Marcus Gilmore (rođen 1986) je bio inspirisan muzikom svog dede, legendarnog jazz bubnjara Roya Haynesa, koji mu je poklonio prvi komplet bubnjeva kad je imao 10 godina. On je trenutno na četvrtoj godini Visoke škole za muziku, umetnost i izvođačke umetnosti LaGuardia u Njuorku. Marcus je dobio nagradu fondacije Wynton Kelly, nagradu za najboljeg instrumentalistu Wyoming Seminary PAI, nagradu za najbolji solo na bubnjevima Essentially Ellington, stipendiju Ella Fitzgerald jazz festivala u Veilu i za letnju jazz koloniju Instituta Brubeck. Nastupao je na jazz festivalu u Montereju, japanskoj turneji jazz orkestra srednje škole iz Montereja i sa Gibson/Baldwin GRAMMY srednjoškolskim jazz ansamblima. Godine 2003, Marcus je nastupio u Bernu, Švajcarska, u sastavu „Young Titans of Jazz” Clarka Terrija. Taj isti bend je imao svoj njujorški debi u Birdlandu prošle jeseni. Marcus takodje voli afrokubanski jazz i svira timbale i latino udaraljke. Nastupao je sa imenima kao što su Steve Coleman, Ravi Coltrane, Vijay Iyer, John Clayton i drugi, a našao se i pored legendi kao što su Chick Corea, Ray Barretto, Branford Marsalis, Jimmy Heath, Wycliffe Gordon i Roy Hargrove.

Vicente je rođen u Woodstocku, državi Njujork, gde je prigrlio bogato kulturno nasleđe ovog grada slušajući velike lokalne jazz muzičare kao što su: Dave Holland, Jimmy Cobb, Jack DeJohnette, među mnogim drugim. On je započeo svoju muzičku karijeru na gitari sa šestnaest godina, uglavnom samouk, učeći od svojih roditelja Wes Montgomery i Georga Bensona. Tokom tih godina počeo je da gradi reputaciju svirajući u dolini reke Hudson sa raznovrsnom ansamblima od Albanija do Njujorka. Kad je završio srednju školu, Vicente je primljen na Konzervatorijum New England (NEC) u Bostonu, država Masačusets, gde je završio studije jazza. Neki od njegovih profesora su bili gitarista Gene Bertoncini, saksofonista Jerry Bergonzi i brilijantni latino-jazz pijanista Danilo Perez. Posle prve godine na NEC-u, Vicente se prebacio na Bostonski severoistočni univerzitet gde se prebacio sa gitare na akustični bas. U roku od godinu dana pošto je prešao na bas, moćni alt saksofonista Donald Harrison, dugogodišnji šampion u pronalažanju novih talenata, pozvao je Vicentea u svoju grupu. Donald je imao tako visoko mišljenje o Vincenteovom umeću da ga je iskoristio na albumu Free to Be koji je izdat za Impuls!. Još dok je bio na fakultetu, Vicente je počeo da nastupa i sa  Eric Reed Trijom. Pošto je stekao diplomu iz ekonomije na odseku za upravljanje informacionim sistemima i poslovnom menadžmentu u Junu 2000, Vincente se preselio u Njujork gde će uskoro početi da nastupa i ide na turneje sa mnogim poznatim izvođačima kao što su Kenny Garrett, Terence Blanchard, Tom Harrell, Freddie Hubbard, Marlena Shaw, Deborah Cox, Louis Hayes, Curtis Fuller, Mark Whitfield, Roy Haynes, Geri Allen, Stanley Jordan, Karrin Allyson, Wycliffe Gordon, Stefon Harris, Janis Siegel, Lewis Nash, Carl Allen, i The Lincoln Center Jazz Orchestra sa Wyntonom Marsalisom, među ostalima. Vicente Archer je jedan od novih vrsnih basista današnjice. Trenutno svoje vreme deli između nastupa sa Robertom Glasperom i Nicholasom Paytonom.

Daniel Sadownick je odrastao u Južnom Bronksu i znao je da želi da postane muzičar još od svoje pete godine, ali je zapravo tek od svojih tinejdžerskih godina počeo ozbiljno da se bavi ovim izborom karijere. Daniel se seća svojih prvih dragih uspomena kada se zaista udubio u istoriju jazza. „Bio sam u srednjoj i slušao progresivnu pop muziku toga vremena (Jethro Tull, Emerson, Lake, i Palmer, Yes, itd.) kada mi je prišao jedan drugar u hodniku škole i dao mi nekoliko različitih jazz ploča da odnesem kući, od muzike kao što je Art Blakey i the Jazz Messengers’ Moanin’ do albuma A Love Supreme Johna Coltrana. Sećam se kako me je sam omot albuma A Love Supreme pogodila – Trane koji izgleda tako ozbiljno i intenzivno. I, naravno, kada sam preslušao ploču to veče muzika me je prosto oborila s nogu. Kasnije iste nedelje, drug mi je pomogao da odnesem sve svoje rock ploče na krov tridesetospratnice u kojoj smo tada živeli, i nas dvojica smo ih bacali kao frizbije i raznosili ih njegovom vazdušarom. Nikada neću zaboraviti tu prekretnicu u mom životu”.
Daniel je stigao i do diplome magistra za muziku sa Njujorškog univerziteta, gde je studirao i kompoziciju. Po završetku studija, profesori i dekani divili su se njegovoj kreativnosti i genijalnosti i dali mu prestižnu stipendiju Presser, koja se dodeljuje ljudima za koje Univerzitet oseti da su bili najuticajniji i najoriginalniji tokom školovanja. Daniel izjavljuje: „Bio sam šokiran, misleći da će stipendiju dati nekom violinisti ili pijanisti sa klasičnim obrazovanjem od detinjstva. Tada mi je postalo jasno da sam dobio dar od Boga i poželeo sam da svojom muzikom donesem promene u svim aspektima - umetnički, emotivno i duhovno”. Posle sticanja magistarske diplome iz umetnosti odlazi da uči privatno sa majstorom udaraljki Johnom Amirom i pokojnim, velikim Frankijem Malabom. Daniel kaže: „Frankie je za mene predstavljao starijeg brata, čak i očinsku figuru. Mogao sam da ga pozovem u svako doba dana i noći i sa njim razgovaram o muzici ili nekoj privatnoj stvari. On je bio jedan od najcenjenijih muzičara i pedagoga koji su ikada blagoslovili ovu planetu svojim prisustvom i nažalost je preminuo u najboljim godinama. On je bio najmelodičniji izvođač kojeg sam ikada sreo, koji je uzeo tradiciju ovog izuzetnog instrumenta i spojio sopstvenu inventivnost sa folklorom”. Daniel je učio bubnjeve i kod velikog majstora perkusije Andrewa Cyrilla koji je godinama svirao sa muzičarima kao što su Cecil Taylor i Coleman Hawkins između ostalih. „Andrew je zaokružen muzičar koji vodi svojim primerom. Usmeravao me je na mnogo načina i kao vođu mojih bendova i kao izvođača i kompozitora. ”. Tokom studija Sadownick je dve godine proveo na turnejama sa Orkestrom Lionela Hamptona. Upravo je tu Daniel uspostavio brojne kontakte koji su doveli do gostovanja i snimanja sa mnogim velikanima jazza kao što su: Michael Brecker, Dennis Chambers, Nicholas Payton, Christian McBride, Richard Bona, Nat Adderley, Dianne Reeves, Nnenna Freelon, Dewey Redman i mnogi drugi. Ovaj mnogostrani perkusionista se ne ograničava na jedan žanr, tako da je Daniel proveo proteklih nekoliko godina gostujući i snimajući sa raznorodnim umetnicima kao što su: Steely Dan, Jennifer Lopez, Billy Idol, Tony, Toni Tone', Maxwell, Angie Stone i Me'shell Ndege'Ocello, a takođe je i član njujorškog kultnog benda Screaming Headless Torsos, koji se nalaze na vrhu liste deset najboljih bendova u Americi časopisa Musician Magazine. Daniel će uskoro izdati njegov dugoočekivani CD, na kojem će se naći sve njegove autorske kompozicije i koji će pokazati primenu perkusija u „izravnom jazz kontekstu.” Daniel oseća da su udaraljke u jazzu u ovom trenutku ograničene na određeni stil koji ne obuhvata sve mogućnosti ovog instrumenta. „Kada sviram jazz želim da uključim sve ono što je na mene izvršilo uticaj, a to seže čitavom paletom od benda Art Ensemble of Chicago do Joa Zawinula; od Cannonball Adderlija do Franka Zappe. Svi ovi muzičari su bili bakljonoše i pioniri. Nadam se da će moj doprinos ostaviti traga koji se može porediti sa ovim izuzetnim umetnicima. Oni su ostali dosledni cilju da u svoju muziku unesu  strast, intenzitet i dušu. Kada bih išao da vidim i čujem velika imena kao što su Art Ensemble of Chicago, Cecil Taylor, Tony Williams, McCoy Tyner, Andrew Cyrille i druge ovakvog kalibra, oni bi delovali tako ozbiljno, svesno i intenzivno oživljavajući ovaj oblik umetnosti na najbolji mogući način. Jedino tako želim da se držim. To mora da bude događaj – ako ne, čemu se uopšte pojavljivati?” Daniel se takođe bavi privatnim pedagoškim radom i profesor je na Njujorškom univerzitetu gde oseća da mu je obaveza da svojim studentima vrati dug koji ima prema majstorima od kojih je i sam učio i da im prenese svoja iskustva. „Jedna od stvari koju pokušavam da prenesem svojim studentima je da budu svesni istorije jazza ali da se ne ograničavaju na samo jedan žanr. Ponosim se time što kada čujem neku jazz kompoziciju na radiju mogu da kažem sve učesnike, za koju izdavačku kuću i koje godine je objavljena. Ali uživam da sviram i druge muzičke stilove – to me održava svežim i budnim. Čak sam i ponovo kupio neke od rock albuma koje sam onomad kao srednjoškolac bacio sa krova. A, živeti u Njujorku je blagodet zato što je on kulturni centar sveta. Čovek ima pristup mnogim različitim narodima, stilovima i muzici koja pokriva celu kuglu zemaljsku; jazz, afrokubansku, brazilsku, rock, fusion, klasiku – sve se može naći ovde u ovom divnom gradu. Srećan sam što sam se ovde rodio i odrastao.”