda mi kaže, ’To je sve što ću ti dati.’ Probudio sam se i na svu sreću imao sam papir za pisanje odmah pored sebe. Upotrebio sam Billine fraze kao katalizator, počeo da eksperimentišem sa melodijom i došao do kubanskog bolero filinga.” Carter dodaje da kadgod svira ovu melodiju uživo, publika se diže na noge u oduševljenom aplauzu. Present Tense, Carterov prvi album u tri godine, dodaje jedno novo dinamično poglavlje priči o ovom njujorškom saksofonisti rođenom u Detroitu, koji je počeo da pušta korenje početkom devedesetih kao pratnja takvim mentorima kao što su Lester Bowie, ali je svojom kvalitetom zaslužio i da vodi sopstvene bendove. Carter je proveo mladost uzimajući časove saksofona, proučavajući klasične kompozicije velikih majstora koje su emitovane u okviru nekoliko radijskih emisija u Detroitu, i žudno gutajući svaku ploču koja bi mu dospela pod ruku. Negde po kući pronašao je dvostruki album Duka Ellingtona 70th Birthday Concert i The Quintessential Billie Holiday, Volume 8. „Taj album je pokrivao razvoj Billie kao pevačice krajem tridesetih i početkom četrdesetih,” priseća se Carter. „Tu sam prvi put čuo Harry Sweets Edisona i Lestera Younga. Prve dve ploče koje sam kupio su bile Playin' With Myself Eddija Harrisa i Basie Jam No. 3, improvizovani session u kojem su učestvovali Joe Pass, Louie Bellson, Benny Carter, Eddie Davis, Clark Terry, Al Grey i Al Heard.” S obzirom na njegovu ljubav prema klasičnom jazzu, Cartera su pogrešno svrstavali u onu univerzalnu kategoriju mladih jazz lavova devedestih godina. Ali umesto da ispolji sklonost ka jazz neokonzervativizmu, one je bio u pokretu, krčeći nove puteve svojim stilom u kojem se prepliću tradicionalno i novo i svojim opčinjavajućom paradom duvačke pirotehnike kao i iskrenim romantizmom.
Carter je započeo svoju solo karijeru sa dva odlična DIW/Columbia diska. Snimljeni 1993. i 1994. godine,  JC on the Set i Jurassic Classics, prvobitno su izašli u Japanu da bi zatim doživeli reizdanje u SAD-u. Oba albuma su postigla veliki uspeh koji je ponukao All Music Guide to Jazz da objavi da „James Carter ima neograničen potencijal i da je po svoj prilici predodređen da postane jedan od velikana jazza.” Ubrzo su mu nadenuli nadimak Motor City Madman zbog njegovog osobenog i često uzbudljivog stila. Godine 1994. Carter je potpisao ugovor za Atlantic Jazz i snimio niz odličnih albuma, počevši od njegovog dragulja The Real Quietstorm na kojem su samo balade, a koji je inspirisan B stranom LP-a Bird Symbols Charilija Parkera. Godine 1995. magazin Rolling Stone upozorio je na harizmatičnog Cartera kao mladu nadu na koju treba obratiti pažnju, a nekoliko godina kasnije isti časopis mu je dao visoke ocene za dva CD-a koja je istovremeno izdao 2000. godine (njegova poslednja izdanja za Atlantic, koji je ubrzo potom rasformirao svoje odeljenje za jazz): Layin’ in the Cut u funky ritmovima (njegov prvi album sa potpuno električnim bendom, u kojem je između ostalih svirao i gitarista Marc Ribot) i  Chasin’ the Gypsy inspirisan muzikom Djanga Reinhardta (na kojem se pojavljuju njegova rođaka Regina Carter na violini i Romero Lubambo na gitari). Ovaj dvojac je bio dobro prihvaćen kako u pop tako i u jazz krugovima. Rolling Stone piše da „... je saksofonista James Carter izdao najrevolucionarnije ostvarenje jazza sadašnjice – on nije tek puki avant-post-rock eksperimentalista nego saomuvereni i pomalo drski nametljivac koji pleni pažnju svojom... veštinom da iznedri albume vredne pažnje.”
Kada je njegov bivši producent Yves Beauvais prešao iz Atlantica u Columbiju, Carter je otišao za njim 2002. godine da bi godinu dana kasnije snimio novi album balada sa gudačima, pod nazivom Gardenias for Lady Day. Takođe 2002. godine Carter je pobrao izvanredne kritike za svoj nastup sa Detroitskim simfonijskim orkestrom u Concerto for Saxophones and Orchestra koji je specijalno za njega napisao kompozitor Roberto Sierra. Carter je 2004. godine dobio nagradu Dr. Alaine Locke, koja se svake godine uručuje pojedincima čije delo predstavlja primer doprinosa promociji kulture Afro-Amerikanaca. Carter, koji je izglasan nekoliko puta za najboljeg po anketama kritičara i čitatelja magazina DownBeat, nastavlja da putuje sa svojim triom i često svira kao zamena u World Saxophone Quartetu. Sa svojim triom je 2005. godine snimio Out of Nowhere u izdanju producentske kuće Half Note, a 2006. godine album Gold Sounds (Brown Brothers Recordings) sa pijanistom Cyrusom Chestnutom, basistom Reginaldom Vealom i bubnjarem Alijem Jacksonom na zajedničkom izletu u obrađivanje hitova pop benda Pavement. Kada je Carter prispeo na jazz scenu devedesetih godina, smatrali su ga drskim žutokljuncem koji je jedva čekao da uleti na scenu sa svojim saksofonom. Nekoliko godina kasnije kada su ga upitali da li se njegov život soliste i lidera benda promenio od kada je imao tridesetak godina, odgovorio je „Pa, još uvek se osećam isto, ali sada mogu da koristim sve različite oblike i forme u mom sviranju na bolji način.” Zastao je, a zatim dodao u mešavini metafora: „Mogu da igram ping pong sa nekim jedako kao i da bacam kuglu. A mogu i sve ono što dolazi između. Ima mnogo toga u dekatlonu. Ja želim da kompoziciju odsviram na drugačiji način svaki put. To je pravi hod po žici. Ali kada imate različita oružja za napad u svom arsenalu, mnogo je lakše „izbalansirati” takav nastup.