THE ART OF CONVERSATION
Kenny Barron, klavir
Dave Holland, kontrabas
The Art of Conversation je prvi album dueta basiste/kompozitora Dave Hollanda i pijaniste/kompozitora Kenny Barrona. Ovi titani počeli su da gostuju širom Evrope i Sjedinjenih Država 2012. Jedan takav nastup u Jazz à La Villette u Cité de la Musique u Parizu u septembru 2012. godine zapao je za oko Jean-Philippe Allarda, producenta i direktora izdavačke kuće Universal Music Publishing France. On je bio tako dirnut koncertom, da ih je ohrabrio da uđu u studio i snime matarijal.
Ovaj disk odražava dvogodišnje usavršavanje empatijske hemije i repertoara Hollanda i Barrona. Od obimnog opusa koji su odnegovali, The Art of Conversation nudi 10 kompozicija autorske muzike i standarda koji ilustruju njihovu pojedinačnu i kombinovanu muzičku genijalnost.
Hollandova su četiri originala. Disk počinje sa „The Oracle“, poznatom Hollandovom melodijom, koja se uglavnom vezuje za njegovo izdanje iz 1990. godine sa kvartetom. Na The Art of Conversation, on i Barron ogoljavaju pesmu do samih osnova, stavljajući u prvi plan njenu pevljivu melodiju i veseli ritam. Ostale melodije iz Hollandovog pera su „Waltz for Wheeler“, evokativni tribjut trubaču Kenniju Wheeleru; „In Your Arms“, ljupka balada koju je Holland snimio 1985. sa svojim ansamblom Gateway; i „Dr. Do Right” sa latino prizvukom, koja se pojavila na Hollandovom disku iz 1995, World Trio, sa gitaristom Kevinom Eubanksom i perkusionistom Minom Cineluom.
Sa druge strane, The Art of Conversation donosi i izvanredne Barronove kompozicije. Baš kao što Holland pokazuje svoj afinintet prema latino muzici sa kompozicijom „Dr. Do Right“, tako i Barron sa živahnom kompozicijom „Seascape“, draguljem koji je ovaj pijanista objavio na svom disku iz 1991, Lemuria-Seascape (Reservoir). Majstor pisanja i izvođenja finih balada, Barron dodaje i „Rain“, kompoziciju koja omogućava Hollandu da demonstrira i snagu i senzitivnost kao prvi vodeći solista. Barronova ćudljiva numera „The Only One” takođe se pojavljuje na ovom disku; melodija aludira na jednu od najznačajnijih zvezda, Theloniousa Monka.
Kad smo već kod Monka, Barron i Holland donose i nestašnu obradu numere „In Walked Bud“, jednu od tri obrade sa diska. Na Hollandov predlog, duo je iz diskografije Charlija Parkera izabrao redak bebop biser, „Segment“. Setna kompozicija „Daydream” Billija Strayhorna i Dukea Ellingtona završava disk, pokazujući dar Barrona i Hollanda za jezgroviti romantizam.
Na celom višeslojnom disku, Holland i Barron su svaku kompoziciju u velikoj meri proželi smislom jazz istorije sa muzičkom srodnošću koja nagoveštava da sviraju zajedno mnogo duže od dve godine. Rođeni u razmaku od svega tri godine, njihove su se staze mnogo puta ukrstile u Njujorku tokom 1960-ih i ’70-ih, a sa svakim susretom, razvijalo se i divljenje prema onom drugom. Ipak nisu snimali zajedno sve do Barronovog LP-ja iz 1985, Scratch (Enja Records), trio saradnje sa bubnjarom Danielom Humairom. Posle toga, Holland i Barron su svirali zajedno na dva diska bariton saksofoniste Nicka Brignole – On a Different Level (Reservoir, 1989) i It’s Time (Reservoir, 1991).
I Holland i Barron su pokazali muzičku briljantnost u duetu svaki u svojoj karijeri. Barron je snimio brojne albume u duetu koji su dobili pohvale kritike sa takvim velikanima kao što su tenor saksofonista Stan Getz, violinistkinja Regina Carter, multi-instrumentalista Mino Cinelu, vibrafonista Joe Locke, i basisti Buster Williams i Harvie Swartz. Isto tako, Hollandova istraživanja u duetu su dokumentovana sa takvim znamenitim jazz pionirima kao što su basista Barre Phillips, pijanista i vibrafonista Karl Berger, i saksofonisti Steve Coleman, George Young i Sam Rivers.
People Time, dupli disk iz 1991. Getza i Barrona koji je pohvaljen od strane kritike, posebno predstavlja prekretnicu iz nekoliko razloga. Prvo, snimljen je uživo u martu 1991. godine u kopenhagenskom kafeu Montmartre – tri meseca pre nego što će Getz preminuti u junu. Producent ovog diska je takođe bio Allard, koji je tada vodio svoju kuću Gitanes, koja je u koordinaciji sa Verve/Polygram agencijom tokom devedesetih izdala ne samo People Time nego i druge klasične diskove s kraja karijere takvih jazz zvezda kao što su Abbey Lincoln, Shirley Horn, Hank Jones i Randy Weston. Posle ogromnog uspeha albuma People Time, Barronova karijera je doživela takav ponovni polet njegovom saradnjom sa Allardom i Allardovom etiketom Gitanes da je objavio dragulje ’90-tih kao što su albumi Sambao (1993), Other Places (1993), Wanton Spirit (1995) i Night and the City (1996), još jedan klavir/bas duet, ovaj put sa Charlijem Hadenom.
„[Dueti] ti pružaju priliku da ideš u raznim pravcima“ – tvrdi Barron, kada su ga pitali da li voli ovaj intiman a istovremeno zastrašujući okvir. Takođe objašnjava da uživa u sviranju u toj formaciji sa basistima, zato što mu oni pružaju osnov za otkrivanje izvrsnih izraza.
Za Hollanda, upravo je neposredna i prisna interakcija samo dva muzičara ono što ga privlači u ovoj formaciji, pre nego što iskazuje kompliment Barronu hvaleći ga da je „odličan slušalac kao i odličan izvođač. Za mene je lekcija iz harmonije svaki put kada sviram sa [Barronom] ili kada slušam šta on radi sa akordima i reharmonizacijom stvari“, kaže Holland. “Uvek volim da sviram sa muzičarima od kojih mogu da naučim i koji mogu da uvećaju moje razumevanje muzike. A to iskustvo sam svakako doživeo svirajući sa Kennijem.”
Holland i Barron obojica imaju više od 40 godina iskustva za sobom; danas važe za vodeće figure aktuelne moderne jazz scene. Holland je tri puta bio dobitnik Grammy nagrade; takođe je dobio i brojne godišnje jazz nagrade Udruženja jazz novinara (Jazz Journalists Association Jazz Awards). Nacionalna zadužbina za umetnost (The National Endowment for the Arts) je Barronu dala titulu „Jazz Master” 2010, a pijanista je takođe imao i nekoliko Grammy nominacija. Oba muzičara se i dalje visoko kotiraju na izborima kritičara časopisa JazzTimes i Down Beat.
Pre nego što je stigao u Sjedinjene Države 1968. da bi svirao u bendu Milesa Davisa, Holland, koji je rođen u Velikoj Britaniji, gradio je ime u londonskim jazz krugovima svirajući sa gostujućim muzičarima iz Amerike kao što su Coleman Hawkins, Ben Webster i Joe Henderson. Holland je sarađivao i sa evropskim jazz umetnicima kao što su John McLaughlin, Evan Parker i Chris McGregor. Sa Milesom, Holland je svirao na takvim značajnim LP-jevima kao što su Filles de Kilimanjaro, In a Silent Way i Bitches Brew.
Posle angažmana sa Milesom, Holland je nastavio da istražuje različite muzičke staze. Radio je u raznim kontekstima, aranžirao od apstraktne avangarde do fusion i post-bop stila. Na spisku drugih značajnih saradnji nalaze se i Chick Corea, Anthony Braxton, Eric Kloss, Betty Carter, Geri Allen i mnogi drugi. Zatim dolazi Hollandova serija odličnih albuma za ECM gde je on u ulozi vođe, koja počinje sa epohalnim LP-jem iz 1972, Conferences of the Birds a završava se sa Extended Play: Live at Birdland iz 2003. Takođe za ECM je i nekoliko studijskih izdanja sa ansamblom Gateway, u saradnji sa Johnom Abercrombijem i Jackom DeJohnettom. Posle saradnje sa ECM-om, Holland je pokrenuo svoju izdavačku kuću, Dare2, za koju je izdao pet diskova kao vođa, među kojima je i prošlogodišnji album Prism, koji je naišao na odobravanje kritike.
Barron je takođe izgradio sjajnu karijeru; ovaj pijanista rođen u Filadelfiji sarađivao je sa Dizzijem Gillespijem i Jazztet-om početkom ’60-tih. Posle toga, radio je sa mnoštvom jazz muzičara teške kategorije među kojima su Joe Henderson, Ella Fitzgerald, Jimmy Heath, James Moody, Ron Carter, Stan Getz, Bobby Hutcherson i Freddie Hubbard. Sa trubačem Jimmijem Owensom, Barron je 1968. snimio LP za Atlantic Records, You Had Better Listen, što je bio njegov debi u ulozi ko-lidera, pre nego što je počeo da objavljuje kao vođa benda za takve značajne izdavače kao što su Muse, Reservoir, Candid, Verve i Sunnyside.
Holland i Barron će nastaviti da rade turneju po Evropi i Sjedinjenim Državama kao duet do kraja 2014. Sa albumom The Art of Conversation (Umetnost razgovora), koji zauzima samo delić njihovog još uvek rastućeg repertoara, nadamo se da ovaj disk označava tek početak daljih umetničkih razgovora između njih dvojice.
Kenneth „Kenny“ Barron
Kenneth „Kenny“ Barron je rođen 9. juna 1943, u Filadelfiji, Pensilvanija. Počeo je da svira klavir 1955. sa 12 godina, iako je na početku učio klasičnu muziku kod Vere Bryant. U jednom intervjuu sa Josefom Woodardom, objavljenim u Los Angeles Times, Barron je rekao: „Kao tinejdžer, radio sam klasične recitale po Filadelfiji, u crkvama i tako to. Ali, to ne bi mogli nazvati profesionalnim. Sada to ne bih mogao da radim ni da mi život od toga zavisi. Moraš da održavaš kondiciju. A, to je i drugačiji mentalni sklop.“
Barron je učio i kod pijaniste Ray Bryanta, Verinog brata, i do 1957. već je svirao u jednom R&B bendu pod vođstvom Mel Melvina. Jazz je, međutim, imao veću privlačnu snagu. Barronov stariji brat (16 godina) bio je poznati tenor saksofonista Bill Barron. Sa 16 godina, Barron je bio u mogućnosti da se oproba u jazz muzici svirajući klavir u bendu bubnjara Philly Joe Jonesa kao i grupi Jimmy Heatha. Godine 1960, bio je u Detroitu i sarađivao sa Yusef Lateefom. Bill Barron se već bio preselio u Njujork, i 1961, kada je imao 18 godina, Kenny mu se pridružio. Ubrzo posle preseljenja, svirao je klavir na albumu svoga brata, The Tenor Stylings of Bill Barron. Početkom 1960-tih Barron je svirao i u grupi Jamesa Moodija.
Barronova karijera napravila je značajan iskorak 1962. godine, kada ga je, na preporuku Moodija, pozvao Dizzy Gillespie da se priključi njegovoj grupi; na kraju je zamenio Lalo Schifrina. Barron je ostao sa Gillespijem do 1966. godine, i to iskustvo, uključujući gostovanja i snimanja, pomoglo mu je da izgradi reputaciju kao pouzdan sajdmen. Godinama kasnije, u intervjuu za New York Times sa piscem Peter Watrousom u kojem se seća svog vremena u Gillespijevoj grupi, Barron je izjavio: „Dizzy… me je naučio da zaista cenim be-bop i latino muziku“.
Barron je svoju reputaciju učvrstio kao pouzdan i prilagodljiv sajdmen u brojinim uticajnim jazz grupama tokom narednih 15 godina: svirao je klavir za Stanley Turrentina i u raznim postavama koje je predvodio Freddie Hubbard od 1966. do 1970. U istom intervjuu sa Watrousom, Barron je priznao da je Hubbardova muzika bila „zaista teška, ali mi je omogućila da se proširim u područja koja bi se možda mogla nazvati avangardnim“. Barron se vraća saradnji sa Yusef Lateefom od 1971. do 1975, a od 1976. do 1980. godine bio je član kvarteta Ron Cartera. „Kada sam sarađivao sa Ron Carterom, – priseća se on – učio sam o nijansama, kako da sviram meko a opet budem intenzivan“. Tokom 1970-tih Barron je sarađivao sa umetnicima kao što su Roy Haynes, Lou Donaldson, the Buddy Rich Sextet (1974) i trubač Chet Baker, između ostalih.
Tada je Barron već iza sebe imao razne albume, a njegova muzučka karijera ga je vodila u više pravaca – često istovremeno. Godine 1973, pridružio se nastavnom timu Univerziteta „Rutgers“ u Nju Džerziju, gde je predavao teoriju muzke, jazz kompoziciju i aranžman. Povukao se sa Univerziteta na kraju školske 1998-99. godine. Posle toga je honorarno predavao na akademiji „Manhattan School of Music“.
Godine 1980, Barron suosniva Sphere, jazz grupu koja odaje poštu legendarnom jazz pijanisti, Thelonious „Sphere“ Monku. Grupu su činili Barron i tri bivša člana Monkovog kvarteta: saksofonista Charlie Rouse, basista Buster Williams i bubnjar Ben Riley. Barron, Williams i Riley su ranije već sarađivali u kvartetu Ron Cartera krajem sedamdesetih, a osamdesetih su napravili Kenny Barron Trio. Sphere je snimio osam albuma između 1982. i 1988, od čega tri uživo. Ironično, upravo je 17. februara 1982, na dan kada je grupa ušla u studio da snimi svoj prvi album, Four in One, na kojem se našlo šest Monkovih pesama, Monk umro. Grupa Sphere se raspala Rousovom smrću 1988, ali se pregrupisala 1990-tih sa Gary Bartzom na saksofonu.
Do sredine 1980-tih, Barron, iako još uvek član grupe Sphere, ponovo istražujući nove pravce i vraćajući se starima, pokazao je publici novi način za preslušavanje poznatih melodija. Upravo je tokom ovih godina počeo da se razvija kao kompozitor, i jednom za svagda izašao iz kalupa sajdmena, iako je i ranije predvodio grupe i uprkos tome što će nastaviti da se pojavljuje u ulozi sajdmena i u budućnosti. Pored saradnje i snimanja sa ljudima kao što su Michal Urbaniak, Frank Foster, Sheila Jordan, Red Mitchell, Carol Sloane i Barney Kessel tokom cele dekade, u junu 1984, Barron je otvorio festival „Kool Jazz Festival“ u Njujorku kao solista. Nepunih tri meseca kasnije, seo je za klavir kao deo kvinteta pod vođstvom svog brata, Billa.
Godine 1986, Barron se našao na čelu sopstvenog kvinteta u kojem pored njega nastupaju saksofonista John Stubblefield, trubač Eddie Henderson, bubnjar Victor Lewis i, smenjujući se, Cecil McBee i Ray Drummond na basu. Tokom ovog perioda muzički kritičar Jon Pareles piše u New York Times-u: „Njujorški jazz bi bio mnogo siromašniji bez pijaniste Kenny Barrona…. Barron dodaje uglađenu notu, filigransku vladavinu žanrom be-bopa i dar za fraziranje u blues stilu svim vrstama materijala, a poslednjih godina preokreće nastranu i naglavačke tipične melodijske figure, sa veštim samopozdanjem“.
Barron započinje jednu od svojih najplodonosnijih saradnji – sa tenor saksofonistom Stan Getzom – 1986. godine. Tokom narednih pet godina Barron snima sa Getzom kao član njegovog kvarteta (Barronov prethodnik za klavirom je bio Chick Corea) i nastupa sa Getzom na brojnim mestima, uključujući i Getzov poslednji koncert u Minhenu 1990. godine. Njihovo partnerstvo je krunisano albumom People Time, na kojem sviraju samo Barron i Getz; ovaj album, izdat 1991. godine, neposredno pre Getzove smrti, naišao je na pohvale kritike i bio nominovan za nagradu Grammy.
U jednom intervjuu za Los Angeles Times iz 1994 sa Zan Stewartom, Barron se seća svoje saradnje sa Getzom: „Stan je bio veoma liričan, a i ja sam voleo da sviram na taj način, tako da je bilo sjajno samo slušati njegove linije, pratiti njegov izbor nota. Ja sam slušao, i učio“. I Getz je ovu saradnju pominjao sa toplinom. Nazvao je Barrona „drugom polovinom svog srca“. U međuvremenu, tokom ovih godina, sveprisutni Barron je nastavio da bude neizbežan deo njujorškog jazz sveta. Godine 1987. ponovo nastupa sa Ron Carterom, koji je sada na čelu kvinteta. U oktobru 1989, Barron je imao tužnu čast da predvodi muzički tribjut za svog brata, Billa, koji je umro mesec dana ranije. Barron je takođe bio među sajdmenima koji su svirali na poslednjem albumu njegovog brata, Higher Ground.
Godine 1992, Barron osniva još jedan kvintet sa perkusionistom Mino Cineluom, Toninho Hortom na gitari, Nico Assumpcaom na basu, i Victorom Lewisom za bubnjevima. Rezultat je bio album Sambao. Barron se udaljuje od meinstrim jazza, nastupajući sa basistom Charlie Hadenom i saksofonistom Ornette Colemanom. Njegov sledeći album, Swamp Sally, na kojem ponovo sarađuje sa Cineluom, smatra se malim klasikom jazz funk pravca. Sredinom 1990-ih našao se na čelu svog prvog trija, a zatim i kvarteta u kojem sviraju Lewis, Drummond i saksofonista Ravi Coltrane. Tokom ove decenije takođe sarađuje sa muzičarima kao što su Bartz, violinistkinja Regina Carter, vibrafonista Ray Alexander, Duško Gojković, Barney Wilen, Nick Brignola i Ernie Watts.
Na prelazu između dva veka, Barron se još uvek bavi turnejama i snimanjem. U jednom od njegovih kvinteta svira i saksofonista David Sanchez, njegov bivši student sa Univerziteta „Rutgers“. Barron je svirao uživo i snimio CD u duetu sa Reginom Carter. Kako i priliči jednoj od najpoznatijih figura njujorške jazz scene, 1996. godine snimio je koncert uživo u intimnom klubu na Grinič Vilidžu „Bradley’s“, koji je te godine zauzvek zatvorio svoja vrata; ovaj CD je izašao 2001. godine. Iste godine Barron, zajedno sa basistom Ron Carterom, vibrafonistom Stefon Harrisom i bubnjarom Lewis Nashom, koji su bili poznati kao „Classical Jazz Quartet“, izdaje CD sa jazz verzijom Krcka oraščića Čajkovskog.
Godine 1995. Jazz Time je dodelio Barronu svoju nagradu „Best Piano Award“, a 1998. godine magazin Down Beat ga je proglasio najboljim pijanistom. Godine 1996, Barron dobija svoj najveći kompliment kao kompozitor kada je saksofonista Harvey Wainapel izdao CD, Ambrosia: Muzika Kenny Barrona, na kojem se našlo devet njegovih kompozicija. Barron je osnovao Joken Records sa svojom bivšom menadžerkom, Joannom Klein, 1998; jedno od prvih izdanja pod ovom etiketom bio je album Billa Barrona Higher Ground.
Frank Caso
Karijera Kenny Barrona
Počeo da uči klasični klavir, sa 12 godina; svirao sa bendom Philly Joe Jonesa, 1959; sa Yusef Lateefom, 1960; preselio se u Njujork gde je svirao na bratovom albumu, 1961; nastupao sa Dizzy Gillespiejem, 1962-66; Stanley Turrentinom, 1966; Freddie Hubbardom 1967-70; Yusef Lateefom, 1971-75; i Ron Carterom, 1976-80; suosnivač Sphere, 1980; nastupao sa Stan Getzom, 1986-91; izdao duo CD sa Getzom, People Time, 1991; vodio trije i kvintete, nastupao kao solista i u duetu sa Charlie Hadenom i Reginom Carter tokom 1990-tih; suosnivač izdavačke kuće Joken Records, 1998; takođe bio predavač na Univerzitetu „Rutgers“, Nju Džerzi, 1973-99, i fakultetu „Manhattan School of Music“.
Nagrade Kenny Barrona
Jazz Time, Best Piano Award, 1995; Down Beat, Best Pianist, 1998.
Odabrana diskografija
The Tenor Stylings of Bill Barron, Savoy, 1961.; Dizzy for President, KnitClassics, 1963; (sa Ron Carterom) New York Slick, Original Jazz Classics, 1979; What If?, Enja, 1986; Lemuria-Seascape, Candid, 1991; (sa Stan Getzom) People Time, Verve, 1992; Sambao, Verve, 1992; (sa kvintetom Bill Barrona) Higher Ground, Joken, 1994; (sa kvartetom Lee Konitza) Jazz Nocturne, Evidence, 1994; Swamp Sally, Verve, 1996; Night and the City, Verve, 1998; Spirit Song, Verve, 2000; Freefall, Verve, 2001; (sa Classical Jazz Quartet) The Nutcracker, Vertical, 2001.
Dave Holland
Nasuprot uvreženoj slici, evolucija se nikada nije kretala pravolinijski. Priroda prestavlja kontinuirani proces transformacije, kretanja mnoštovom staza adaptacije, usavršavanja, eksperimentisanja i otkrića, stvarajući nove i zapanjujući raznolike predmete lepote i začudnosti na svom putu. Tokom bezmalo pet decenija karijere, basista/kompozitor Dave Holland je bio primer tog evolutivnog procesa u muzičkoj formi, iznova promišljajući svoj koncept i pristup sa svakim novim projektom dok je konstantno negovao svoj momentalno prepoznatljiv glas.
Još od Hollandovog profesionalnog debija sredinom šezdesetih godina prošlog veka, taj glas se može čuti u znatnom broju različitih konteksta. Od ere električnog vihora koji je podigao album Bitches Brew Miles Davisa, do elegantog flamenka nastalog u saradnji sa legendom španske gitare Pepeom Habichuelom; pratnje velikoj vokalnoj umetnici Betty Carter u njenim poslednjim godinama, do stvaranja novog zvuka sa pionirima avangarde – kvartetom Circle sa Chick Coreom, Anthony Braxtonom i Barry Altschulom; rame uz rame sa legendama kao što su Stan Getz, Hank Jones, Roy Haynes i Sam Rivers, do pružanja prilike u mladosti, sada vodećim izvođačima kao što su Chris Potter, Kevin i Robin Eubanks ili Steve Coleman; Dave Holland je bio u prvim redovima jazz muzike u svim njenim formama od rane mladosti.
Godine 2013, Holland je proslavio 40 godina, kao vođa i zaštitni znak, zagledan odlučno unapred. Na godišnjicu njegovog prvog objavljenog albuma, Conference of the Birds, na kojem se pojavljuju Rivers, Braxton i Altschul, Holland je javnosti otkrio svoj najnoviji kvartet, Prism, električni bend unutrašnjeg naboja u kojem se pojavljuje i njegov dugogodišnji saradnik Kevin Eubanks kao i klavijaturista Craig Taborn i bubnjar Eric Harland.
Pored grupe Prism, Holland nastavlja da predvodi svoj big bend ovenčan Grammy nagradom; njegov slavni kvintet sa saksofonistom Chris Potterom, trombonistom Robin Eubanksom, vibrafonistom Steve Nelsonom, i bubnjarem Nate Smithom; kao i kvartet Overtone, sa Potterom, Harlandom i pijanistom Jason Moranom. U poslednje vreme Holland nastupa u duetu sa pijanistom Kenny Barronom i sa legendom flamenka Pepe Habichuelom; nastavak albuma Hands, koji je objavio 2010. godine sa Habichuelom, izašao je na jesen 2013. godine. A on nastavlja da istražuje svoj solo glas, kao što se može čuti na albumima Emerald Tears (1977), Ones All (1993), i Life Cycle (1982), solo čelo album.
Od 2005, Hollandovi stvaralački rezultati mogu se naći u izdanju njegove sopstvene etikete Dare2 Records, koju je ovaj basista osnovao da bi mogao da ima veću kontrolu nad snimanjem i objavljivanjem svoje muzike. Ovaj potez je usledeo posle plodonosne saradnje sa kućom ECM Records koja je trajala više od tri decenije. Želeći da osmisli jedinstveno pakovanje koje bi bilo u skladu sa proizvodom koji se u njemu nalazi, Holland je angažovao grafičkog dizajnera svetskog glasa Niklaus Troxlera da osmisli karakteristično smeo i živopisan izgled etikete.
Rođen u Volverhemptonu, Engleska, 1946, Holland se glatko kretao kroz jazz tradicije od samog starta. Dok je još bio u svojoj domovini, sarađivao je sa kolegama čiji je pogled bio usmeren na budućnost, kao što su saksofonisti Jon Surman i Evan Parker i pijanisti Chris McGregor i John Taylor, dok je svirao i sa tradicionalnijim predvodnicima iz starije generacije, kao što su saksofonisti Tubby Hayes i Ronnie Scott. Dok je 1968. godine svirao u jazz klubu Scott’s u Sohou, opevanom u pričama, zapazio ga je Miles Davis, koji je odmah angažovao najmlađeg basistu za svoj revolucionarni električni ansambl.
Tokom naredne dve godine, Holland će se pojavljivati na Davisovim antologijskim albumima Filles de Kilimanjaro, In a Silent Way i Bitches Brew, i upoznati mnoge umetnike sa kojima će nastaviti da donosi revoluciju u moderni jazz. Među njima su i čuvena imena kao što su Chick Corea, sa kojim je osnovao kvartet Circle, koji je doduše bio kratkog daha ali je ostavio traga; Jack DeJohnette, česti partner u ritam sekciji tokom Hollandovih godina sa izdavačkom kućom ECM koji je vodio trio Gateway zajedno sa Hollandom i gitaristom John Abercrombiejem; i Herbie Hancock, sa kojim će Holland ponovo sarađivati sredinom devedesetih i snimiti albume koji su predstavljali žanrovske odrednice kao što su The New Standard i dobitnika Grammy nagrade za album godine 2008 – Rover: The Joni Letters.
Po napuštanju Davisove grupe, Holland se bacio na svoju solo karijeru objavljivanjem albuma Conference of the Birds, 1973. godine, što je označilo početak nekoliko ključnih saradnji: sa izdavačkom kućom ECM, sa Braxtonom i sa Sam Riversom. Istovremeno, radi i kao plodni sajdmen kako u svetu jazz muzike tako i van njega, gde je snimao sa rock i folk muzičarima među kojima su Bonnie Raitt, John Hartford i legenda bluegrass žanra Vassar Clements.
Tokom 1980-tih formiran je prvi Hollandov radni kvintet, gde su se našli alt saksofonista Steve Coleman, trubač Kenny Wheeler i trombonista Julian Priester, koji će se vremenom transformisati u kvartet sa Colemanom, bubnjarem Marvin „Smitty” Smithom i Kevin Eubanksom, koji će snimiti Extensions, 1988. godine – jedini Hollandov album na kojem se pojavljuje budući vođa benda Tonight Show pre njihove nove saradnje u bendu Prism.
Temelji skoro svih grupa koje Holland vodi danas postavljeni su tokom devedesetih, kada je osnovao svoj sadašnji kvintet i izrazito cenjeni big bend. Potonji će osvojiti dve nagrade Grammy u kategoriji Albuma velikog jazz ansambla, za svoj debi, What Goes Around, 2002. godine, i za njegov nastavak iz 2005. godine, Overtime, oba u izdanju njegove kuće Dare2. Treći Grammy stiže 1999. godine u kategoriji Najboljeg jazz instrumentalnog izvođenja, individualno ili u grupi, za album all-star kvinteta Like Minds (Concord), sa Gary Burtonom, Chick Coreom, Pat Methenijem i Roy Haynesom.
Asistent na akademiji „Guildhall School of Music & Drama“ u Londonu, gde je studirao 1965-68, Holland je stekao počasne doktorate na Konzvervatorijumima u Birmingemu, Engleska, kao i od bostonskih „Berklee College of Music“ i „New England Conservatory“, gde je gostujući umetnik od 2005. godine. Sedam godina je bio je umetnički direktor radionice „Banff Centre Jazz Workshop“ u Alberti, Kanada tokom osamdesetih, a trenutno je gostujući umetnik na akademiji „Royal Academy of Music“ i Univerziteta u Majamiju.