Javon Jackson je rođen u Kartagi, Misuri, a odrastao u Denveru, Kolorado. Postao je zaljubljenik u muziku od rane mladosti pošto se upoznao sa muzikom jazz velikana preko zbirke ploča svojih roditelja. Prvi omiljeni muzičari bili su mu Gene Ammons i Ahmad Jamal. Kako mu je ukus sazrevao, sve više mu se sviđala muzika Sonnija Stitta. Stitt, poznat po svojoj veštini i na alt i na tenor saksofonu, smatran je jednim od najboljih sledbenika Charlija Parkera u svojoj ranoj karijeri ali je kasnije razvio sopstveni autentični glas. Kao i mnoge druge saksofoniste danas, Stittova muzika je podstakla Javona da odabere saksofon, prvo alt, u ranoj mladosti.
Slede mnoga nova muzička otrkića: Rollins, Henderson, Coltrane. Rad ovih legendi konačno je kod Javona probudio ljubav prema tenoru. Negujući svoj zanat, Jackson je počeo profesionalno da radi u lokalnim jazz klubovima kada je imao samo 16 godina, svirajući sa nekadašnjim pijanistom Max Roach Quinteta Billijem Wallacom. Za vreme srednje škole nastupao je i sa McDonaldovim All-American Bandom. U to vreme, Javon se upoznao i sprijateljio sa Branfordom Marsalisom. Upravo ga je Marsalis ohrabrio da ode na prestižnu bostonsku Berklee muzičku školu. Dvojica Javonivih profesora na Berkliju bili su saksofonista Billy Pierce i pijanista Donald Brown, obojica bivši članovi Art Blakijevih legendarnih Jazz Messengersa. Jedan od ključnih grupa hard bop pokreta iz 50-ih i 60-ih, Messengersi su predstavljali školu za imena kao što su Freddie Hubbard, Lee Morgan, i Javonovog mentora iz mladosti, Branforda Marsalisa. Donald Brown je pomogao Javonu da dobije audiciju kod legendarnog Blakija jedne većeri u njujorškom klubu Mikell's. Pošto je svirao jedno veče sa njima, Javonova umešnost na tenoru donela mu je ponudu da se pridruži grupi. Te godine pod tutorstvom Blakija donele su puno rada na improvizaciji i međuinstrumentalnoj komunikaciji. Nastupajući rame uz rame sa muzičarima kao što su Terence Blanchard, Kenny Garrett, Wallace Roney i Benny Green, Javon se pojavio na nekoliko Blakijevih albuma, među kojima su Not Yet (Soul Note), One For All (A&M) i Chippin' In (Timeless). Javon je ostao sa Messengersima više od tri godine sve do Blakijeve smrti 1990. godine. Gledajući unazad na te godine, Javon je rekao, „Ne bih danas bio ovde gde sam bez njega. Blakey me je naučio da budem čovek; naučio me je kako da budem vođa benda“. Javon je stekao diplomu na Berkliju istovremeno putujući na turneje sa Hubbardom, Elvinom Jonesom, Charlijem Hadenom i Cedarom Waltonom. Njegov debi na čelu benda došao je ubrzo, 1991. godine, sa izdanjima Burnin' i Me and Mr. Jones za izdavačku kuću Criss Cross. Na albumu Burnin', novopečenom vođi pridružili su se njegov bivši profesor sa Berklija, tenor saksofonista Billy Pierce, kao i pijanista Kirk Lightsey, basista Christian McBride, tada još uvek tinejdžer, i bubnjar Louis Hayes. U časopisu All Music Guide's Greg Turner piše „Jackson ima veći zvuk, Pierce ima agresivniji napad, a prvoklasna ritam sekcija održava vatru… preporučujemo ovaj komplet 'tenor ludila' od dva najpoznatija izvođača na ovom instrumentu“. Na albumu Me and Mr. Jones Javon se našao u društvu jedne druge grupe izuzetnih talenata. Još jednom tu je bio McBride, pijanista James Williams i legendarni bubnjar Elvin Jones gurnuli su Javona u nove visine na ovom energičnom albumu. Svrstavajući ga među najbolja izdanja godine, kritičar Greg Turner nazvao je Me and Mr. Jones „izuzetnim“, dodajući da album predstavlja „snažan muzički izraz koja premošćava generacije." Nedugo potom, Javon potpisuje ugovor sa legenadrnom izdavačkom kućom Blue Note Records. Njegov prvi pokušaj za ovog izdavača, When the Time Is Right (1994), izašao je u produkciji Betty Carter naišavši na još veće odobravanje kritike kao i sledeća dva albuma, For One Who Knows (1995) i A Look Within (1996). Kao samostalni vođa ili deleći tu ulogu sa nekim snimio je ukupno šest albuma za Blue Note, među kojima su Blue Spirit iz 1996. sa velikim zvezdama ove izdavačke kuće kolegama Timom Hagansom, Gregom Osbijem, Kevinom Haysom i Billom Stewartom. Na svom četvrtom albumu za Blue Note na kojem je bio vođa, Good People, Javon se počeo udaljavati od svojih hard bop korena ka više organskom zvuku zasnovanom na groovu. Bob Blumenthal iz Boston Globa nahvalio je rad, primećujući da je Javon „jedan od najboljih mladih tenor saksofonista koji su se pojavili u protekloj deceniji. Od kada se udružio sa [producentom] Craigom Streetom... Jackson je postao i jedan od nepredvidljivijih kako u pogledu sastava grupe tako i programa“. Godine 1999, Javon se vratio tom receptu za uspeh na albumu Pleasant Valley. Nudeći nekoliko novih melodija, saksofonista je radio na velkom platnu, reinterpretirajući klasike od Duka Ellingtona i Cannonball Adderlija i obrađujući pop melodije od Stivija Wondera do Ala Greena. Disk je dočekan sa velikim interesovanjem podjednako od strane kritike i ljubitelja. The Boston Herald ga je nazvao „još jednim trijumfom Javona Jacksona!“ 52 Street Jazz proglasio ga je „odvažnim, svežim, visokonaponskim albumom koji prosto odiše entuzijazmom i dobrim raspoloženjem“, dok ga je Washington Post okarakterisao kao „...prepun suptilne harmonije i primesa ritma“. Javon je proveo nekoliko godina na turnejama sa mnoštvom velikana jazza, kao i sa svojim grupama, usredsređujući se na tehniku i kompoziciju. Stekao je diplomu magistra muzike i dobio asistentsko mesto za Jazz muzičko obrazovanje na Koledžu SUNY Purchase. U studio se vraća 2003. godine sa bubnjarem Lennijem Whitom, gitaristom Markom Whitfieldom, trombonistom Fredom Weslijem (najpoznatiji po saradnji sa Jamesom Brownom) i majstorom groova, klavijaturistom Lonnijem Smithom. Rezltat je pogodno nazvan Easy Does It. Održavajući groove naoko bez napora, Easy Does It je vrlo brzo postao omiljen na radiju i zadobio poštovanje kako kolega tako i novinara. Marcus Miller je rekao: „Ovo je pravi način da svom funku stare škole daš novi groove! Javon i mačori su stvarno udarili temelj sa ovim albumom“ dok ga je Lou Donaldson nazvao „Jedan album za sve! Pomalo sladak, pomalo ljut“. Javonov stari prijatelj Branford Marsalis je primetio: „Javon daje muzici uz koju je odrastao jedan novi element. Svi se pripremite za funky dobar provod“. Karl Stark iz Philadelphia Inquirera sa ushićenjem kaže: „Saksofonista Javon Jackson svira funk sporom rukom...[on] ne uzburkava stvari, nego im dozvoljava da sazreju u svoje vreme. Ovaj pristup groovu zahteva jasne aranžmane koji osećanja usredsređuju na Jackosnov golicavi tenor i zmijolike klavijature Doktora. Lonniija Smitha... Svi smo se lepo funky proveli“. Od oživljene interpretacije numere „Right On“ od Marvina Gaya do nežne balade „Diane“, Easy Does It formira jedinstveni komplet koji odslikava čitav dijapazon Javonovih talenata, od soliste do kompozitora i vođe benda, nudeći još jedan „odličan saksofonski bućkuriš...“ (Chris Spector, Midwest Record Recap). Godine 2005, posle još jednog niza turneja i posle dve nedelje boravka na Quad City Visiting Artist Series, Javon se vratio u studio sa Smithom i Whitfieldom, kojima su se pridružili i bubnjar Terreon Gully, basista Kenny Davis i pevačica Lisa Fisher da bi snimio svoj drugi album za Palmetto, pod nazivom Have You Heard. „Album postavlja čvrsti groove od samog početka, nadograđujući tu osnovu kretivnim tonovima električne gitare Marka Whitfielda i poput zemlje toplim klavijaturama Dr. Lonnija Smitha." oduševio se John Matouk, About.com. 2006. godina donosi Now (Palmetto), još jednu zbirku zvukova funk majstora Javona, dobrog doktora Smitha i Kennija Davisa uz Davida Gilmora koji dodaje svoje akorde na gitari i bubnjara Grega Hutchinsona koji održava groove. Pevačica Lisa Fisher je ponovo tu, sveža i odmorna posle svoje turneje sa Rolling Stonesima. Now u sebi ima nešto staro, pomalo nečeg novog uz primesu Jamesa Browna. „Želim da publika oseti ono što ja osećam kada sviram sa ovim bendom... odlično se provodimo!” Hemija ove grupe može se osetiti i na autorskim kompozicijama i na obradama. Među Javonovim numerama su “South Side Eddie“, “Richard’s R.A.P.“, i “In the Sticks“. “South Side Eddie” je omaž velikom saksofonisti Eddiju Harrisu i predstavlja jednistveni oblik funk jazza. Basista Richard Davis je poslužio kao inspiracija za numeru “Richard’s R.A.P.” a “In the Sticks” je Javonova oda seoskim predelima puna ljubavi. Na albumu Now nalaze se i kompozicije Roberte Flack, Johnnija Mercera, Kennija Garretta itd, uključujući Lisu Fisher koja je postigla pun pogodak sa „Give It Up, Turn It Loose“ Jamesa Browna. Javon nastavlja da putuje na turneje sa svojom grupom, the Javon Jackson Band (Benny Green na klaviru, Jeff Chambers na basu i Carl Allen na bubnjevima) ili ponekad the Javon Jackson Superband (u kojem im se pridružuje Jimmy Cobb), a nastupa i kao specijalni gost sa raznim umenticima, uključujući Curtisa Fullera i Cedara Waltona.

Put ka vrhu u jazz svetu Davida Williamsa bio je pomalo nekonvencionalan: on ga je poveo sa Trinidada preko Londona i Njujorka do Vašingtona, pa Los Anđelesa da bi ga odveo nazad u Njujork. Ali, uostalom ni David Williams nije konvencionalan nego izuzetan basista. Njegov je zvuk je dubok i rezonantan, sviranje teče bez napora, solo deonice su ritmične i očaravajuće, a intonacija besprekorna. David je rođen na Trinidadu; bogato muzičko nasleđe ovog ostrva bilo mu je dostupno na najbolji mogući način - njegov otac, John „Buddy” Williams, bio je veoma cenjen basista koji je imao svoj calypso bend. David se u međuvremenu sa klavira koji je počeo da svira sa 5 godina, prebacio na violinu u 6-oj, ali mu se ni jedan od ta dva instrumenta nije dopadao. Iako mu otac nije davao časove, David je pomno pratio šta on radi i eksperimentisao na basu. Zanimale su ga i metalni panovi na kojima je voleo da svira. Počeo je zapravo da svira bas sa 12 godina. Kada mu je sestra dobila stipendiju za studije klavira u Londonu, David joj se pridružio i godinu dana proveo na studijama basa na Londonskom koledžu za muziku. David je 1969. posetio Njujork i slučajno se našao na radionici koju su vodili Beaver Harris, Grachan Moncour i Roland Alexander. Kako se Jimmy Garrison nije pojavio, David je zauzeo njegovo mesto. Jedne večeri Ron Carter je naišao i umesto da preuzme nastup, doneo je čelo i ohrabrio Davida da nastavi da svira. Zahvaljujući Ronu, David je dobio mesto basiste sa Gapom i Chuckom Mangioneom, a kada se zamorio od toga, na Carterov savet odlazi u Vašington gde odmah dobija mesto basiste Roberte Flack. Tu je ostao dve godine, tokom kojih je sarađivao i sa Donnijem Hathawajem. Kada se vratio u Njujork, Davida su zvali da radi u različitim situacijama: The Voices of East Harlem, Donald Byrd & the Blackbyrds (sa kojima je David dobio svoju prvu zlatnu ploču), nastup u Brazilu sa bendom Tin Palace pod vođstvom Charlija Rousa. U tom periodu upoznao se sa Cedarom Waltonom i njegovim basistom Samom Jonesom; David je par puta svirao kao Samova zamena. George Coleman, Roy Haynes, Billy Taylor i Junior Cook su među muzičarima koji su angažovali Davida; takođe je i redovno svirao sa Ornettom Coleman pre nego što se obavezao na dvogodišnju saradnju sa Elvinom Jonesom. Godine 1976, David se seli u LA gde upada u vrtlog studijskih snimanja, pojavivši se na oko 20 AVI izdanja sa disco, funk, fusion i pop grupama. Svirao je uglavnom Fenderov bas sa umetnicima među kojima su Herb Alpert i Hugh Masekela, David Benoit, Jermaine Jackson, Tuxedo Junction, John Klemmer, čak i Liberace. Disco hit „Le Spank” doneo mu je još jednu zlatnu ploču u tom periodu. Soul is Free, njegov prvi album sa sopstvenim bendom, izašao je za AVI 1979; jedna od Davidovih kompozicija sa ovog albuma upotrebljena je u filmu Eddija Murphija „Kolo sreće.” Posle dve godine saradnje sa Artom Pepperom, David se 1982. godine vraća u Njujork. Nedugo potom, Sam Jones umire, i David nasleđuje mesto ovog legendarnog basiste. Kao član Cedar Walton tria (zajedno sa Billijem Higginsom) i grupe Eastern Rebellion, gde uz trio nastupa i saksofonista (trenutno Vincent Herring), David je našao svoju matičnu bazu, što ne znači da nije bio dostupan drugima: sarađivao je sa umetnicima kao što su Woody Shaw, Bobby Hutcherson, Stan Getz, Kenny Barron, Monty Alexander, Frank Morgan, Hank Jones, Charles McPherson, Larry Willis, George Cables, Abdullah Ibrahim, David „Fathead” Newman, Sonny Fortune, John Hicks, Ronnie Matthews, Louis Hayes, Jackie McClean, Clifford Jordan, Abbey Lincoln, Ernestine Anderson i Kathleen Battle. Pored Cedara Waltona, mnoge od ovih višegodišnjih saradnji su još uvek aktuelne kao ona sa imenima kao što su Barron, Willis, Fortune i George Coleman, da pomenemo samo neke od njih. David je bio vođa albumu Up Front, koji je snimio sa Waltonom i Higginsom za izdavačku kuću Timeless 1987. godine. Pojavio se na televiziji više puta: the Today Show, Johnny Carson i Dick Cavett su među njima. Put ga je vodio širom sveta. Njegova diskografija obuhvata oko dve stotine albuma. Gorostasni talenat Davida Williamsa uvećava činjenica da nikada ne prestaje da sluša šta rade njegove kolege iz benda, nesebično im odgovarajući. On je bez pogovora jedan od najboljih i najtraženijih basista u jazzu danas. Inače je David Williams na neki način zatvorio krug. U proteklih četiri godine on istražuje i razvija muzičko nasleđe koje mu je u amanet ostavio otac, John „Buddy“ Williams. Godine 2000, potaknut duhom Calypsa, bacio se u arenu kompozitora koji rade posebno za trinidadske karnevalske ansamble, zauzevši visoko mesto u privih dvanaest finalista. Njegova kompozicija, Happy’s Story, narativna priča o sopstvenom detinjstvu i odnosu prema novom instrumentu pod nazivom ‘pan’, izazvala je pravu senzaciju na ostrvu, a lokalno je najavljivana kao svojevrsni povratak kući ovog jazzera. Usledio je još jedan hit calypso CD 2001, Ping Pong Obsession. Godine 2002, David je u ovoj areni učvrstio reputaciju svojom kompozicijom i izvođenjem ritmične „improvizacije” pod nazivom The Prize, koja mu je donela četvrto mesto u konkurenciji od oko šezdeset kompozitora. Nekoliko bendova je sviralo različite aranžmane njegove muzike. David Williams Jazzer i David „Happy” Williams, calypso kompozitor / pevač / izvođač, svi su jedna osoba, muzičar koji je imao tu sreću da ima mogućnost da istraži sve dubina svoje umetnosti iz svih uglova – nasleđenu, otkrivenu i ponovo otkrivenu. Osluškujte, dok on nastavlja da iznalazi nove načine da ih objedini. John „Buddy“ bi bio ponosan.

Alvin Queen je rođen 16. avgusta 1950. u Bronksu, Njujork, ali se njegova porodica preselila u Mt. Vernon kada je imao 2 godine. Queenovi su bili siromašni ali se pokazalo da je kraj u kojem je Alvin odrastao, Levister Towers, bogata teritorija, pošto je bio okružen mnogim likovima koji su se kao i on razvili u vodeće ličnosti svoje generacije. Bila je tu plejada muzičara, kao što su saksofonisti John Purcell i Jimmy Hill; vibrafonista Jay Hoggard; pijanista Tommy James; šampion na B-3 klavijaturama Richard Levister; njegov swing brat Millard Levister na bubnjevima; i još mnogo drugih koji su vredni pomena. A spisak Alvinovih drugara zvezda ne završava se sa muzičarima; tu su i bili i buduće NBA zvezde kao što su Ray Williams iz New York Knicksa i Gus Williams iz Seattle Supersonicsa. Alvinova basketaška veština, međutim, ostala je ograničena na terene u komšiluku, gde je igrao jedan na jedan na ozloglašenom terenu Četvrte ulice sa ostalima koji su želeli da se jednog dana nađu na pravom parketu, među kojima je bio i budući dobitnik Oskara Denzel Washington. Upravo je Denzelov otac, Elder D. Washington Sr., bio pastor lokalne crkve, čiji je član bila i Alvinova baka. Na kraju je ta crkva odigrala ključnu ulogu u Alvinovom životu, pošto je u njoj dobio prvu dozu duhovne muzike, i – pošto je počeo da peva u horu i svira tamburin – upravo je ovde počeo da otkriva svoju vezu sa ritmom i prenosi drugima ritmove svog života. Alvin se upoznao sa bubnjevima u mladosti, preko brata Willija Queena, koji je bio vrstan perkusionista u vojnom orkestru škole Grime. Upravo je Willie ubedio Alvina da je to nešto čega treba da se drži. Dok je bio u božićnoj kupovini sa majkom jednog jutra, Alvin je spazio klinca kako svira bubnjeve u izlogu na drugom spratu bubnjarskog studija Andija Lalina. U to vreme, Alvin je zarađivao siću glancajući cipele, ali su snovi o tome da uštedi dovoljno novca za sopstveni komplet bubnjeva ostajao samo to – puki san. Ali dok mu glancanje cipela nikada ne bi donelo toliko novca koliko mu je bilo potrebno, pružilo mu je opravdanje da izađe pred vlasnika studija. Tako se jednog dana Alvin, sa opremom za glancanje cipela pod rukom, popeo uz stepenice u studio i pitao Andija Latina da li može da mu ponudi glancanje. Tako je sve počelo. „Da li znaš išta da odsviraš na bubnjevima?” upitao je Andy. „Pa, svirao sam u vojnom orkestru škole Grime, i voleo bi sviram na vašem kompletu,” odgovorio je Alvin. „OK, onda reci mami da mi se javi,” reče on. Alvinova majka je stupila u kontakt sa Lalinom i Alvin je počeo da uči. Ali novca je bilo premalo, i njegovi časovi bubnjeva su bili jedna od prvih stvari kojih su morali da se odreknu. Na sreću, Andy je ipak odlučio da zadrži Alvina u studiju da mu obavlja sitne poslove i povremeno glanca cipele. Besplatni časovi su bili bonus. Alvin se rano upoznao sa jazzom. Svake subote, otac bi ga poveo u Harlem na šišanje u berbernicu Sugar Ray Robinsona. Posle bi odveo Alvina u Apollo da odgledaju predstavu pre nego što bi se zaputili nazad u Mount Vernon. Tamo je imao prilike da vidi takve lavove kao što su John Coltrane, Cannonball Adderley Quintet sa Nancy Wilson, i Ruth Brown, koja je na kraju dala Alvinu jednu od njegovih prvih profesionalnih tezgi. Početkom '60-tih, bilo je puno mesta na kojima se mogao čuti jazz i u Mount Vernonu. Možda imao svega četiri kvadratne milje površine ali se u tom majušnom gradiću nalazilo barem osam klubova. Upravo je u Mount Vernonu Alvin imao svoj prvi nastup. Bilo je to u klubu Ambassador Lounge, sa Jimmy Hill triom, u kojem je svirao Richard Levister. Bubnjar je u poslednjem momentu javio da ne može da stigne na svirku i Jimmy Hill je otišao kod Alvinovih da vidi da li bi on mogao da uskoči. Alvin je imao samo 11 godina, i jedini način da uđe u klub je bio da ima odraslu pratnju. Ali Alvin je znao sve melodije zahvaljujući očevoj zbirci ploča, i kolale su glasine da je on pravi čovek za to, bez obzira na godine. „Tako je započela moja profesionalna muzička karijera,” kaže Alvin, „Hvala još jednom ljudima kao što su Jimmy Hill i Tina Sattin, koji su pomogli tolikim klincima u kraju Westchester, radeći sa nama kroz YTI u Yonkersu da nas izvedu na pravi put." Iste te godine, Andy Lalino je otpratio Alvina u originalni Birdland na 52. ulici na godišnje bubnjarsko veče Gretsch Drum. Andy je poseo svog učenika tik pored all-star postave bubnjara: Art Blakey, Elvin Jones, Mel Lewis, Charlie Persip i Max Roach. I pošto je Alvin odsvirao svoje, svi su nastup mladog genija zasuli pohvalama. Godinu dana kasnije, Alvin je prvi put učestvovao na snimanju sa 12 godina, ali nažalost album nikada nije ugledao svetlost dana. Joe Newman je imao ugovor i bio je muzički direktor, a među muzičarima su bili Joe Newman na trubi, Zoot Sims na tenor saksofonu, Art Davis na basu, Hank Jones na klaviru sa jedne strane, dok je s druge strane klavira svirao Harold Mabern. Bez obzira na vrtlog muzičkih prilika koje su se do tada ukazale Alvinu, on vidi narednu godinu, 1963, kao veliku prekretnicu u svom ranom jazz iskustvu. Tada je John Coltrane nastupao u Birdlandu, a Alvin se našao pri ruci kada je sniman sada čuveni album „Live At Birdland", na kojem se našla numera Afro Blue. Elvin Jones je poseo Alvin za prednji sto - „ispod bubnjeva " – pored Elvinove supruge. „Elvin je započeo set sa Johnom i odsvirao nekoliko numera," priseća se Alvin. „Zatim je rekao da klinac mora da nauči svoju lekciju, i stavio me za bubnjeve. To je bila najbolja prilika mog života, da se nađem kraj velikog Johna Coltrana!" U to vreme, Alvin je još uvek glancao cipele da bi zaradio neki dinar za džeparac. Ali njegov ulični biznis igrao je mnogo veću ulogu od finansijske: on mu je omogućio da ostane u kontaktu sa muzičkim velikanima toga doba, pošto je polirao cipele ljudima kao što su Blakey, Ben Webster i Thelonious Monk. Ali Alvinova raputacija je uveliko premašala njegovu veštinu na cipelama. Do 15-te godine počeo je redovno da posećuje razne klubove i stanove na Menhetnu gde je učestvovao na jam session večerima. Bio je tu Doom, preko puta Five Spot Café u ulici St. Mark, gde se upoznao sa Tonijem Scottom, Walterom Bishopom, Jr., Reggijem Johnsonom i Walterom Perkinsom. Bio je tu i čuveni klub Slug's na Ist Sajdu, omiljen među muzičarima kao što su Lee Morgan, J.C. Moses i Jackie McLean, između ostalih. Često bi navratio i u klub koji je radio do sitnih sati a koji je vodio vibrafonista Ollie Shearer. „Tu sam upoznao Kennija Barrona, Marvina Pertila i Dicka Berka," priseća se Alvin. Alvin je počeo da izlazi iz područja Njujorka. Odlazio bi u klub Gracie Belmont u Atlantik Sitiju da radi sa klavirskim triom Wild Bill Davisa, sa Dickijem Thompsonom na gitari. Alvin je imao 16 godina. „Proveo sam najmanje šest meseci svirajući sa pevačicom Ruth Brown, koja je nastupala sa Don Pullen Triom, za koje sam ja svirao bubnjeve,” seća se Alvin. „Don je svirao Hammond B-3 klavijature, a u bendu je bio i Tony Williams, alt saksofonista iz Filija." Saksofonista George Braith, koji je zapazio Alvina prilikom događaja Gretsch u Birdlandu, takođe mu je ponudio tezgu; u grupi su bili Big John Patton na klavijaturama i gitarista Grant Green; kasnije, grupi su se pridružili Ernie Farrow na basu i Larry Young na klaviru. U otprilike isto vreme, Alvin je počeo da sarađuje i sa trombonistom Bennijem Greenom i gitaristom Tinijam Grimesom. Godine 1969, Alvin se ukazala još jedna životna prilika: „Ponudili su mi da izađem na audiciju za Horace Silver Quintet, i uspeo sam da dobijem tezgu pošto je Horace odbacio 10-tak bubnjara," kaže Alvin, koji je zamenio Billija Cobhama u grupi. Pored Horaca za klavirom, u bendu su se našla i takva imena kao što su Benny Maupin na tenoru, Randy Brecker na trubi i John B. Williams na basu; kasnijim zamenama su se u bend uključili i trubač Tom Harrell, saksofonista Bob Berg, i Anthony Jackson i Stanley Clark na basu. Kada je Horace raspustio bend početkom '70-tih, Alvin se priključio George Benson Quartetu, koji je za klavijaturama imao Lonnija Smitha (koga je kasnije zamenio Charles Covington) a Ronnija Cubera na bariton saksofonu. Alvin je bio sa Bensonovom grupom kada su se pojavili u Johnny Carson šou te godine. Još jedna televizijska prilika ukazala se ubrzo potom, i Alvinu je ponuđeno da se pridruži tenor saksofonisti Stanliju Turrentinu, pijanisti Johnu Milleru i basisti Samu Jonesu u televizijskoj emisiji „Tell It Like It Is," u režiji Gila Nobla. Priznat kao jedan od najcenjenijih jazz bubnjara svoje generacije, Alvin je ubrzo postao tražen i u drugim muzičkim žanrovima. Potpisao je ugovor za izdavačku kuću Hob i namah se našao u ritmu svoje mladosti, lupajući za takve velikane gospela kao što su James Cleveland, Shirley Caesar, Swan Silver Tones, Five Blind Boys from Alabama, Stars of Faith i Marian Williams. Pa ipak, jazz će ostati ono što mu daje muzičku snagu. I jazz je bio taj koji ga je lansirao na drugi kontinent. Alvin je imao 19 godina i svirao je sa Horacovim bendom u klubu Barron u Harlemu kada se prvi put susreo sa trubačem Charlesom Tolliverom. Dve godine kasnije, 1971, kada je Alvin nastupao sa Bensonom, Tolliver ga je pozvao i ponudio mu da ode u Evropu sa njim. „Rekao sam mu 'Da,' napustio Georgovu grupu i Ameriku otisnuvši se u Evropu po prvi put tog novembra. U grupi su bili i Stanley Cowell na klaviru i Cecil McBee na basu. Ovo je ujedno bila i originalna postava grupe „Music Incorporation"; ja sam samo zamenjivao Jimmija Hoppsa, koji je inače svirao bubnjeve." Alvin je proputovao Evropu s kraja na kraj tokom narednih nekoliko meseci pre nego što je dobio još jedan poziv od Horaca. „Horace je rekao, 'Hej čoveče, sastavljam još jednu grupu. Jesi li slobodan?" Ovoga puta, Alvin se pridružio grupi na pet godina pre nego što se preselio u Montreal, gde je bio stalni bubnjar u klubu Rockhead's Paradise. Ostao je u Kanadi dve godine pre nego što se vratio u Njujork. Ali tek što je stigao razočarao se pritiskom koji je vršen na jazz muzičare da razvodnje muziku. „Nisam želeo da komercijalizujem svoju muziku da bih bio uspešan," kaže Queen, „tako da sam se vratio u Evropu 1977. godine." Pošto je redovno održavao kontakt sa drugim muzičarima koji su Evropu nazivali svojim domom – uključujući imena kao što su Kenny Clark, Johnny Griffin, Art Taylor, Memphis Slim, Champion Jack Dupree, Benny Bailey, Pony Poindexter, Dexter Gordon, Kenny Drew, Thad Jones, Jerome Van Jones i Babs Gonzales – Alvin se u Evropi nastanio za stalno 1979. godine. „Preko Jimmija Woodija, mog dobrog prijatelja upoznao sam mnoge velike jazz muzičare dok sam putovao po Evropi. On me je predstavio velikanima kao što su Harry 'Sweets' Edison, Clark Terry, John Collins, Doc Cheatham i Eddie 'Lockjaw' Davis. „Bio sam i član Junior Mance Tria pet godina sa prekidima; odradili smo dve turneje u Japanu 1983. i 1984, godine i svirali širom Evrope, sa velikim uspehom." Pošto se preselio u Ženevu, 1979, Alvin je osnovao svoju sopstvenu izdavačku kuću, Nilva Records. Među izdanjima za Nilvu našli su se i Junior Mance, Big John Patton, Bob Cunningham, Charles Davis, John Hicks, Ray Drummond, John Collins, James Spaulding, Branford Marsalis i Melvin Hassan Sparks, da pomenemo samo neke. Alvin redovno putuje u SAD da svira na jazz koncertima i snima u studiju. Možete prepoznati njegove ritmove pune soula na muzici za filmove u kojima glume zvezde kao što su Jeff Goldblum i Laura Dern. „Ponuđeno mi je da se vratim u Holivud da radim na raznim projektima, tako da se tome zaista radujem," kaže Alvin. Alvin se upravo pridružio kvartetu Oscara Petersona kao stalni član. „Uzbuđen sam zbog ove prilike, zato što je Oscar zasigurno jedan od najboljih ikada," kaže on. Alvin je osnovao i svoj trio, poznat pod nazivom „Alvin Queen & Organics," u kojem se pojavljuju muzičari kao što su saksofonisti Javon Jackson i Jesse Davis, trubač Terell Stafford, gitarista Pete Bernstein i klavijaturista Pat Bianchi. „Nema ničeg boljeg na svetu od mogućnosti da komuniciraš sa ljudima preko ove muzike – biti u stanju da sviraš ono što osećaš i imaš obožavaoce širom planete koji cene to što imaš da kažeš," kaže Alvin. „Svaki dan se zahvaljujem Bogu što mi je omogućio da upoznam takve ljude kao i za prilike koje mi je pružao celog života." Sledi spisak muzičara sa kojima je Alvin nastupao i snimao tokom svoje sjajne karijere: Eric Alexander, Terence Blanchard, Manny Boyd, Dee Dee Bridgewater, Arnett Cobb, Dolo Cocker, Al Cohn, George Coleman, Bob Cunningham, Dee Daniels, Eddie "Lockjaw" Davis, Jessie Davis, Buddy de Franco, Dorothy Donegan, Kenny Drew Sr., Mercer Ellington, Robin Eubanks, Art Farmer, Jimmy Garrison, Dizzy Gillespie, Eddie Gomez, Dexter Gordon, Al Grey, Johnny Griffin, Roy Hargrove, Milt Jackson, Plas Johnson, Guy Lafitte, Jack Lesberg, Kevin Mahogany, Wynton Marsalis, Branford Marsalis, Christian McBride, Jay McShann, Mulgrew Miller, Joe Newman, Horace Parlan, Nicolas Payton, Niels Henning Osted Pederson, Oscar Peterson, Red Richards, Freddy Roach, David Sanchez, Pharaoh Sanders, Bill Saxton, Zoot Sims, Carrie Smith, Terell Stafford, Lou Tabackin, Buddy Tate, Leon Thomas, Mickey Tucker Stanley Turrentine, Warren Vache, Eddie "Cleanhead" Vinson, Bennie Wallace, Peter Washington, Randy Weston, Joe Lee Wilson i Reggie Workman.