DŽEZ NIJE PROSTOR, DŽEZ SU LJUDI ili KAO VOĐENJE LJUBAVI

Dok svira, muzika Uroša Šećerova ozaruje njegovo lice i samu publiku. I nekako s ove strane, iz mraka, sve se čini tako lako i jednostavno, tako moguće da i ruke nas koji lupamo takt, u toj uzbudljivoj igri zavođenja, spretno i snažno a opet nežno pronađu tanane i najosetljivije tačke na našoj duši.

Ovih dana stalno slušamo neke stare džezere koji oplakuju stare džezerske dane u Novom Sadu. Dokle ćemo to još slušati, navući ćemo osećaj krivice što ne pamtimo dane kada se otpadalo od džeza po »dvadesetčetvorci« ili podrumčetu starog pozorišta?

- Čuo sam to. I meni su sad već više bezvezne te priče. Tada je možda bila bolja atmosfera, bio je manji prostor pa se energija drugačije koncentrisala, ali nije bitan prostor, bitni su ljudi. Džez nije prostor, džez su ljudi. Ovo je poslednji mali festival uoči onog velikog, ali u svakom slučaju za divljenje su sva nastojanja nekolicine ljudi da svih ovih godina održe džez u gradu. Sledeće godine sve strukture koje drže novac, od gradskih, pokrajinskih do republičkih, ako budu zainteresovane i pomognu festival budžetom većim od ovogodišnjeg koji je 800-900 hiljada dinara imaćemo ozbiljan festival. Sada već imamo sajt zahvaljujući kojem svi džezeri u svetu mogu da dobiju pravovremene informacije o Festivalu, a to će nam omogućiti nove veze. Osim toga, imamo dobru vezu i saradnju sa ambasadama koje su ove godine pomogle i dovele strane muzičare. Već od sledeće godine biće lakše jer će svi džezeri u svom skedžualu imati zapisano da je novembar rezervisan za džez u Novom Sadu.

Koliko je važno za džez muzičara da zna čoveka s kojim svira i koliko džezeri prilikom prve zajedničke svirke jedni druge mogu da upoznaju?

- Džez je život, razgovor, konverzacija. Dok sviraš s nekim zaista možeš da provališ kakav je čovek. Ima ljudi koje jedva čekaš da sretneš na sceni i izrazgovaraš se s njima, jer su strahovitio dobri sagovornici a takvi su na primer »Yupika«. To je kao da pričaš s najboljim prijateljem, drugom, kao da ste negde na moru, na jahti, kao da vam je najbolje moguće. Tako je kad sviram sa Ratkom Divjakom sa kojim sam počeo da sviram. Nije bitno poznajem li muzičara ili ne, važno je da se prepoznamo u roku od četiri takta. To je taj fluid koji nosi muzika, kad se desi ta emocija prepoznaće je i publika i to je najvažniji trenutak muziciranja, to prepoznavanje, taj razgovor koji se prenosi, kruži. Publika je najvažnija u celom tom umetničkom poduhvatu jer bez nje ne bi bilo ni nas ni umetnosti. Jer, da samo mi na sceni razgovaramo to bi bilo besmisleno, to da smo sami sebi dovoljni. Tu nema umetnosti. Lepota je kad lepotu prenesemo publici. Ako nema komunikacije na sceni, samo jednom sviraš s takvim čovekom. Postoji ona teorija da treba sa svim ljudima dobro živeti i ja se držim toga, ali ima ljudi koje jako volim da vidim, nekih kojima se samo javim a ima opet onih pored kojih volim samo da prođem. Tako je i na sceni, u muzici.

Zašto veliki broj muzičara ne ume da govori o svojoj muzici?

- Muzika je emocija a o njima se vrlo teško govori. To zaista umeju samo neki. Muzika podstiče da se otkoče neke kočnice u stomaku i još dublje u nama. Kroz muziku ja sam pronašao način da otkočim sve svoje emocije i beskrajno uživam u tome. Dajem emocije, uzimam ih, prenosim dalje. Volim i da pričam o muzici koju sviram, šta mi se dešava dok sviram, kao se osećam. Muzika je kao vođenje ljubavi, ide od fantastične predigre do fantastične katarze, nekad može da bude i drugačije i nije tako lepo, nije dobar kraj ili nije dovoljno duga predigra, ali kada je sa pravom osobom uvek je prava. Svaki put je bolji od prethodnog.

Koliko je važno da u tom zavođenju publika ima visok kriterijum koji je kod nas prilično srozan?

- Ne bih se složio s tim da je kriterijum pao. Prave stvari su uvek prave bez obzira na spoljne okolnosti. To što je oko nas ne može minimalizovati ono što je iskonsko u nama. Nikakav milošević (nije pravopisna, malo po zasluzi), ovaj ili onaj nisu mogli da ubiju, razbiju iskonsku ljubav i emociju. Ako mi zajedno imamo to u sebi, publika će to osetiti.

Govoriš kao vernik…

- Ja i jesam vernik, ali to osećaju svi hrišćani. Ljudi dolaze da slušaju muziku da bi probudili uspavane emocije, da dožive nešto što će ih pokrenuti. Muzika naravno nije uvek vesela ona može da pokrene i druge emocije, tugu, tragikomičnu notu, humor… Nikada neću zaboraviti Boljšoj teatar sedamedesetih godina, SSSR, nema grejanja, minus 20 ili minus 50, »Rađanje novog sveta«, ljudi nemaju šta da jedu, smrznuti po ulicama a Boljšoj teatar pun. Ljudi dolaze u čizmama do kolena, ostavljaju ih u svoje rafove, oblače svoje salonke, ulaze u pozoriše, sedaju i gledaju fantaziju u toj ruševini od zemlje. Sede i dva sata su uzvišeni. To nijedan čovek ne može da ti uzme, može život i slobodu, snove može samo da ti naruši, odgodi, poremeti ali ne i da ti ih otme.

Na osnovu tvojih susreta sa publikom po celoj zemlji, imaš li utisak da će ljudi umeti da se vrate normalnom životu, da će prestati da uživaju u prepričavaju tragedija, u zadovoljavanju neverovatno nehumanim uslovima življenja?

- Kako da ne, pa već uče i raduju se drugačijem životu. Sve se mora učiti, moramo početi od najbanalnijih stvari. Ja sam nekad mrzeo da jedem karfiol a sve zato što sam ga jeo u obdaništu. Te 1956-57. pravili su ga u kazanima, bio je odvratan toliko da je od njega smrdela ne samo ulica nego i ceo svemir. Posle sam ga probao pohovanog i bio mi je super, kao da jedem ribu, a to sam shvatio probajući. Dakle, treba ljudima dati šansu da probaju da bi mogli da izaberu. 

Sviraš sa mladim muzičarima. Imaš li utisak da su mnogo nestrpljiviji nego ranije generacije?

- Ne. Ja sam bio mnogo nestrpljviji od njih. Zavisi i od učitelja, ali opet se vraćamo na to šta smo imali poslednjih 10 godina ovde. Klinci su imali dve mogućnosti: da idu ili da ostanu. 99 odsto njih nije imalo kuda pa su u tom vremenu koje su proveli razvili fantastično strpljenje da će sve to grozno proći. U međuvremenu su strpljivo radili, osluškivali i borili se. U tom periodu stasali su izvanredni mladi muzičari: Bunford, Mađarić, Aleksijević, Ivanišević…

Predsednik si novosadske Crkvene opštine. Kako crkva gleda na tvoj posao, sluša li tamo neko džez?

- Da. Razmenjujemo CD-e. Zvučaće čudno ali neki sveštenici vole Peta Metinija, Jana Garbareka…To su normalni ljudi, samo što su svoj život posvetili na naročit način. Neki od njih dolaze na moje koncerte.

S. M.

e-mail:
[email protected]