| Franco Ambrosetti je rođen u Luganu, Švajcarska, 10. decembra 1941. Njegov otac je Flavio Ambrosetti, alt-saksofonista, vođa benda i pionir bebopa na evropskoj jazz sceni 1940-tih. Studirao je kalsični klavir skoro 9 godina, a zatim se prebacio na trubu sa 17, koju je učio potpuno sam.
Debitovao je u Rimu 1961. sa kvintetom Romana Mussolinija, vodećeg italijanskog pijaniste. Godinu dana kasnije, upisao se na Univerzitet u Cirihu, zatim se preselio u Bazel gde je na kraju stekao master diplomu iz ekonomije. Tokom ovog perioda, takođe je radio i kao profesionalni muzičar, vodeći sopstvene grupe uglavnom u Cirihu i Milanu, dok je takođe bio i član očevog kvinteta. Između 1962. i 1966. svirao je na skoro svim everopskim festivalima - Comblain la Tour, S.Remo, Pori, Varšava, Prag, Štokholm, Cirih, Lugano, Milano, Pariz, Bolonja itd. – i snimio dva albuma kao vođa benda i solista (vidi diskografiju). Tokom ovog perioda takođe je sarađivao sa muzičarima kao što su Gato Barbieri, Daniel Humair, George Gruntz, Kenny Clarke, George Joyner, Pierre Favre, Dexter Gordon, Johnny Griffin, Benny Golson, Woody Shaw, Louis Hayes, Sam Jones, Donald Bird i mnogi drugi. U Milanu je imao priliku da svira u mnogim jazz klubovima kao što je Intra’s Derby Club, kultno mesto koje je izrodilo većinu čuvenih umetnika našeg doba. Jazz je bio značajan deo programa što mu je dalo priliku da se upozna i svira sa vodećim italijanskim muzičarima kao što su Franco Cerri, Enrico Intra, Giorgio Azzolini, Franco D’Andrea, R. Dino Piana, Gianni Basso, Oscar Valdambrini, Renato Sellani, Enzo Jannacci, itd. Godine 1966. osvaja prvu nagradu za trubu na Međunarodnom jazz takmičenju u Beču pod rukovodstvom Friedricha Gulda, jednog od najznačajnijih imena jazz-a i klasične muzike prošlog veka. U žiriju su sedeli Cannonball Adderley, Art Farmer, Jay Jay Johnson, Joe Zawinul, Ron Carter i Mel Lewis. Skoro 500 muzičara iz svih krajeva sveta učestvovalo je na ovom takmičenju, a među njima su bili i Miroslav Vitous, Eddie Daniels, Fritz Pauer, Randy Brecker, Claudio Roditi, Jan Hammer, Joachim Kuehn, George Mraz, itd. Pažnja međunarodnih medija i neverovatna gledanost događaja lansirali su Franca Ambrosettija u sam vrh evropskih muzičara, otvorivši vrata njegovoj međunarodnoj karijeri.
Godine 1967. odigrao se njegov američki debi, gde se pojavljuje na Jazz festvalu Monterey sa kvintetom svog oca i Jean-Luc Pontijem.
Tokom 70-tih bacio se na rad sa sopstvenim kvartetom, svirajući sa drugim švajcarskim muzičarima kao što su (p), Daniel Humair (dr) i nekoliko basista među kojima su Ron Mathewson, J. F. Jenny Clarke i Henry Texier. Nastavio je da predvodi i druge grupe (The Swiss Leaders) kako u Švajcarskoj tako i u Italiji. Tokom ovog perioda svirao je kao vođa benda ili specijalni gost na skoro svim vodećim evropskim festivalima: The JazzFest in Berlin (sa Arnijem Lawrencom 1977. i sa Michael Breckerom i Hal Galperom 1978), Montreux Jazz Festival (1970/1979), Umbria Jazz (1975), Camden Festival (1978) i mnogi drugi. Franco Ambrosetti je bio osnivački član ansambla George Gruntz Concert Jazz Band (prvobitno “The Band") osnovanog 1972, kao i pridruženi muzički direktor ove grupe do 1985. Učestvovao je na nekoliko everopskih i američkih turneja i još uvek oduševljeno sarađuje sa tim projektom. 1974. godine sproveo je specijalan projekat sa Georgom Gruntzom snimivši "Trumpet Machine", LP u izdanju MPS sa muzičarima kao što su Woody Shaw, Jon Faddis, Palle Mikkelborg, Kenny Wheeler, Mike Zwerin i drugi. Godina 1979. je bila donela mu je sreću pošto se Franco Ambrosetti postao član ENJA porodice, vodeće međunarodne izdavačke kuće iz Nemačke, kod koje od onda snima. Posle uspešnog prvog albuma "Close Encounter", Franco je izdao još 14 albuma za ENJU (vidi diskografiju).
Od 2004. sarađuje sa basistom Miroslavom Vitousom, nastupajući u duo, trio ili kvartet postavci kao specijalni gost. Muzika je veoma inovativna, što se može videti na Vitousovom albumu "Remembering Weather Report" (ECM). Mađu najnovijim značajnim događajima, važno je pomenuti njegovo solo pojavljivanje na gala večeri Montreux jazz festivala u čast 75-tog rođendana Quincija Jonesa. Danas, Franco Ambrosetti redovno nastupa sa Georgom Gruntzom, Dadom Moronijem, Antoniom Faraom, Enricom Introm i često se udruži sa trijom Urija Cainea, ili u duetu, kao i sa simfonijskim orkestrima. Takođe vredi pomenuti i njegovu dvadesetpetogodišnju saradnju sa MINOM, vodećom italijanskom pevačicom i pravom ikonom italijanske muzike i njenim sinom Massimilianom Panijem.
Franco je snimio 26 albuma kao vođa benda, svirajući pored izuzetnih muzičara kao što su Michael Brecker, John Scofield, Geri Allen, Phil Woods, Hal Galper, Tommy Flanagan, Howard Johnson, Greg Osby, Steve Coleman, Gato Barbieri, Dave Holland, John Abercrombie, Miroslav Vitous, Billy Hart, Mike Richmond, Don Sebesky, Eddie Daniels, Ron Carter, Buster Williams, Grady Tate, Kenny Barron, Viktor Lewis, Billy Drummond, Uri Caine, Clarence Penn, Drew Grass i, naravno, njegovi prijatelji Gruntz i Humair. Kao specijalni gost pojavljuje se na preko 50 albuma. Muzička karijera Franca Ambrosettija ističe se po tome što se razlikuje od bilo koje druge jazz karijere. Tri decenije on žonglira između intenzivne profesionalne aktivnosti u svetu muzike i svoje uloge rukovodioca u porodičnom biznisu. Sastavljena od dve firme, jedne u Italiji a druge u Švajcarskoj, Ambrosetti Industrial Group, sa 600 zaposlnih, proizvodi čelične točkove za vozila i avio opremu za sledanje. Franco se pridružio porodičnoj firmi 1973. godine kao potpredsednik, zatim je postao generalni direktor da bi kasnije postao predsedavajući. Godine 2000. prodao je biznis da bi mogao da se skoncentriše na muzičku karijeru, čime je povećao svoje prisustvo na bini sa 20 koncerata godišnje na 50-60. Međutim, on se još uvek bavi ekonomijom kao konsultant i pisac. |
