Rođen u španskom Harlemu 1936, Eddie je počeo da svira klavir u ranoj mladosti, kao i njegov čuveni stariji brat, legenda salse, pianista pokojni Charlie Palmieri. Za latinoameričke stanovnike Njujorka Eddijeve generacije, muzika je predstavljala izlaz iz Španskog Harlema. Sa 11 godina, odlazi na audiciju za Weil Recital Hall, koji je u neposrednom susedstvu Carnegie Halla, i mesto toliko daleko od Bronksa da dalje nije mogao ni da zamisli. Opsednut željom da svira bubnjeve, Palmieri se pridružio orkestru svog ujaka sa 13 godina, gde je svirao timbalese. Palmieri kaže: „U 15-oj godini, bilo je doviđenja timbalesi i povratak klaviru do današnjih dana. Ja sam frustrirani perkusionista, pa se iskaljujem na klaviru”.
Započeo je profesionalnu karijeru pianiste početkom pedesetih sa Orkestrom Eddija Forrestera. Godine 1955. pridružio se bendu Johnnija Seguija. Proveo je i godinu dana sa Orkestrom Tita Rodrigeza pre nego što je osnovao svoj sopstveni bend, legendarni La Perfecta 1961. La Perfecta je bio bend jedinstven po tome što je umesto truba imao sekciju trombona (koju je vodio pokojni Barry Rogers), što je retka pojava u latino muzici, što predstavlja Palmierijevu ranu fazu nekonvencionalne orkestracije. Bili su poznati kao „bend ludih slonova koji riču” zbog ove konfiguracije koja je obuhvatala dva trombona, flautu, perkusije, bas i vokal. Sa svojim zaraznim zvukom, Palmierijev bend je uskoro dospeo do ranga Machita, Tita Rodrigeza i drugih vodećih latino orkestara tog vremena. Njegov nekonvencionalni stil će još jednom iznenaditi kritičare i obožavatelje sa njegovim izdanjem iz 1970. pod nazivom Harlem River Drive. Ovo je bila prva ploča koja je donela pravu mešavinu crnačkih i latino stilova (i muzičara), što je donelo zvuk slobodne forme koji je objedinjavao elemente salse, funka, soula i jazza. Dobijena je fuzija glatkih prelaza kroz različite atmosfere, groove, teksturu i polete nošenu višedimenzionalnom gitarom, fanki klavirskim rifovima, upečatljivom duvačkom sekcijom i nezaboravnom ritam sekcijom. Pod vođstvom Eddija, u grupi su svirali i njegov brat Charlie, kao i izuzetni muzičari, predstavnici obe zajednice, kao što su Victor Venegas, Andy Gonzales, Bernard „Pretty” Purdie i Ronnie Cuber. Pored svoje stvaralačke i izvođačke sklonosti ka funk latino stilu, Little Louie Vega ga je pozvao 1997. na snimanje Nuyorican Soul, izdanja koje je bilo veliki hit sa plesačima i DJ-jevima u žanru house muzike.
Palmierijevi uzori su, pored starijeg brata Charlija, i Jesus Lopez, Lili Martinez i drugi kubanski muzičari četrdesetih; jazz velikani Art Tatum, Bobby Timmons, Bill Evans, Horace Silver, Bud Powell i McCoy Tyner. Palmieri kaže: „Na Kubi, došlo je do razvoja i kristalizacije ritmičkih obrazaca koji godinama oduševljava ljude. Kubanska muzika mi je pružila osnovu od koje se nikada ne udaljavam. Što god da gradim, gradim na tim temeljima. To je međukulturalni spoj koji čini veličanstvenu muziku”. Eddie Palmieri, neumorni umetnik koji, gonjen nagonom da svira, ide u susret budućnosti svoje muzike samouvereno utirući sjajnu osobenu stazu na oduševljenje obožavatelja širom sveta. Njegov orkestar je jedan od najaktivnijih salsa i latino jazz orkestara što ih je odvelo na turneje po Evropi, Aziji, Latinskoj Americi, Severnoj Africi i širom Kariba. Prava brilijantna bomba energije, poznat po veštini dobro promišljenog aranžiranja i epohalnim kompozicijama, g. Palmieri je pokazao da je njegov repertoar bezvremen pošto nastavlja da oduševljava publiku širom sveta svojim legendarnim stilom.
Izvodi iz kritika:
Sunce latino muzike je blesnulo takvim sjajem u sredu uveče, da je pravo čudo da nije rastopilo boju sa zidova kluba Jazz Alley... Pianista je u pepeo pretvorio ritam dok su se akordi obrušavali gaseći plamen melodije dok sve nije eksplodiralo u velikom prasku uzavrelog benda.
Roberta Penn, Seattle Post-Intelligencer
Palmieri svira muziku... dublju od bilo koje salse i više funky od bilo kojeg latino jazza.
Canary Summer 2002
Palmieri svira klavir kao što je Muhamed Ali boksovao... [njegova] levica bi mogla da zaustavi kamion. A desnica bi mogla da pretekne olimpijskog atletičara. A obe zajedno stvaraju muziku takve perkusivnosti i harmonije, tako bujnu i snažnu, da Palmieri može da prenese energiju celog benda čak i kada svira solo.
Tom Surowicz, Twin Cities Reader, Mineapolis
Palmieri se uzdiže, na horizontu muzike afrokubanskih tropskih krajeva, kao poslednja figura veća od živih gorostasa.
Ernesto Lechner, Los Angeles Times
Vremenom, njegov uspeh deluje sve veličanstveniji, a kako se pokazuje, glad za muzikom ga tera da ide sve dublje i dalje.
Down Beat 2002
Ovo je Palmierijev najkompaktniji i najopušteniji bend koji pamtimo. Ova sjajna skupina pruža gomilu trenutaka za pamćenje prateći Palmierijev majstorski swing i očaravajuće klavirske kaskade.
Jazz Times, Sept 2003
Salsa se može pohvaliti mnogim brilijantnim muzičarima... ali nijedan nije poput ekscentričnog Eddija Palmierija koji je istovremeno i Miles Davis i James Brown ovog žanra.
Alan Leeds, City Pages, Mineapolis
Kada sam prvi put čuo Eddija Palmierija, rekoh „Aha – latino Thelonious Monk.”
Lee Tanner, jazz photographer, San Francisko
Palmierijev klavir je jedan od elemenata koji ujedinjuje i spaja latino ritmove, jazz ansambl i klasične teme u kombinaciju koja opija. ...Palmieri je majstor muzike koji zna da što više začina stavimo u jelo, imaćemo ukusniji obrok.
Marshal Bowden
Ova muzika je toliko živa i puna radosti... zvuk apsolutnog slavlja, koji poskakuje, meša se, plete groove prateći ritam koji je toliko očaravajući i obuzimajući da poželite da nikada ne prestane da vam dira dušu.
Linton Chiswick, Time Out, London
Eddie Palmieri... je najdoslednije inovativan umetnik afrokubanske muzike u Sjedinjenim Državama u proteklih 30 godina.
Fernando Gonzalez, Boston Globe, Boston
Trenutna muzika Eddija Palmierija nagoveštava da je on na početku novog poglavlja još snažnije muzičke interpretacije. Ovaj pedesetsedmogodišnji kompozitor, aranžer i pianista svira takvom žestinom kao da želi da nas natera da se trgnemo.
Rohan B. Preston, Chicago Tribune, Čikago
[G. Palmieri] je u stanju da nas zapljusne talasima akorda modernog jazza ili da nas čeličnim prstima provoza ritmom salse; brze promene nagnale su bend da se nasmeje njegovoj smelosti.
John Pareles, New York Times, Njujork
Malobrojni su muzičari koji su proglašeni nacionalnim blagom za svog života... Edie Palmieri može sa pravom da se pohvali da predstavlja muzički spomenik.
Derk Richardson, San Francisco Bay Guardian
Dok se raznorazne svetske tradicije sudaraju i mešaju, kao melem na dušu dođe nešto što je toliko čisto osobeno, tako elegantno a – u slučaju benda Eddija Palmierija – tako u potpunosti zapaljivo da je i pomisao da bi moglo biti bolje, smešna.
Paul de Barros, Jazz Etc
Pijanisti, vođi benda, Eddiju Palmieriju nije ostalo ništa više da dokazuje, a dubina njegove diskografije je duboka koliko mu je talenat ogroman. Pa ipak, bend koji je doveo u HotHouse ove nedelje gde je održano nekoliko rasprodatih nastupa, govori o tome da se on još uvek hrani izazovima umetnosti. Svakako, svaki muzičar koji okupi ljude kao što su Giovanni Hidalgo na kongama, trombonista Conrad Herwig i trubač Brian Lynch očigledno uživa u muzičkom izazovu. Dodajmo postavi i eksplozivnog tenor saksofonistu kao što je Ivan Renta, i dobićemo osnovu ansambla koji bez problema opravdava svoj pomalo razmetljivi naziv: Afro-Caribbean All-Stars. Nije ni čudo što je HotHouse bio dupke pun u četvrtak uveče pred prvi od četiri seta koji su predviđeni za dve večeri. Već prvi set je počeo varnicama, sa bendom koji na izazov složeno osmišljenih kompozicija odgovara junačkom vatrom tehničke spremnosti i preciznosti grupnog muziciranja. Za razliku od mnogih modernih latino grupa, ovaj bend se manje oslanja na improvizaciju a više na kompoziciju. Kompozicije zahtevaju precizan dijalog između instrumenata; njegova dinamika i fraza su razrađeni do detalja. Pa ipak, kada dođe vreme za solo, ovi muzičari se spremno povlače. Herwigova često fenomenalno brza virtuoznost na trombonu, Rentini divlje sinkopirani rifovi na tenor saksofonu i Palmierijevo izdašno klavirsko umeće u svakom tempu, predstavljaju užitak. A tu je i Hidalgo, majstor na kongama koji je u stanju da izrazi fraze, niti i nijanse čak i tehnički najbrilijantnijih deonica. Kada je bend dostigao maksimalnu brzinu, što se dogodilo sa melodijom iz šezdesetih, slušaoci su imali prilike da čuju jedan od najdisciplinovanijih latino jazz bendova današnjice.
Howard Reich, Chicago Tribune, 2006.
Ljudi grabe partnere za ples, cupkaju i gibaju u prolazima između sedišta. Oni koji su suviše stidljivi da bi ustali i pokrenuli se, ne skidaju pogled sa bine, gledajući kao u transu. Podseća na nešto? T-Pain? Ludacris? Zapravo, do gibanja koje se odigralo ove subote u Bailey Hallu nije došlo zbog pijanih studenata, a lica u neverici nisu izražavala užas nego divljenje. Zapravo, još nisam prisustvovala događaju u Cornellu čija je publika bila toliko strastvena, željna muzike i oduševljena kao što je bila ona koja se okupila u subotu da vidi nastup Latino Jazz benda Eddija Palmierija. Palmieri, devetostruki dobitnik nagrade Grammy koji predvodi salsa i latino jazz bendove već 50 godina, možda nije ime poznato prosečnom studentu sa koledža, ali za znalce latino jazz žanra, on je bog. Ali gomila (da, Bailey, dom za 1.300 studenata psihologije na jesen, bio je zapravo pun) ne samo da je bila počastvovana prisustvom Palmierija, nego i prisustvom njegovog benda. Članovi su Richie Viruet na trubi, Conrad Herwig na trombonu, Luques Curtis na basu i Jose Claussell, Vincente Rivero i Orlando Vega na perkusijama. Zaista nema reči kojima se mogu opisati čisti talenat, da ne pominjemo brilijantnost ovih ljudi. Svaki impresivan na svoj način, kao grupa, uz Palmierija, predstavljali su savršen primer apsolutnog muzičkog genija. Legendarni jazz pianista Eddie Palmieri, dobitnik 9 Grammy nagrada, u subotu uveče je razbudio prisutne u Bailey Hallu svojim nastupom. Palmieri je otvorio koncert stupivši na binu sam i odsviravši očaravajuću kompoziciju, koja je delovala delom kao jazz a delom kao balada. Tada mu se pridružio bend, a on je napravio prelaz i prestao da gleda u svoje ruke na klavijaturi, odmah stupajući u interakciju sa članovima benda. Iako ljudi nisu počeli da plešu u prolazima između sedišta do pred kraj koncerta, publika se njihala i cupkala u ritmu muzike od samog početka. Palmieri je primetio: „Video sam da plešete u svojim sedištima... nikada nisam video plesače u stolicama poput vas”. U jednom trenutku cela publika je tapšala u tradicionalnom kubanskom „son clave” ritmu. Ako ste ikada ranije bili u Bailey Hallu, znate da to nije najsavršenije mesto za nastupe. Međutim, čak i sa balkona, prisustvo Palmierija i njegovog benda bilo je upečatljivo, kao da ste na bini pored njih. Palimierijev Latin Jazz Band je dragulj, divljenja vredan predstavnik spoja američkih muzičkih stilova sa onima koji dolaze iz svih krajeva sveta.
Suzanne Baumgarten, The Cornell Daily Sun, 2009
Sa svojih 66 godina, čovek bi pomislio da je njujorški pianista i kompozitor Eddie Palmieri već sve video i probao. Ali, delom zbog nedavnog odlaska takvih latino jazz ikona kao što su Tito Puente, Chico O’Farrill i Mongo Santamaria, on je stekao novu slavu i dobio više prostora za nastupe, a sve češće ga vide kao vođu latino jazz družine. Jasno je da Palmieri uživa kao nikad do sad, svirajući bolje i uživajući u svojoj ulozi glavnog vođe pokreta među čijim je utemeljivačima od šezdesetih.
Hispanic Magazine
Nije ni čudo što je najbolji afrokubanski jazz album ove sezone došao iz radionice pianiste Palmierija, šezdesetšestogodišnje žive vatre, koji, doduše nenametljivo, već četiri decenije važi za jednog od velikana ovog žanra. U poslednje vreme radi sa većim ansamblima – proširena ritam sekcija, razni duvački instrumenti, na šest numera sa vokalnom grupom – što sve zajedno daje sjajne rezultate. Palmieri je inovativan kao i uvek u svom muziciranju, ali se ovde izdvaja kolektivna energija benda. Ovaj album će vas sigurno naterati da se pokrenete.
The Times, Trenton NJ Ritmo Cliente
Pijanista Palmieri je prisutan u latino muzici duže od većine drugih – neki čak tvrde da je punopravni naslednik Puenteovog trona. Ovom prilikom pojavljuje se sa desetočlanim vatrenim bendom La Perfeta II, koji je napravljen po istom kalupu kao i njegov uspešni bend iz šezdesetih. Palmierija uvek možete prepoznati po veštim i drskim latino jazz aranžmanima, ali će vas definitivno oboriti s nogu spojem bi-bop klavira vešto ukomponovanim u latino kontekst.
Village Voice
Budući da je na domaku svoje 70-te, Palmieriju bi se moglo oprostiti da prosto ponudi svoje stare pesme, ali umesto toga on im je ulio savremenu energiju i našao novo mesto za stare zvuke. Možda je majstor stariji ali mu je muzika podjednako sveža kao i do sada.
Daily News |
