Steve Swallow, bas gitara Carla Bley, klavir
Chis Cheek, saksofon Steve Cardenas, gitara
Jorge Rossy, bubnjevi
Steve Swallow
Steve Swallow je rođen u Njujorku 1940, a proveo je svoje detinjstvo u Fer Lonu, Nju Džerzi. Pre nego što je počeo da svira akustični bas, sa 14 godina, učio je klavir (kod Howarda Kasschaua, koji je podučavao i Nelsona Riddla) i trubu. Otkriće jazz muzike unelo je svetlost u njegovo inače mizerno dečaštvo. Oprobavao se u improvizaciji sa Ianom Underwoodom (koji je kasnije postao član benda Mothers Of Invention i studijski as u L. A.), sa kojim je išao u pretencioznu privatnu školu u Novoj Engleskoj.
Tokom studija na Univerzitetu Yale studirao je kompoziciju kod Donalda Martina i svirao dixieland sa mnogim velikanima, među kojima su Pee Wee Russell, Buck Clayton i Vic Dickenson. Godine 1960, upoznao je Paula i Carlu Bley, napustio Yale na brzaka, preselio se u Njujork, i počeo da ide na turneje i snima sa Paulom Blejom, Jimmy Giuffre Triom i sekstetom Georga Russella, gde su svirali i Eric Dolphy i Thad Jones. Takođe je početkom 1960-ih nastupao sa Joaom Gilbertom, Sheilom Jordan, i bendovima koje su vodili Benny Goodman, Marian McPartland, Chico Hamilton, Al Cohn i Zoot Sims, Clark Terry i Bob Brookmeyer, i Chick Corea.
Godine 1964. pridružuje se Art Farmer kvartetu gde svira i Jim Hall, i počinje da piše muziku. Mnoge od njegovih pesama snimili su istaknuti jazz umetnici među kojima su Bill Evans, Chick Corea, Stan Getz, Gary Burton, Art Farmer, Phil Woods, Jack DeJohnette, Steve Kuhn, Lyle Mays, Jim Hall i Pat Metheny. A samplovali su ga i A Tribe Called Quest.
Na turnejama je od kraja 1965. do 1967. godine sa Stan Getz kvartetom, u kojem je tada svirao Gary Burton (zamenio ga je 1967. Chick Corea) i Roy Haynes. 1968. napušta Getza da bi se pridružio Burtonovom kvartetu, za koji ostaje vezan, sa povremenim odsustvima za dobro ponašanje, narednih 20 godina. Svirao je na više od 20 Burtonovih albuma, od kojih je poslednji bio Six Pack, izdat 1992.
Godine 1970. prelazi sa akustičnog na električni bas i seli se u Bolinas, Kalifornija, gde piše muziku za Hotel Hello, duet album za ECM sa Gary Burtonom. Vrativši se na Istočnu Obalu 1974, dve duge godine studira na „Berklee College of Music”. 1976. dobija grant „National Endowment For The Arts” da piše muziku na stihove Roberta Creelija, što je rezultiralo još jednim albumom za ECM, Home. Nastupao je sa tako raznovrsnim umetnicima kao što su Dizzy Gillespie, Michael Brecker, George Benson i Herbie Hancock, i snimao sa: Stan Getz (na albumu na kojem se pojavljuje Joao Gilberto), Bob Moses, Steve Lacy, Michael Mantler i Kip Hanrahan. Svirao je i na albumima u produkciji Hal Willnera, na numerama gde se našao u društvu, između ostalih, Carla Bley, Dr. John i James Taylor.
Godine 1978, pridružuje se grupi Carla Bley Band. Nastavlja da nastupa i snima sa njom, u raznim kontekstima.
Često prati na turnejama John A. Scofielda i snima sa njim u periodu od 1980. do 1984. godine, prvo u triju sa bubnjarem Adamom Nussbaumom, a zatim u duetu. Od tada je često išao na turneje sa Scofieldom, a bio je i producent nekoliko njegovih albuma.
Bio je i koproducent više albuma sa Carlom Bley za njene izdavačke kuće WATT i XtraWATT, među kojima je Night-Glo (1985), koji je napisala da bi njega istakla, i Carla (1987), zbirka njegovih pesama u kojima je ona u prvom planu. Godine 1987, takođe je bio producent prvog od četiri albuma za britanskog saksofonistu Andija Shepparda. Narednih godina producent je albuma za Karen Mantler, Lew Soloff i Niels-Henning Orsted Pedersen, a snimao je odnosno išao na turneje sa muzičarima među kojima su: Joe Lovano, Motohiko Hino, Ernie Watts, Michael Gibbs, Rabih Abou-Khalil, Paul Bley, Henri Texier i Allen Ginsberg.
Godine 1988. on i Carla Bley počinju da nastupaju kao duet na koncertima širom Evrope, Sjedinjenih Država, Južne Amerike i Japana. Duets, album njihovih pesama aranžiranih za klavir i bas, izdat je 1988, a drugi album, Go Together, 1993. godine.
U decembru 1989 ponovo se udružuje, posle 27 godina, sa Jimmijem Giuffreom i Paulom Blejom da bi snimili dva diska za Owl Records pod nazivom The Life Of A Trio. Ovaj trio je često gostovao, do proleća 1995, i snimao za Owl i Soul Note Records.
Godine 1991, komponuje i producira Swallow, album za XtraWATT na kojem se ističu njegov bas sa pet žica i nekoliko njegovih dugogodišnjih saradnika, među kojima su Gary Burton, John Scofield i Steve Kuhn.
Tokom devedesetih puno snima. John Scofieldov i Pat Methenijev I Can See Your House From Here, na kojem svira sa bubnjarom Billom Stewartom, izdat je za Blue Note Records; ovaj kvartet je bio na turneji leta 1994. Real Book, njegov treći disk za XtraWATT, snimljen je u decembru 1993, a izdat 1994. godine; među muzičarima koji su na njemu radili su i Tom Harrell, Joe Lovano, Mulgrew Miller i Jack DeJohnette.
Na proleće 1994. pojavljuje se na Londonskom jazz festivalu sa koncertom sopstvenih kompozicija sa stihovima koje je napisala i otpevala Norma Winstone. 1994. je obeležena i koncertnim nastupima u Japanu sa Stevom Kuhnom i u Evropi sa grupom „The Very Big Carla Bley Band”, Jimmijem Giuffreom i Paulom Blejem, „The Paul Motian Electric BeBop Band”, Niels-Henning Orsted Pedersen, i Carlom Bley i Andijem Sheppardom. Album ovog trija snimljen uživo, Songs With Legs, izdat je za WATT početkom 1995, tokom njihove nove turneje po Evropi. Takođe je snimao na proleće 1995, sa Stevom Kuhnom, Michaelom Franksom, Johnom Taylorom, Pierrom Favreom i Julianom Arguellesom. U julu su on i Carla Bley nastupali kao duet u Brazilu, a na jesen su se vratili u Evropu da bi odradili jednu podužu turneju.
Na proleće 1996. ponovo se našao na evropskoj turneji, prvo sa Blejem i Sheppardom, a zatim sa Johnom Scofieldom i Billom Stewartom. Posle toga je bio koproducent i svirao na Scofieldovom prvom albumu za Verve Records, Quiet. Takođe je bio koproducent i svirao na albumu The Carla Bley Big Band Goes To Church, koji je snimljen uživo na Umbria jazz festivalu u Peruđi, Italija, i išao na turneju i snimao sa Paul Motianom.
U novembru ’96. predstavio je Steve Swallow Quintet publici u Evropi, sa Chrisom Potterom, Ryanom Kisorom (koga je kasnije zamenio Barry Ries), Mickom Goodrickom i Adamom Nussbaumom, a snimao je sa ovom grupom posle turneje. Album koji je nastao Deconstructed, donosi njegove kompozicije koje se zasnivaju na klasičnim strukturama „Tin Pan Alley” pesama; izašao je početkom 1997.
Bespoštedno je putovao na turnejama 1997. sa grupom Trio 2000 (sa Paulom Motianom i Chrisom Potterom), Carlom Bley, Johnom Scofieldom i nekolicinom drugih, i snimao sa nekoliko različitih umetnika među kojima su Henri Texier (sa Lee Konitzom i Bobom Brookmeyerom), Glen Moore, Ettore Fioravanti i Michel Portal.
Bio je producent i na prvom od dva albuma francuskog bubnjara/kompozitora Christopha Margueta.
Na proleće 1998, odlazi na turneju i snima sa Lee Konitzom i Paulom Motianom, i ide na turneju sa brazilskim gitaristom Paulom Bellinatijem. Takođe je učestvovao sa Carlom Bley u Kopenhagenu u programu Jazzvisits, i nominovan je za danskog Jazzpara 1999. U aprilu dirigovao je i izvodio svoju muziku za big bend sa Jazz bendom Univerziteta Harvard, a u junu je snimao sa pijanistom Christianom Jacobom. U julu je učestvovao na turneji koja je promovisala koncertnu verziju albuma Escalator Over The Hill Carle Bley, i išao na turneju u triju sa Lee Konitzom i Paulom Blejem. Na jesen je išao na turneju sa Electric BeBop Bandom Paula Motiana, kao i sa Johnom Scofieldom i Billom Stewartom. Takođe je nastupao u duetu sa Carlom Bley, što je dovelo do trećeg duet CD-a pod nazivom Are We There Yet?
U martu i aprilu 1999, ponovo je na turneji sa svojim kvintetom. Pišući kritiku njihovog nastupa u klubu Ronnie Scott’s Club u londonskom časopisu Times, Chris Parker je napisao „…ovo je bila skoro sasvim savršena lekcija iz jazza u maloj grupi – robustno, a ipak savršeno izbalansirano, intelektualno ali iznenađujuće delikatno – kao što davno nismo čuli u Londonu u poslednjih nekoliko godina“. CD za XtraWATT pod nazivom Always Pack Your Uniform On Top, snimljen je uživo u ovom klubu, a izdat je nedugo potom.
2000. nastavlja u istom ritmu. Posle povratka iz Tokija sa Carlom Bley, ovaj put izvodeći Fancy Chamber Music, odlazi u Sao Paulo gde su nastupali sa Duets, pa zatim ponovo luta Evropom sa Paulom Bellinatijem. Evropski ljubitelji festivala mogli su ga pronaći sa Bobbijem Previtom u julu, a sa Johnom Scofieldom u avgustu. U septembru se ponovo našao u društvu Lee Konitza i Paula Bleja za nastupe u SAD, a zatim se vratio u Evropu da nastavi turnejom sa Bobbijem Previtom i Carlom Bley.
2001. se pokazala kao avantura. Posle prolećne turneje sa trijom sa Carlom Bley i Andijem Sheppardom, odlazi na turneju i snima sa Gerardom Maraisom u Francuskoj, snima sa Michaelom Gibbsom (sa bendom elitnih studijskih faca) u Njujorku, sa Bobbijem Previtom (sa Ray Andersonom, Waynom Horvitzem i Martijem Ehrlichom) u rustičnoj Pensilvaniji, a sa Wolfijem Puschnigom (sa Victorom Lewisom i Donom Alias) u industrijskom gradu Hobokenu. Na jesen ponovo snima sa Akirom Ishiijem, Arrigom Cappillettijem, Mariom Pia DeVitom i Giovannijem Mazzarinom, i odlazi na turneje sa Scofieldom, Blejem i Previtom. Ova godina se tutnjeći pribižila svom kraju sa trijumfalnom turnejom i snimanjem albuma uživo Damaged In Transit, njegovog trija u kojem sviraju Chris Potter i Adam Nussbaum. CD za XtraWATT je usledio nedugo potom.
2002. godina donela je još uzbuđenja. Posle uobičajene prolećne turneje sa trijom, Swallow rukovodi orkestrom Bohuslan Big Band iz Geteborga, Švedska, na nastupima na kojima izvode njegove kompozicije i aranžmane, a zatim odlazi na turneju po Skandinaviji sa Jonasom Johansenom i Hansom Ulrikom. Posle još jedne turneje Bobbija Previta i saradnje sa Marijom Pia DeVito, obišao je krug letnjih festivala sa Big bendom Carle Bley. Na izmaku leta učestvuje u snimanju albuma L’Histoire Du Clochard, CD za Palmetto Records koji donosi njegovu muziku u aranžmanu Ohada Talmora. Zatim se vraća u Evropu da bi nastupao sa Johnom Taylorom i sa Wolfijem Puschnigom, a na turneju u SAD odlazi sa Bobbijem Previtom. Posle kratkog boravka u Koreji za jednovečernji nastup sa Carlom Bley i Andijem Sheppardom, vraća se u Evropu na završnicu godine koja ostavlja bez daha, sa pevačem Antoniom Placerom i Paulom Bellinatijem.
Jedva da je usporio korak u 2003. godini, koja je započela turnejom po Evropi sa Bobbijem Previtom, Gerardom Maraisom, Antoniom Placerom i u duetu sa Paulom Bellinatijem. Swallow se vratio kući u junu da opere veš i pokupi Carlu, sa kojom se otisnuo u Porto, Portugal, da bi održali koncert sa Big bendom vredan pamćenja u impozantnoj koncertnoj dvorani Rema Koolhaasa, koja je u to vreme još uvek bila u gradnji. Carlin big bend je zatim imao kratku turneju po SAD. U drugoj polovini godine Swallow često sarađuje sa Johnom Scofieldom i Billom Stewartom, napravivši kraći predah u septembru da bi svirao sa Ulrikom i Johansenenom. Na jesen je rođen novi kvartet Carle Bley, The Lost Chords; bubnjar Billy Drummond se pridružio Blejevoj, Sheppardu and Swallowu. Bend je gostovao i snimio istoimeni album u novembru. I decembarski angažman u Blue Note klubu u Njujorku sa Scofieldom i Stewartom izrodio je album uživo, En Route.
Turneja utroje sa We Three, bendom u saradnji sa Davom Liebmanom i Adamom Nussbaumom, otpočela je sezonu 2004. Sledi još jedna turneja sa Bobbijem Previtom, ustupivši mesto saradnji sa Nussbaumom i pijanistom Giovannijem Mazzerinom. Za tradicionalni Evropski festival plesa te godine nastupa sa Scofieldom i Stewartom. Kip Hanrahan ga je pozvao te se Swallow našao u modernom SoHo studiju u avgustu u prostoriji punoj odličnih bubnjara i perkusionista. September je proveo u društvu Scofielda i Stewarta. Posle još jedne ture sa Ulrikom i Johansenom (ovaj trio je u međuvremenu nazvan Tin Pan Aliens), i kratkog gostovanja sa Puschnigom, turneja benda Lost Chords zaokružila je godinu.
Proleće 2005. proveo je još jednom u društvu Scofielda i Stewarta, a u maju se bend We Three ponovo okupio u studiju u na severu države Njujork da bi snimili svoj debi CD, Three For All. U avgustu su Swallow, njegov stari prijatelj Steve Kuhn i Cikada Quartet snimili muziku koju je basista napisao na stihove koje je napisao i čitao Robert Creeley. Album, pod nazivom So There, izašao je u novembru 2006. U kritici u listu The New York Times, Ben Ratliff je rekao “Ovo je album sa dušom, izuzetno zanimljiv i dubokouman…” Septembar 2005. provodi sa bendom Lost Chords, oktobar sa Antoniom Placerom i Ohadom Talmorom, a november sa Scofieldom. Takođe je snimio i duet sa pijanistkinjom Deidre Rodman za Sunnyside Records.
Godina 2006. je započela turnejom We Three, a nastavila se projektima sa Scofieldom i sa Blejevom. U junu se Swallow ponovo sastao sa Garijem Burtonom i Pat Methenijem (sa bubnjarom Antoniom Sanchezom) radi koncerata u Japanu i SAD, koji su snimljeni za objavljivanje u budućnosti. Proveo je srećno leto sa Carlom Bley u raznim kontekstima, među kojima su i turneja sa big bendom po evropskim festivalima. Odleteo je i Ludwigsburg, Nemačka, da snima sa Kennijem Wheelerom i John Taylorom. Septembar je proveo na turneji i snimajući sa Scofieldovim trijom, oktobar sa Tin Pan Aliens i ponovo sa Scofieldom, a novembar sa Ohadom Talmorom. Snimao je i u Bruklinu sa Pietrom Tonolom, u društvu Gil Goldsteina i Paul Motiana. Godina se završila veselim koncertom Božićnih pesama pod vođstvom Carle Bley.
Na proleće 2007, naš neustrašivi basista je prvo otišao na turneju sa Scofieldom, a zatim sa Blejevom (sa The Lost Chords i Paolom Fresuom). Snimak napravljen u Francuskoj pred kraj njihove turneje za rezultat je imao CD za WATT, koji je izašao kasnije te godine. Dok je bio u Francuskoj, snimao je i sa Jean-Sebastien Simonoviezom. Posle pojavljivanja u Zankel Hall-u u Njujorku sa Lee Konitzom, Swallow je galopom projurio Evropom sa Liebmanom i Nussbaumom u julu i svirao u duetu sa Pat Methenijem u avgustu. Jesen je započela putovanjem u Švedsku, na snimanje albuma sopstvene muzike sa Bohuslan Big Band-om. Ovaj album, koji se zove Swallow Songs, izašao je početkom 2008. Tin Pan Aliens takođe ponovo snimaju, sa gostima Bobom Stensonom i Ulfom Wakeniusom. Posle turneje po UK sa bendom Michaela Gibbsa, završio je godinu turnejama sa Blejevom i Scofieldom.
Carla Bley ga je ponovo pozvala početkom 2008; Swallow se rado priključio trio turneji sa njom i Andijem Sheppardom. Usledilo je puno posla sa Scofieldom, u društvu Billa Stewarta i šarolike sekcije duvača. Uobičajeno letnje evropsko veselje provodi prvo sa Blejevom, a zatim sa Burtonom/Methenijem. Jesen je obećavala posla u triju sa Talmorom i Nussbaumom, i sa Enricom Pieranunzijem i Paulom Motianom. Da li će se ikada završiti?
Steve Swallow je na prvom mestu (električni bas) po glasovima međunarodne kritike u časopisu Downbeat od 1983, a po mišljenju čitalaca časpisa Downbeat od 1985. Osvoja i Jazz Times glasanje (električni bas) poslednjih nekoliko godina, i izglasan je za električnog basistu godine Udruženja jazz novinara od 2001, kada je ta kategorija uspostavljena. Sad živi zadovoljan u izolaciji sa Carlom Bley, u planinama na severu države Njujork.
Izabrana diskografija
Kao vođa benda:
Swallow Songs Vara Konserthus (with the Bohuslan Big Band); So There XtraWATT 12; Damaged In Transit XtraWATT 11; L!Histoire Du Clochard Palmetto PM2103 (with Ohad Talmor); Always Pack Your Uniform On Top XtraWATT 10; Are We There Yet? WATT 29 (with Carla Bley); Deconstructed XtraWATT 9; Real Book XtraWATT 7; Go Together WATT 24 (with Carla Bley); Swallow XtraWATT 6; Duets WATT 20 (with Carla Bley); Carla XtraWATT 2; Home ECM 1160; Hotel Hello ECM 1055 (with Gary Burton).
Kao član benda:
Carla Bley, The Lost Chords Find Paolo Fresu WATT 34; Carla Bley, Night-Glo WATT 16; Carla Bley, Sextet WATT 17; John Scofield, En Route Verve B0001699-02; John Scofield, Shinola ENJA 4004; John Scofield, Out Like A Light ENJA 4038
Carla Bley
Carla Bley je rođena u Ouklandu, Kalifornija 1936. godine. Njen otac, Emil Borg, profesor klavira i crkveni orguljaš, počeo je da joj daje časove kada je imala tri godine i ona je uskoro počela da svira na crkvenim događajima. Ali njeno muzičko obrazovanje se završilo kada je imala osam godina, a formalno obrazovanje je potpuno prekinuto kada je napustila srednju školu posle završetka desetog razreda.
Tokom adolescentskih dana Carlu je privlačio jazz i ona se preselila u Njujork da bi bila bliže muzičarima kojima se divila. Nastavila je svoje muzičko obrazovanje radeći kao prodavačica cigareta u ozloglašenom jazz klubu Birdland, gde je imala priliku da čuje najveće jazz muzičare toga doba. Upoznala je pijanistu Paula Bleja i na kraju se preselila u Los Anđeles, gde je Paul imao svoj kvartet i stalni angažman u klubu Hillcrest. Počela je da piše muziku. Kada se saksofonista Ornette Coleman pojavio na sceni sredinom pedesetih, Paul Bley ga je odmah angažovao i Carla je bila izložena noćima ‘slobodnih’ svirki, što je izvršilo snažan dugogodišnji uticaj na njeno pisanje.
Početkom šezdesetih Paul i Carla su se vratili u Njujork. Ubrzo su George Russell, Jimmy Giuffre, Tony Williams i drugi počeli da sviraju i snimaju njene kompozicije. Tokom ovog perioda ona je radila po garderobama u ulici Basin i u klubu Jazz Gallery da bi što više slušala muziku. Bila je član Udruženja jazz kompozitora i na sastancima upoznala kompozitora Michaela Mantlera. Formirali su grupu koja se zvala The Jazz Composer’s Orchestra i uskoro stupili u intimnu vezu; napustila je Paula Bleja i počela da živi sa Michaelom Mantlerom. Godine 1966. dobili su ćerku, Karen, koja će ostati Carlino jedino dete.
Krajem šezdesetih Gary Burton je snimio Carlino prvo prošireno delo, A Genuine Tong Funeral. Uskoro potom, Charlie Haden ju je zamolio da aranžira i piše za Liberation Music Orchestra. Njeno sledeće veliko delo, na reči Paula Hainesa, Escalator Over The Hill, snimljeno je pod etiketom Jazz Composer’s Orchestra Association, JCOA. Ovenčano je francuskom nagradom Oscar du Disque de Jazz. Uskoro su ona i Michael Mantler osnovali New Music Distribution Service, koji je distribuirao nezavisna izdanja.
Godine 1972. Carla je dobila Guggenheim stipendiju. Ona i Mantler otvaraju svoju sopstvenu izdavačku kuću, WATT. Njeno prvo izdanje bio je Carlin Tropic Appetites, još jedan projekat sa pesnikom Paulom Hainesom. Godine 1974. The Ensemble, grupa njujorških izvođača, naručila joj je kompoziciju za kamerni orkestar pod nazivom 3/4. Dirigent je bio Dennis Russell Davies a zvezda za klavirom Keith Jarrett. Kasnije ju je izvela grupa Speculum Musicae sa istaknutim pojavljivanjem Ursule Oppens, a snimljena je pod etiketom WATT sa Carlom kao solistom. Godine 1975. bila je u bendu sa Jackom Brucom i Mickom Taylorom i živela u Londonu šest meseci. Posle preuranjenog raspada benda, vratila se kući i odlučila da osnuje sopstveni bend. Tokom narednih šest godina Carla Bley Band, koji se sastojao od šest duvača i ritam sekcije, gostovao je širom Evrope i Japana i snimio pet albuma za WATT. Bend je takođe snimio i muziku za film Mortelle Randonee Clauda Millera i izveo Carlin aranžman za muziku Nina Rota 81/2 na tribjut albumu Feliniju Hala Willnera. Tokom ovog perioda, takođe je radila projekte snimanja za druge kuće sa bubnjarem Pink Floyda Nickom Masonom, Stuffom i Charliejem Hadenom.
Carlina sledeća redovna grupa bila je proširena ritam sekcija bez duvača, ali je još snimala albume sa većim grupama. Heavy Heart, zatim Night-Glo, album koji je napisala za svog basistu (a uskoro i parntera) Steva Swallowa, predstavljali su njene naredne projekte za WATT. Muzika na ova dva albuma nije bila dobro primljena od strane jazz establišmenta ili njene publike, ali je uprkos tome Carla uspela da bude izglasana za Najboljeg kompozitora po magazinu Downbeat pre nego što je pala u nemilost. Takođe je dobila i nagradu Deutscher Schallplattenpreis. Još dva aranžmana za tribjut albume Hala Willnera, jedan numere Misterioso Theoloniusa Monka sa Johnnijem Griffinom i drugi numere Lost in the Stars Kurta Weilla sa Philom Woodsom, takođe su snimljeni u ovom periodu. Misterioso je bio nominovan za Grammy nagradu za najbolji jazz instrumental u big bend izvedbi.
Carla Bley Sextet, sa Hiramom Bullockom, Larrijem Willisom, Stevom Swallowom, Victorom Lewisom i Donom Aliasom, putuje na turneji 1986. i snima album za WATT. Proširena etiketa pod nazivom XtraWATT osnovana je da bi snimala muziku prijatelja i porodice. Producirala je album Steva Weisberga, izdala album uživo jednog sicilijanskog big benda koji svira orkestracije Carline muzike Jeffa Friedmana i seriju albuma Carline ćerke, Karen Mantler. Uskoro će postati i etiketa svih projekata Steva Swallowa.
Dobila je porudžbinu od udruženja Lincoln Center Chamber Music Society i napisala kompoziciju koju izvode Fred Sherry, Paula Robison i Ani Kavafian koja se zove Coppertone. Ubrzo potom, napisala je Romantic Notions, niz kratkih kompozicija za klavir, za Ursulu Oppens.
Sviranje u duetu sa Stevom Swallowom, koje je počelo kao rekreacija, uskoro je postalo profesionalno, te Steve i Carla odlaze na turneje i snimaju kao duet redovno pet godina. Njihov prvi album se zvao Duets. Bili su gosti u televizijskom serijalu kratkog daha NBC TV Night Music, čiji je producent bio Hal Willner a voditelj David Sanborn. Tokom tog perioda radila je i sa bendom od 15 članova i snimila album Fleur Carnivore, zatim počela da piše za standardnu big bend instrumentaciju. Još jedan album, Dreamkeeper, koji je aranžirala za Liberation Music Orchestra Charlija Hadena, osvojio je nagradu za album godine magazina Downbeat. Pored toga Carla je progalšena za najboljeg jazz kompozitora po magazinu Jazz Times i najboljim jazz muzičarem godine po magazinu Hi Fi Vision.
Na jesen 1990. bila je gostujući profesor na koledžu College of William and Mary u Vilijamsburgu, Virdžinija. Tokom semestra uzela je slobodno da bi otišla na turneju po Evropi i snimila The Very Big Carla Bley Band. Ovaj je album dobio nagradu Prix Jazz Moderne od francuske Academy du Jazz.
Ona i Michael Mantler rastali su se početkom 1991. Ubrzo potom, Carla i Steve Swallow počinju da žive zajedno. Drugi album Duets, Go Together, snimljen je tokom leta 1992. godine.
Porudžbina od Glasgow Jazz Festivala rezultirala je kompozicijom za violinu i big bend, pod nazivom Birds of Paradise. U ulozi zvezde bio je violinista Alex Balanescu.
Very Big Band odlazi na evropsku turneju na jesen 1993. i snima još jedan album, Big Band Theory, na kojem se našla i numera Birds of Paradise, u jednom studiju u Londonu. Album je bio nominovan za Grammy nagradu u kategoriji Najbolji jazz big bend. Tokom ostatka godine Carla je nastupala samo sa Stevom Swallowom, ali je na kraju saksofonista Andy Sheppard priključen duetu. Trio odlazi na turneju po Evropi i snima album uživo koji se zove Songs With Legs.
Godine 1994. Carla završava Tigers In Training, kompoziciju po porudžbini kamerne grupe iz Hamburga, L’Art Pour L’Art, i piše kompoziciju za Carnegie Hall Jazz Band. Godine 1995. ona i Steve sviraju Duets u Brazilu i sarađuju sa lokalnim big bendovima, prvo u Sandviki, Norveška, zatim na institutu Cornish u Sijetlu. U novembru, Carlin big bend je premijerno izveo naručenu kompoziciju, Setting Calvin’s Waltz, na Jazz festivalu u Berlinu. Za ovim je usledila još jedna evropska turneja Dueta. Dobila je priliku da čuje svu muziku koju je pisala u poslednje vreme na 300. Jazz radionici na Severno-nemačkoj radio stanici u Hamburgu. Nova kompozicija, End of Vienna, premijerno je izvedena tamo.
Početkom 1996. Carla, Steve and Andy Sheppard izvode kompoziciju u Grenoblu, Francuska, koja je bila naručena za Jazz festival u Grenoblu. Zasnovana na kolažima Henrija Matissa, nazvana je Les Trois Lagons. U julu je bila još jedna turneja sa big bendom, koja je kulminirala trodnevnim snimanjem uživo u čuvenoj crkvi u Peruđi, Italija, tokom Umbria jazz festivala. Album se zove The Carla Bley Big Band Goes To Church. Kasnije istog leta, big bend sastavljen isključivo od muzičara iz Njujorka svirao je nove kompozicije na jazz festivalima u Detroitu i Čikagu. Ona provodi ostatak godine pišući kamernu muziku.
Godine 1997. Carla je provela nedelju dana kao gost Barbican centra u Londonu. Usledila je turneja po Engleskoj pod pokroviteljstvom Britanskog saveta za umetnost (British Arts Council). U junu je otišla u Keln, Nemačka, radi prve produkcije uživo kompozicije Escalator Over The Hill, a zatim svira na Jazz festivalu u Montrealu sa trijom. U avgustu njen big bend svira na festivalu u Belgiji, a Carla i Steve odlaze u Helsinki, Finska, da rade sa lokalnim big bendovima. Za ovim sledi turneja i snimanje Fancy Chamber Music, Carlinih sabranih kompozicija napisanih za muzičare koji ne improvizuju.
Carla i Steve su pozvani u Dansku da se uključe u program pod nazivom Jazzvisits. Živeli su u Kopenhagenu mesec dana i sarađivali sa raznim grupama danskih muzičara. Escalator Over The Hill, sa dvadesetčetvorčlanim bendom uključujući Paula Hainesa, predstavljen je na evropskim jazz festivalima u julu. Carla i Steve snimaju Duets album, Are We There Yet?, tokom turneje na jesen 1998. Carla provodi ostatak zime pripremajući muziku za svoju novu grupu, koja se zove 4X4.
U aprilu 1999. 4X4 debituje u noćnom klubu u Tokiju. U julu ta grupa, koju sačinjavaju četiri trubača i četiri člana ritam sekcije, odlazi na evropsku turneju i snima album u Oslu. Kasnije iste godine Carla i Steve sviraju Trios sa Andijem Sheppardom u Evropi. Ona provodi zimu pišući i ponovo orkestrirajući kamernu muziku. U martu 2000, Carla i Steve odlaze u Tokijo da održe koncert Fancy Chamber Music sa članovima Nove japanske filharmonije (New Japan Philharmonic). To je bilo prvo izvođenje nove kompozicije pod nazivom First Date. Posle koncerta u Sao Paolu sledećeg meseca, zvanično su penzionisali Duets format.
Thierry Paul Benizeau, koji je ranije napravio film o numeri Escalator Over The Hill, došao je u Njujork i snimio portret Carle na kojem se našao i koncert Trios-a u jednoj galeriji u Vudstoku. Nastavio je da snima i sledećeg meseca na koncertu Fancy Chamber Music u Veroni, Italija.
4X4 ponovo odlazi na turneju po Evropi na jesen 2000. Tokom sledećih nekoliko godina Carla i Steve sarađuju sa raznim big bendovima (u SAD, Luksemburgu, Italiji i Portugalu) uključujući i njen sopstveni (Evropa) i gostuju sa Trios-om (Evropa i Koreja). Kada nije bila na turneji Carla je pisala muziku za svoj sledeći big bend album.
Na jesen 2002. Carla je snimila Looking For America u studiju u Njujorku. Album je nominovan za Grammy nagradu u kategoriji najboljeg albuma za veliki orkestar. Sledeće godine izvodi muziku sa tog albuma sa muzičarima iz Njujorka u jazz klubu Iridium na Menhetnu, a zatim odvodi bend u Minesotu gde drže koncert u Mineapolisu. Bubnjar iz Carlinog big benda, Billy Drummond, priključuje se Trios-u i nova grupa dobija naziv The Lost Chords.
Njihov prvi koncert bio je u Austriji u avgustu 2003. Te jeseni gostuju po Evropi, snimaju neke od koncerata i izdaju album uživo pod nazivom The Lost Chords.
Tokom zime, Carla je pisala i aranžirala muziku za Liberation Music Orchestra Charlija Hadena. Sledećeg leta gostuje po Evropi i snima album Not In Our Name u Rimu. Kasnije te godine odsvirala je jedno veče u klubu Village Vanguard u Njujorku.
U novembru The Lost Chords ponovo odlaze na turneju u Evropi. Carlin sledeći projekat bio je kompozicija za big bend po narudžbini Jazz festivala u Monereju.
Tokom 2005. godine The Lost Chords rade u Americi. Na njihovom rasporedu našla su se gostovanja na Newport jazz festivalu i nedelju dana u klubu Iridium u Njujorku iza kojih je usledila dvonedeljna turneja Zapadnom Obalom. Appearing Nightly At The Black Orchid, kompozicija koju je Carla napisala za Jazz festival u Montereju, premijerno je izvedena na istom festivalu u septembru. Kada se završila turneja sa bendom Lost Chords, Carla je gostovala nedelju dana u klubu Blue Note u Njujorku sa grupom Liberation Music Orchestra, a zatim je otišla na jesenju turneju sa istim bendom u Evropu.
Michael Kaufmann, direktor programa Filharmonije u Esenu, Nemačka, pozvao je Carlu da provede godinu dana kod njih kao gostujući umetnik. Prvi program koji je dovela u Esen bio je Fancy Chamber Music, koji je izvela sa Stevom Swallowom i lokalnim muzičarima. Provela je početak 2006. pišući muziku za predstojeću turneju sa big bendom zakazanu za leto, a zatim se vratila u Esen dva puta u aprilu, prvi put da pripremi koncert studentskog big benda, a drugi put da ponovo postavi Escalator Over The Hill sa uglavnom novim učesnicima.
Na leto 2006. godine Carla Bley Big Band odlazi na turneju po Evropi na tri nedelje i snima album uživo u klubu New Morning u Parizu. U avgustu Carla i Steve odlaze na Sardiniju gde sarađuju sa Orchestra Jazz Della Sardegna, zatim lete u Hamburg i predstavljaju sličan program sa NDR Big Band-om. Još jedna turneja sa grupom Liberation Music Orchestra dešava se u novembru. U decembru Carla završava svoje gostovanje u esenskoj Filharmoniji sa programom posebno napisanim za tu priliku, pod nazivom Carla’s Christmas Carols.
Tokom zime 2007. radila je na muzici za svoj novi kvintet, The Lost Chords Find Paolo Fresu. Banana Quintet je napisan u ovom periodu. Turneja grupe, na proleće te godine, završila se snimanjem (Watt/34) u studiju La Buissonne u južnoj Francuskoj. Pitala je ECM da li bi bilo moguće da izda Watt/34 (The Lost Chords Find Paolo Fresu) pre Watt/33 (album big benda, Appearing Nightly, koji je trebalo da ugleda svetlost dana za nekoliko meseci) i ECM se složio.
Carla i Steve odlaze u Toronto da uvežbavaju i izvode Carlinu muziku sa kanadskim big bendom na festivalu Art Of Jazz Festival. Kasije tokom leta Carla je nekoliko puta nastupila sa grupom Liberation Music Orchestra na jazz festivalima na severoistoku.
Carla i Steve su se vratili u studio La Buissonne da umiksuju album kvinteta u avgustu, a zatim nastavili na jug Italije i nastupili sa kvintetom na festivalu u Ročela Ioniki.
U septembru su uvežbavali i izvodili Carlinu muziku za big bend sa mladim holandskim big bendom na jazz festivalu u Roterdamu.
Na jesen je kvintet sa Paolom gostovao po Evropi. ECM je uspeo da izda album u isto vreme kada je bila i turneja. Ovo je predstavljalo neuobičajenu prednost, po Carli bez presedana, koja je omogućila da album dobije veliku medijsku pokrivenost što je dovelo do odličnih kritika i dobre prodaje. Objavljivanje albuma sa big bendom je pomereno za naredno leto.
Michael Kaufmann je pitao Carlu da li može da osmisli program u kojem bi učestvovali još neki umentici koji su bili gosti Esenske filharmonije, a koji bi nastupili 2008. godine.
Odlučila je da revidira jednu svoju raniju kompoziciju pod nazivom ¾ i da u prvi plan stavi Uri Caina kao solistu na klaviru. Tokom ostatka godine pripremala je muziku za taj program, koji će obuhvatiti i drugu muziku koju je napisala i radila na novom materijalu za predstojeću turneju sa trijom u kojem su pored nje nastupali Andy Sheppard i Steve Swallow. Tokom sezone praznika nije mogla da odoli izazovu da aranžira još božićnih pesama za limeni kvintet.
U aprilu 2008. trio u sastavu Carla, Steve i Andy Sheppard imao je mini američku turneju u okviru koje su se našli nedelju dana u klubu Birdland u Njujorku, jednovečernji program u jazz klubu u Bostonu i četiri dana uvežbavajući i svirajući sa studentskim big bendom na Univerzitetu Vermonta u Burlingtonu. Kratko ali slatko. Početkom leta Carla odlazi na turneju po Evropi sa grupom The Lost Chords Find Paolo Fresu.
Diskografija Carle Bley
Kao vođa benda:
Watt/33 Appearing Nightly; Watt/34 The Lost Chords Find Paolo Fresu; Watt/32 The Lost Chords; Watt/31 Looking For America; Watt/30 4 x 4; Watt/29 Are We There Yet?; Watt/28 Fancy Chamber Music; Watt/27 Goes to Church; Watt/26 Songs With Legs; Watt/25 Big Band Theory; Watt/24 Go Together; Watt/23 The Very Big Carla Bley Band; Watt/21 Fleur Carnivore; Watt/20 Duets; Watt/17 Sextet; Watt/16 Night-Glo; Watt/14 Heavy Heart; Watt/12-1/2 I Hate To Sing; Watt/12 Live!; Phonogram Mortelle Randonnee; Watt/11 Social Studies; Watt/09 Musique Mecanique; Watt/08 European Tour 1977; Watt/06 Dinner Music; Watt/01 Tropic Appetites; JCOA Escalator Over The Hill
Kao član benda:
Verve France Charlie Haden, Not In Our Name; Virgin Classics Karen Mantler’s Pet Project; XtraWatt/02 Steve Swallow, Carla; Blue Note Charlie Haden, Dreamkeeper; A&M Various Artists, Lost In The Stars, The Music of Kurt Weill; A&M Various Artists, That’s The Way I Feel Now, A Tribute To Thelonius Monk; Celluloid Golden Palominos, Drunk With Passion; Hannibal Various Artists, Amarcord Nino Rota; CBS Nick Mason, Fictitious Sports; ECM Charlie Haden, Ballad of The Fallen; Watt/03 Michael Mantler, 13 & ¾; JCOA Michael Mantler, The Jazz Composer’s Orchestra; Impulse Charlie Haden, Liberation Music Orchestra; Fontana Michael Mantler, Jazz Realities; RCA Gary Burton, A Genuine Tong Funeral
Steve Cardenas
Steve Cardenas ima bogatu karijeru kao izvođač i studijski muzičar. Započevši karijeru u Kanzas Sitiju, sada je sastavni deo jazz zajednice Njujorka.
Cardenas je davao podršku takvim velikanima kao što su Eddie Harris, Marilyn Maye, Jay McShann i Slide Hampton. Često je gostovao po Evropi, nastupajući na raznim jazz festivalima među kojima je Montreux Jazz Festival u Švajcarskoj u tri zasebne prilike i North Sea Jazz Festival četiri puta. Redovno nastupa u grupama predvođenim umetnicima koji su tako raznovrsni kao što su Paul McCandless iz grupe Oregon, trubači/kompozitori Mark Isham i Jeff Beal, basisti Marc Johnson i John Patitucci, kao i vokalni umetnici Madeleine Peyroux i Norah Jones. Steve je trenutno član sledećih sastava: Paul Motian Band, Charlie Haden Liberation Music Orchestra, grupe koju vodi Joey Baron koja se zove „Killer Joey“, kao i Ben Allison & Man Size Safe. Pored toga, vodi i sopstveni trio koji nastupa na raznim scenama Njujorka.
Pored nastupa i snimanja, Cardenas je član nastavnog osoblja fakulteta „New School” u Njujorku gde predaje ansambl Thelonious Monka i daje privatne časove. Nedavno je Steve bio predavač na radionici „Banff International Workshop” iz jazz i kreativne muzike. Godine 2003, bio je gostojući predavač na „California Institute of the Arts” tokom prolećnog semestra. Među ostalim radionicama su i „Langnau Jazz Nights” u Švajcarskoj, „Seda Jazz” u Španiji i „Jamey Abersold Summer Jazz Camps”. Pored toga, u saradnji sa urednikom Donom Sicklerom, Cardenas je završio rad na knjizi kompozicija Theloniousa Monka preko izdavačke kuće Hal Leonard Publishing. Knjiga „Thelonious Monk Fakebook” premijerno objavljuje sve Monkove kompozicije na jednom mestu, gde se mnoge od njih pojavljuju po prvi put.
Panoramic je Stevov poslednji objavljeni album za Fresh Sound New Talent Records. Kao i na njegovoj prethodnoj ploči, Shebang, i na ovom CD-u sviraju Larry Grenadier na basu i Kenny Wollesen na bubnjevima, sa Tony Malabijem na tenor saksofonu.
Izabrana diskografija
Kao vođa benda:
Panoramic, Fresh Sound New Talent Records; Shebang, Fresh Sound New Talent Records
Kao član benda:
Little Things Run The World – Ben Allison & Man Size Safe, Palmetto Records; No Way Out – David Brandom, Blujazz Records; Song For Anyone – Chris Potter 10, Sunnyside Records; Cowboy Justice – Ben Allison, Palmetto Records; Give and Go – Donny McCaslin, Criss Cross Jazz; Garden Of Eden – Paul Motian Band, ECM Records; Not In Our Name – Charlie Haden Liberation Music Orchestra, Verve Records; Traveller – Arthur Kell Quartet, Fresh Sound New Talent Records; Mercy Streets – Kate McGarry, Palmetto Records; Visual – Alexis Cuadrado Sextet, Fresh Sound New Talent Records; People Behave Like Ballads – Rebecca Martin, Maxjazz; Home – David Brandom, (independent release); Holiday For Strings – The Paul Motian E.B.B.B., Winter & Winter Records; Show Me – Kate McGarry, Palmetto Records; Middlehope – Rebecca Martin, Fresh Sound New Talent Records; Close Your Eyes And Listen – Mike Fahn, Sparky1 Productions; Metro – Alexis Cuadrado, Fresh Sound New Talent Records; Europe – The Paul Motian E.B.B.B., Winter & Winter Records; See You In Zanzibar – Arthur Kell, (independent release); Killer Joey – Joey Baron, (independent release); Monk and Powell – The Paul Motian E.B.B.B., Winter & Winter Records; Who Loves You: A Tribute To Jaco Pastorius – various artists, JVC Records; Miles Remembered: The Silent Way Project – Mark Isham, Columbia Records; From The Street – Tom Coster, JVC Records; Raising The Standard – New York Guitar Trio, Midi Inc. Records; 10/10: Tribute to Thelonious Monk – Duo with pianist John Beasley, MMP Records; Contemplations – Jeff Beal, Triloka Records; The Last Romantics – Paul Hanson, Midi Inc. Records; Three Graces – Jeff Beal, Triloka Records; Premonition – Paul McCandless, Windham Hill Records.
Chris Cheek
Originlno iz Sent Luisa, Misuri, Chris Cheek, sin vođe srednjoškolskog benda, počeo je da svira alt saksofon sa 12 godina. Chris je svirao u raznim lokalnim jazz i blues bendovim u oblasti Sent Luisa dok je pohađao Univerzitet „Webster”. Godine 1988, kao stipendista, odlazi na „Berklee College of Music” u Bostonu, Masačusets gde studira kod Joe Viole i Hal Crooka, završivši sa diplomom iz izvođenja.
Chris se preselio u Njujork 1992. godine i od tada svira i snima sa brojnim raznovrsnim grupama među kojima su: „Electric Bebop Band“ Paula Motiana, „The Bloomdaddies“, „Liberation Music Orchestra“ Charlie Hadena, „The Brian Blade Fellowship”, Wolfgang Muthspiel, Luciana Souza, David Berkman i „Los Guachos“ Guillermo Kleina. Chris je svirao u Japanu, Kini, Rusiji, Kanadi, u većem delu Evrope i Sjedinjenih Država, sa ovim i drugim bendovima.
Pored pojavljivanja u ulozi sajdmena na više od 60 albuma, Chris je snimio 4 albuma kao vođa benda za Fresh Sound Records, I Wish I Knew, A Girl Named Joe, Vine, i najnoviji Blues Cruise, na kojem svira Brad Mehldau. Dok nastavlja da aktivno učestvuje u brojnim različitim muzičkim projektima, Chris redovno svira sa svojim bendom u raznim klubovima u SAD-u i inostranstvu. (http://www.chrischeek.net)
Jorge Rossy (kratka biografija)
Počinje da svira bubnjeve sa 11 godina.
Između 1982. i 1989. redovno svira širom Španije sa muzičarima kao što su Perico Sambeat, Tete Montoliu, Carles Benavent, Chano Domínguez između ostalih, i povremeno sa muzičarima kao što su Woody Shaw, Jack Walrath, Sal Nistico, Dave Schnitter i Kenny Wheeler.
Godine 1989. seli se u Boston, a 1990. godine počinje da svira u triju Danila Pereza. Godine 1991, odlazi u Panamu sa kvartetom Danila Pereza u kojem svira Giovanni Hidalgo, a ubrzo potom počinje da svira sa kvartetom Paquito D’Rivera.
Od 1991. počinje da dovodi u Španiju svoje američke kolege, kao što su Joshua Redman, Mark Turner, Brad Mehldau, Kurt Rosenwinkel, Seamus Blake, Chris Cheek, Kevin Hayes i Freddie Bryant, između ostalih.
1995. godine Brad Melhdau Trio sa Larrijem Grenadierom i Jorgeom Rossijem snima po prvi put za Warner Bros; ova saradnja će iznedriti više od 10 CD-a.
Jordi Rossi je snimio preko 80 CD-a kao sajdmen, a nedavno je snimio svoj drugi CD sa sopstvenim bendom.