Lepota i odeća ne umanjuju talenat

Jasna Jovičević, iako rođena Subotičanka, ali već neko vreme stanovnik Pešte, druge festivalske večeri prvi put je svirala u Jugoslaviji. Saksofon je počela da svira sa 16 godina a sa 17 već je otišla u Peštu, gde danas studira na džez akademiji.

- Naravno da sam večeras imala dodatnu tremu jer sam prvi put svirala pred svojom publikom. Imam utisak da se nismo mnogo dopali publici, iako su svi bili o.k., iako su aplaudirali. Ne mogu da kažem da sam više očekivala, mada priznajem da i mi umemo mnogo bolje da sviramo.

Možda zato što se publika više skoncentrisala na vaš izgled?! 
- Moguće…

Da li vas tako gledaju i u Pešti gde vas već znaju? 
- U početku su nas više gledali nego slušali, ali sada su shvatili da znamo i da sviramo, jer mi smo ozbiljni muzičari koji mnogo vežbaju. Dokazale smo da umemo da sviramo i da to što smo lepe ili nekako obučene nije manjak talenta. 

Koliko dugo svirate zajedno?
- Dve godine, a nedavno smo snimile i prvi album. Nemamo baš redovno svirke jer ovo nije muzika za klubove, više je za festivale i neke priredbe. Sviramo jednom-dvaput nedeljno.

Kako ste se uopšte našle vas četiri? 
- Nije bilo teško da se nađu četiri saksofonistkinje, čak ni u Pešti. 

Kako na sceni i van nje dok rade, žive četiri ženske sujete, pa još i umetničke? 
- U početku je bilo strašno, bilo je mnogo problema jer smo sve vrlo sujetne a i ženski egoizam je velika boljka. Ipak, nekako smo se sastavile. 

Ima li razlike u emocijama koje izaziva saksofon kada ga drži žena ili muškarac?
- Ne verujem da ima razlike u emociji. Muškarac jedino ima više vremena i strpljenja da vežba. U stvari, razlike nema dok se svira, već onako generalno: muškarac koji svira saksofon je samo muzičar a žena koja svira saksofon je, i žena, i muzičar. 
S. M.

e-mail:
[email protected]