Aleksandar Plačkov (1961) je novosadski fotograf koji od 1985. beleži frejmove oku neuhvatljive, a nepobitno važne za potpuniju sliku džezističkog izraza, čiji je fotografija fundamentalni deo. U Galeriji KCNS u četvrtak je otvorena njegova četvrta samostalna izložba jazz-fotografije Dokumenti, koja predstavlja omaž jugoslovenskim jazz muzičarima.

Prva izložba?
Prvu izložbu sam imao 1987. u beogradskom Sava centru, zajedno sa Laslom Dormanom, na kojoj se našlo desetak mojih radova, uglavnom materijala sa Beogradskog jazz festivala i Dana jazza u Novom Sadu.

To je bilo davno. Šta si radio u međuvremenu?
Radio sam kao fotoreporter u Dnevniku, Kepeš Ujšagu, Jo Pajtašu, u magazinima Rock i Status, kao i u Muzeju grada Novog Sada. Naravno, uz sve to, ostala je strast prema jazzu, i nastavio sam sa prikupljanjem građe sa jugoslovenskih festivala…

…Ali?
Desio mi se peh, tačnije poplava u stanu u kojoj je uništeno 40% arhive.

U uslovima u kojima i osrednja fotografija može naizgled postati dobra, mislim pritom na razna filtriranja kroz softverske programe, da li si se i ti ogledao kroz, recimo PhotoShop?
Ne, nijednom dosad nisam koristio računare, nisam siguran ni da li ću ikad. Obrada mojih fotografija je isključivo laboratorijska.

Mnogi u svetu to rade. Kakvih iskustava imaš sa inostranstvom?
Imao sam dve zajedničke izložbe u Burghauzenu (Nemačka), gde svoje radove izlažu fotografi iz celog sveta.

Da li bi mogao da izdvojiš fotografiju koja ti je najdraža, ako je to uopšte moguće?
To je vrlo teško, ali ako bih morao, neka to onda bude Duško Gojković.

Jazz, naravno slušaš?!
Svakako. Omiljeni izovđači su mi Art Blakey, Lou Donaldson Modern Jazz Quartet, Chet Baker, Dizzy Gillespie, Jovan Maljoković, Duško Gojković…

Izložba fotografja Dokumenti Aleksandra Plačkova biće otvorena do utorka 26. Novembra.

A Lj

e-mail:
[email protected]