Novosadski jazz festival je trećeg dana ugostio jedno od najznačajnijih imena jugoslovenske jazz scene, Duška Gojkovića, trubača, kompozitora i aranžera. U klubu “Trema«, koju je, i pored izvesnog radnog staža, imao i potpisnik ovih redova, od gospodina Gojkovića se moglo čuti dosta stvari vezanih za razvoj muzike, razjasniti poneka nedoumica, ali i saznati ponešto od njegovih planova i ambicija.

Nastupali ste sa mnogim muzičarima, različitog umetničkog senzibiliteta, ogledali se u raznim projektima, ima li nešto što ste radili ili planirate da radite a da je za Vas predstavljalo, na neki način, novinu?

Prošle godine sam bio u Guči, gde sam slušao trubače, zajedno sa svojim producentom, koji me je nagovarao da napravim nešto sa trubačima. Oni da sviraju svoju, cigansku muziku, a da ja preko toga sviram Be-Bop. I pre nekih mesec i po dana posetio sam Vranje, i našao se sa orkestrom Feata Sejdića, trubača sa kojim sam snimio jedan CD. Svirali smo neku fuziju narodne muzike sa jazzom, neku vrstu World Music i to je, mislim, prvi put da se neko usudio da sa originalnim ciganskim bendom svira jazz. Materijal je urađen i iskoristiću vreme koje provedem u Beogradu da nešto dosnimim, sinhronizujem. Taj CD će da izađe za nemačkog izdavača Enja Records.

Ljiljana Sađil je pre nekoliko godina snimila album sa Vašim originalnim kompozicijama.

Ljilja je vrlo talentovana i ja moram da joj dam kredit što se uopšte usudila da napravi ovakav CD. Uzela je deset ili dvanaest mojih kompozicija (balade, Be-Bop i brze stvari), napisala tekst na engleskom i otpevala. Mislim da je ona to odlično uradila, kao i muzičari koji su svirali na albumu. Za mene je to veliki kompliment da se neko uopšte seti i da ima hrabrosti da tako nešto uradi.

Spisak muzičara sa kojima ste nastupali je vrlo dugačak. S kim je bilo 
a) najlakše raditi
b) najteže raditi i
c) od koga se moglo najviše naučiti?
d)

Radio sam sa mnogim muzičarima svetskog glasa. Svi oni su bili divni, skromni ljudi, naprosto zato što su verovali u sebe i u znanje koje poseduju. Ja sam imao sreću da se nađem u pravo vreme na pravom mestu - živeo sam u Njujorku pet godina u šezdesetim i sedamdesetim. Mnogo sam naučio od Majlsa Dejvisa, Dizija Gilespija, Klarka Terija… i ne samo od trubača, nego i od drugih instrumentalista sa kojima sam svirao. Svi oni su me prihvatili kao potpuno ravnopravnog člana, što je za mene bila velika čast. Nije bilo teško ni sa kim. Imali su svoj personality, tako da nije bilo problema da sviram s njima i pokažem svoju ličnost. Stvar je bila u tome da te respektuju ako imaš svoj stil. Sa Dizi Gilespijem sam išao na jednu veliku turneju, gde me je on svake večeri pozivao ispred orkestra da sviramo zajedno. Za mene je to bio izazov, toliko veliki da sam svirao bolje deset puta nego što obično sviram. Puno mi je značilo to što mi pruža šansu i ceni moju svirku. Dao mi je veliku moralnu potporu. Ne radi se samo o tehnici. Jednom sam pitao Majlsa da mi objasni koje je promene odsvirao u srednjem delu neke kompozicije, a on mi je odgovorio da nije važno šta se odsvira, nego kako. Dakle, najvažniji je taj personality, do kog je zaista teško doći.

Svirali ste u Big Bendu. Koliko je on značajan za razvoj muzičara, i da li možda Big Bend, budući da je konceptualno drugačiji od malog sastava, može predstaviti barijeru u razvoju jednog instrumentaliste koji se ogleda u malom sastavu, u kom praktično svo vreme nastupa solira?

Za sve muzičare Big Bend je velika škola. Svi američki muzičari koje znam su prošli kroz veliki orkestar. Tu se nauči disciplina, fraziranje, tehnika, a onda kad odeš u mali sastav, već imaš izvesnu samodisciplinu, poznaješ harmoniju i formu.

Naša scena u odnosu na Evropu?

Pitanje je malo nefer, jer se to ne može uporediti, iz razloga što su umetnici u Jugoslaviji imali izuzetno teške uslove u poslednjih deset-petnaest godina. Nisu imali te uslove kakve su imali muzičari u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj - da se normalno dalje razvijaju. Mnogo putujem i u prilici sam da čujem muzičare širom sveta. Mislim da ovde postoji plejada veoma talentovanih mladih muzičara, kao što su Marko Đorđević, Fredi Stanisavljević, braća Banovići, koji su uspeli da se izbore sa vrlo teškim uslovima ovde.

Sredinom pedesetih ste otišli u Nemačku i relativno brzo ušli u jazzerske krugove, što se za neke naše muzičare ne može reći.

Bio sam vrlo uporan u tom pogledu. Rekao sam sebi da hoću da sviram jazz trubu i ništa me drugo ne interesuje. Nije jednostavno spakovati se i otići u inostranstvo bez znanja jezika. I naći se na mestu na kom sviraju veliki majstori. Sve svoje vreme sam koristio da vežbam, čekajući da padne noć kako bih otišao u Jazz Halle da sviram na Jam-sessionu sa velikanima. U to vreme su Nemačku posećivali američki muzičari, koji su posle koncerta odlazili dole u klub i svirali Jam-session.

Koliko je, po Vašem mišljenu, potrebno vremena da Jugoslavija i njeni muzičari uhvate korak sa svetskim tokovima?

Vidim da se dešavaju dobre stvari. Stjepko je otvorio Jazz-centar u Beogradu, ima dosta festivala po gradovima u Srbiji (Novi Sad, Niš, Kragujevac)… O jazz muzičarima nema ko da se brine, treba im pomoć, neka subvencija, oni su kao siročići bez zaštite ali sam siguran da će jazz muzika ovde nastaviti da se razvija.

A. Lj.

e-mail:
[email protected]