Volim da sam nevidljiv

Autobiografski redovi Lasla Dormana, ispisani u katalogu koji prati njegovu autorsku izložbu, beskrajno su tužni i nostalgični. Neka naročita tuga izbija iz svake njegove reči, nostalgija za davnim vremenima u kojima je reći džez značilo isto što izgovoriti i Novi Sad. Sedimo u jednom sobičku Kulturnog centra a Dorman se seća starih novosadskih džez dana:

-Nisu to samo dobri stari džez dani, nego nostalgija za načinom života kojeg više nema. Taj Novi Sad je nestao ni sam ne znam zašto. Nismo ni osetili kada je taj život iskliznuo iz naših ruku. Danas više nemam ni vremena da o tome razmišljam, jer puno radim, od jutra do večeri, Više ne slušam ni ploče iako ih imam mnogo. Moj život je danas takav ali je neminovnost. Radim na jednom radiju, vodim neku emisiju koja nema veze s muzikom jer me u taj krug nisu pustili, kao što nisam uspeo da uđem ni u svet džez fotografije, te fotografske klike vrlo su zatvorene i ja sam se pomirio sa sudbinom da moram da radim ono što mi daju jer imam četvoro dece: tri studenta i srednjoškolca koje treba hraniti. Nesrećan sam što nemam vremena za muziku a u stvari od posla nemam vremena da razmišljam koliko sam nesrećan. 

Kako ste otišli odavde? 
-Otišao sam kada su mi oduzeli posao na radiju, imao sam tamo još od 1974. godine džez emisije od pola sata, posle malo i duže, oduzeli su mi pravo na rad 1991. godine...

Šta čini dobru džez fotografiju, kakav ona “rukopis” mora da ima?
-Mora da ima štiming. Na njoj muzičar ne mora po svaku cenu da svira. Za mene je, na primer, najbolja jedna džez fotografija iz Nju Orleansa: jutro, crnac u košulju s rukama u džepovima, verovatno se vraća kući sa svirke a trubu drži ispod pazuha.Osim toga, moraš poznavati muziku onoga koga fotografišeš.

Kakva je po vama idealna atmosfera za džez svirku?
-Ja volim kada je malo ljudi, kada je tiho, kada je pijanista s glavom tik kod prstiju...Volim da sam i ja nevidljiv. Ovaj džez danas nije moja muzika, ne mogu ja da podnesem te zvučnike...
 
Jedan mladi muzičar rekao mi je da sviraš onako kakav si čovek...? 
-Svakako. Može i drugačije, ali to onda nije istina. 

Koliko niste dolazili ovde? 
Do oktobra prošle godine, nisam bio tri-četiri godine jer sam mnogo govorio protiv rata. Inače, teško podnosim dolaske ovamo, sve me stuži, podseti na ono vreme, naročito taj most koga više nema a u čijoj blizini su nekada bile najbolje džez svirke, dole u dvadesetčetvorci i tamo u podrumu, s desne strane stare zgrade pozorišta. Međutim, jako me obradovla Vesna Kaćanski kada me pozvala na ovaj festival. Bio sam na Jadranu i nisam mogao da verujem kada sam čuo njen glas. Radovao sam se kao dete.

S.M.

e-mail:
[email protected]