Džez mi je sve u životu

Ima u njihovom džezu nešto od fanka i roka, na momente su duhoviti, a po tome što su se tokom svirke pošteno, sve na kolenima, izrazgovarali, reklo bi se da beskrajno uživaju u sviranju, a da je ostao koji satić duže basista trija Suzan Vejnert - Martin Vejnert progovorio bi na srpskom.
Posle sinoćnog nastupa  u Studiju M, zatičemo Suzan u garderobi kako sama pakuje brdo kablova i nekih sitnih zezalica za koje običan ženski svet konta samo da su one muški posao. Na propitivanje, što joj Martin i bubnjar Hardi Fišheter ne pomognu, kaže da se ovog puta (da li slučajno baš u Srbiji) tako zalomilo, ali da joj muž inače pomaže oko tih tričavih stvari kakve su pakovanje posle svirke.

- Postojimo od 1985. godine. Tu su moj muž Martin i Hardi Fišheter. Martin ranije nije svirao ovu vrstu džeza. Od kako smo zajedno, okrenuli smo se istraživanju modernih pravaca džeza, zapravo onima koji nam pričinjavaju zadovoljstvo. Nakon nekog vremena, snimili smo i prvi album ali smo prethodno mnogo svirali. Ja sam svirala i sa drugim bendovima i muzičarima, što je samo oplemenilo moja džezerska iskustva. Do sada smo snimili četiri ploče i sve su vrlo različite upravo zbog različitih uticaja koje smo istraživali, putovanja, susreta sa drugim ljudima, što je i logično. Inače, nije uopšte lako snimiti džezersku ploču. Zbog toga sam se svakoj radovala kao da su mi deca, a uostalom na neki način i jesu, jer ih neguješ i brineš o njima kao o deci. Džez je sve u mom životu. Imam sreću da je muzika moj posao, dakle da radim to što sam zapravo ja. Kada idem na posao nikada nema bilo kakvu vrstu otpora ili umora, ne idem s opterećenjem kao većina ljudi i to je velika sreća. Ja se radujem radu, jer je rad, odnosno džez moja pasija i mimo njega ne treba mi neko drugo vreme, čak ni slobodno, jer me on ne umara, već ozaruje. Međutim, kada puno putujemo, uvek volim kada se vraćam u svoj dom u Nemačkoj jer je on moj mir i oaza iz koje vučem snagu. 

Kakva je džez scena u Nemačkoj? 
Pa nije baš idealna. Nema mnogo klubova u kojima bi se negovao džez a nema ni mnogo bendova koji zajedno ozbiljno rade bar neko vreme. Uglavnom ne izdrže dugo zajedno. Džez muzičara ima, ali je publika na primer dosta čudna: radije sluša sastave u kojima je makar jedan crnac, što je besmileno jer muzika se oseća ili ne oseća, ti si iskren ili nisi, neka fizička odlika nije u tome presudna, već srce, intuicija i emocija.

Gde ste skoro svirali a rado se sećate tog koncerta?
Bili smo nedavno u Makedoniji, u Skoplju i Bitolju. Bilo je vrlo lepo. Prvo božanstvena je priroda a onda ljudi su divni, imaju istančan osećaj za muziku, za trenutak u muzici. 

Kako je bilo večeras u Novom Sadu, da li ste prvi put u Jugoslaviji?
Publika je bila vrlo inspirativna a uvek je važno da to što svirate osete oni koji vas slušaju i da vam na scenu pošalju to što misle o onome što čuju. To je neopisiv i nedostižan osećaj. Inače, u Novom Sadu i uopšte vašoj zemlji sada sam prvi put, što je možda čudno za Nemicu. Nikada nisam bila ni na Jadranu, ni ja, ni moji roditelji. Rado bih došla opet ako publika bude i dalje tako dobra.

S. M.

e-mail:
[email protected]