Novosadski Jazz Festival: Laslo Dorman

Rodio sam se 1944. godine u Bačkoj, u Staroj Moravici. Osnovnu školu sam započeo u rodnom selu i završio na Paliću. U Subotici sam pohađao gimnaziju i muzičku školu a školovanje sam okončao na isturenom odeljenju beogradske Muzičke akademije u Novom Sadu. Svirao sam u filharmoniji, velikim omladinskim orkestrima, diksilend (plesnim) ansamblima te u orkestrima narodne muzike. Na programima Radio Novog Sada vodio sam od 1974. emisije džez-muzike i bio sam član saveta Dana džeza u Novom Sadu. Sa fotografijom sam došao u dodir kada sam kao desetogodišnjak na tavanu naše kuće naišao na jedan Agfa box 6x9 aparat. Festivale džez muzike sam pratio skoro od kada ti festivali i postoje na ovim prostorima. U nekadašnjoj Jugoslaviji led su prvi probili Slovenci na Bledskom jezeru, zatim su u Ljubljani osnovali vlastiti festival, u Beogradu su od 1970. a u Novom Sadu od 1979. godine održavani redovno ne baš beznačajni festivali. Dani džeza u Novom Sadu su posle deset godina postojanja, ukinuti zbog nedostatka novca, beogradski festival je pauzirao nekoliko godina zbog ratova i međunarodne blokade, ali su u međuvremenu obe manifestacije reanimirane. Štaviše, u najtežim vremenima, u Kanjiži je pod nazivom Džez, improvizativna muzika... osnovan još jedan festival.
Bezmalo dvadeset godina bio sam fotoreporter i novinar novosadskog nedeljnika Képes Ifjúság, i u tom periodu na stranicama tog lista objavljeno je "nesrazmerno" mnogo fotografija i tekstova o džezu, ali svoje fotose i članke o džezu objavljivao sam i u listu Magyar Szó i časopisu Új Symposion. Sa tvrdokornim braniteljima pravopisa vodio sam borbu prsa u prsa – uspešnu – da ni slučajno taj jazz ne pišemo kao dzsessz. Nije ni na oko lepo, a o tome da i ne govorimo da se čak ni na američkom engleskom ne izgovara sa "s", nego sa "z".
Na radiju sam se od 1988. našao u nemilosti i kada su mi zbog "huškanja protiv rata" začepili usta, najpre su ukinute moje emisije o džezu.
Sa porodicom od 1993. živim u nekoj vrsti egzila u Mađarskoj, u mestu Piliščaba i, u nedostatku boljeg, radim kao urednik na programima Mađarskog radija. Sve više mi nedostaju, međutim, dobar džez i bavljenje fotografijom. Kao i onakvi jam session-i, sveopšta veselja do rane zore, kakvih je bilo na našim novosadskim festivalima. Bože, kakvi su to samo jam session-i bili! Jer takvih burnih zajedničkih improvizacija, kakvih smo se naslušali i nagledali nadomak starog mosta, u podrumu Studija 24, ili u suterenu starog Srpskog narodnog pozorišta i, dakako, u skučenim podrumima Tribine mladih – nije nigde na svetu bilo. Ili bar ne u ovom, istočnom delu Evrope, gde su decenijama štedro gradili socijalizam, kako se odnedavno ispostavilo, posve nepotrebno. Takve atmosfere, kao u Novom Sadu, nije bilo ni u Beogradu, ni u Ljubljani, ni u Zagrebu, dakle tamo gde je bilo festivala džeza. Jedna od bitnih karakteristika Dana džeza u Novom Sadu bio je session koji je trajao do sutradan ujutro. Noć je neprimetno brzo prošla, samo bismo iznenada primetili da se pošteno razdanilo i da ispred suterenskih prozora promiču zembilji, cegeri u odlasku ili u povratku sa pijace. Obično bi tek kasno ujutro počeli da se rastajemo. Dešavalo se da sutradan pre podne, posle session-a poslednje festivalske večeri, kod mene u stanu (Liman I) kuvam punu kofu kafe za društvo, i tek potom bismo se razišli – do sledeće godine. Svako je odlazio svojim putem, i muzičari, i mi.
Vrlo dobro se sećam prvog zaista velikog novosadskog džez-događaja, mada nisam bio lično prisutan. Luj Armstrong, na stadionu Vojvodine, pre trideset i nekoliko godina. Nekako sam u to vreme i dospeo u Novi Sad, bio sam podstanar, nisam imao novca ni za šta, pa ni za ulaznicu. Novine su objavile da će Sačmo održati koncert za 25 hiljada dolara. Njemu 25 hiljada, u dolarima, a ja nemam ni kintu, ni u čemu. Nema veze, pomislio sam, ima mesta oko stadiona, slušaću ga sa ulice. I kako se približavalo veče, moj bes je toliko narastao, toliko sam se ljutio na njega, da sam rešio da ga kaznim: neću da ga slušam, u širokom luku sam zaobišao stadion. I kajem se zbog toga od tada neprekidno. Najavna numera moje prve radijske džez-emisije bila je njegova: on je svirao, i pevao, sa Bingom Krozbijem: High Society, jazz, jazz, jazz, jazz!
Često se setim svog slučaja sa Armstrongom. I sećam se često i Jovice, dragoga Jovice, kino-operatera koji se duboko stidi svog prezimena. Pa smo ga svi zvali Ficdžerald: Jovica Ficdžerald. Krajem četrdesetih, početkom pedesetih, umesto sovjetskih vojničkih marševa i domaćih revolucionarnih masovnih pesama iz limenog zvučnika u njegovom bioskopu orio se džez. I stizao je, kao ekspresni voz, zajapureni direktor: Šta je ovo? Kapitalistička muzika? Neće proći! I već je skidao sa gramofona i lomio na kolenu bakelitnu sedamdeset i osmicu. Jovica se bez reči okrenuo i razbio sve ploče sa revolucionarnim pesmama. Jasno je ko je bio u pravu - džez je preživeo.
I šta je sa onima, pitam se, koji su u onim smutnim vremenima otišli odavde? Neki samo tu, u susedstvo, kao ja. Neki su zapucali mnogo dalje, na Zapad ili preko bare. Tikmajer, Toba, Aksin, Laura i ostali?
I šta je sa onima koji su se zaputili na definitivnu drugu obalu? Aleksandar Rukavina, čika Aca, predsednik saveta Novosadskih dana džeza, čovek sitan rastom, ali neverovatno velikog srca. Stevan Radosavljević, nekadašnji dirigent velikog orkestra, najveći gospodin. Pa Džems, ili Bogdan Dimitrijević, saksofonista promuklog glasa, ili Kiki, Jožef Kovač, muzičar u čijim je žilama tekla i ciganska, i jevrejska krv, veliki šaljivdžija. Ili Čet Bejker, koji nam je nepune pola godine pre svoje smrti svirao ovde, u Novom Sadu. A onda je u Amsterdamu, sa jednog balkona, odleteo, kao kakav golub. I ostali: Eduard Sadjil-Edika (Beograd), Miroslav Sedak-Benčić (Zagreb), Petar Ugrin (Ljubljana). O mnogima ne znam ni to, da li već sviraju gore, na večnim džez-poljima...
Ne odlazim više na džez-koncerte. Iz toga sledi, da i ne fotografišem muzičare. Nekad je to bio deo mog života, ali današnja suluda pojačala ne podnosim. Mislim da ljudi ne odlaze na koncerte ili u džez-klubove da slušaju muziku iz zvučnika. Ja volim autentični zvuk instrumenta, a takvi su zvuci danas izuzetno retki. Svi ton-majstori su gluvi, to je prava istina. A i ne zove me više niko na koncerte, niti me ko šalje da pravim fotografije. Svojih novaca, da idem na svoj trošak, još uvek nemam. Tako stojimo, trenutno, džez i ja.
Sećam se, na jednom Taktonsu, skupu radijskih ton-majstora sa teritorije nekadašnje, velike Jugoslavije, muzičari Radio Novog Sada su na otvaranju u Studiju M svirali numere Glena Milera. Okupljeni stručnjaci, tonci iz cele zemlje, bili su fascinirani ozvučenjem. Pa su se rastrčali, raspitujući se, ko ga je projektovao, postavio. Jer tako nešto savršeno još nisu nigde čuli. I tada je neko odao tajnu i razbio iluziju: nije bilo nikakvog ozvučenja, pojačala. Muzičari su stajali u blagom polukrugu i svirali, bez mikrofona.
Svoje uspomene sam sakupio i doneo na ovu izložbu. Svoje prijatelje. Džez – to smo mi, zajedno.

Laslo Dorman

p r o d u k c i j a

K C N S