VEŽBANJE I OBRAZOVANJE DAJU SJAJ SVIRANJU

Točak je jedan od retkih muzičara kojem muzika nije muka, ona koja se čita na licima dobrog broja muzičara dok “špartaju” svojim instrumentima, a neki dok sviraju izgledaju kao da im sviranje dođe kao okopavanje kukuruza u ataru! 

Šta presuđuje u tom utisku: iskustvo, karakter ili obrazovanje?

- Svi pokušavaju da pokažu kakvi su iznutra, ali ne uspevaju jer gitaru kao i svaki instrument treba početi svirati rano. Ja sam počeo sa tri-četiri godine i još od tada imam intenzivan odnos prema muzici, ne umem to rečima da objasnim, čak sam u jednom trenutku posmislio da je u pitanju neka deformacija. Neko vreme mi u kući nismo imali radio i ja sam gde god sam došao a da je tu bio radio slušao sve što se na njemu emitovalo: vesti, izveštaje o vremenu, vodostaju… samo da ne bih propustio neku muzičku emisiju. Vrlo rano sam počeo da se izražavam kroz sviranje, mnogo bolje nego verbalno i mislim da je i danas tako. Potrebno je mnogo rada jer je muzika kao poezija: slova mogu da se slože na razne načine, ali stih nije sve, pa tako ni u muzici nije sve muzika. Ja sam dosta učio od drugih umetnika: slikara, vajara, pesnika, tragao sam u sebi za onim što oni kao umetnici imaju a da sam to najzad uspeo da pronađem u sebi otkrio sam tek po rekacijama ljudi. Prošlo je dosta vremena otkako sam dobijao previše odgovora od publike: mi smo u jednom trenutku bili vrlo popularni, što je počelo da mi smeta jer je krenulo da ide pogrešnim pravcem.Ljudi su počeli da afirmišu sve što sam radio, dobro i loše s čim se ja duboko ne slažem jer imam suštinski odnos prema muzici. Zato ja umem sve da žrtvujem zbog muzike, i slavu i popularnost koje su prazne stvari i jedino što čoveku ostaje kada počnu da ga zaboravljaju je muzika.

Kada ne znam šta ću sa sobom, kada zapadnem u neku duboku crnu rupu, ja uzmem gitaru. Ona je moja fiziološka potreba. Kada sviram javno moram da vodim računa o tome šta sviram ali to mora i meni da se sviđa. Verujem da svi profesionalni muzičari o tome moraju da vode računa. Najlakše se popeti na stejdž ali se tamo onda vidi sve ono što se van nje propusti. Ja sam izuzetno samokritičan, uvek vidim šta ko može bolje od mene, ali vidim i šta taj ne zna.

Koliko je te posvećenosti muzici danas u mladim muzičarima? Iz kojih pobuda oni sviraju? Ulažu li u svoje obrazovanje?

- Nije dovoljno učiti samo o muzici, moraš imati šire obrazovanje, što danas nije slučaj. Onda se podrazumevalo da ljudi čitaju, idu u pozorište, na druge koncerte. Danas to nije običaj, što nije dobro jer pored toga što dobro sviraš treba da imaš nekog šarma - treba taj instrument lepo da ti stoji. Tu je u pitanju neka estetika koja se ne uči samo sviranjem. Ljudi su bili posvećeni muzici iz drugih razloga, nisu razmišljali o slavi i upravo o tome govorim onima koji su u mojoj školi gitare - da onda u muzici ništa nije rađeno s predumišljajem, kao danas kada je sve roba za prodaju. Pokušavam da im govorim o mnogim stvarima da bih im napravio prečice, ali svejedno nikakve koristi od toga neće biti ako se ne vežba! Bez 10 godina vežbanja ništa! Imam teoriju da postoji pozitivno i negativno sviranje, da čak i neka poznata imena sviraju negativno, takvi ljudi su izgleda pogrešno investirali i procenili stvar. Dok sviraju, ja lepo čujem da su duboko nezadovoljni onim što rade. Nisam ni ja potpuno zadovoljan onim što radim jer kako vreme prolazi imam sve manje vremena da izguram ono što sam zacrtao, a mogu da zamislim kako je s onima koji idu u pogrešnom pravcu. Ja sam pristalica Platonove filozofije ideje - u ovom slučaju ideje muzike koju mi pokušavamo da dostignemo, ali ne znam koliko da živimo i da smo dobri u sviranju - uvek smo ispod 10 odsto svojih mogućnosti. Zbog moje bolesti dugo sam bio po bolnicama i imao sam neke pomerene situacije vezane za muziku. Tada sam stvarno čuo nešto što se ne čuje u prirodi i to mi je uvek meta koju pokušavam da dosegnem, kada joj se približim ili je tek dokučim vidim da ima i dalje, jer zaista što god više vidiš - sve se više smanjuješ. Možeš da se tešiš da znaš da sviraš bolje od mnogih, ali čemu uteha da sviraš bolje od milion ljudi koji ne sviraju gitaru ili da sviraš bolje od kolega , šta imaš od te dominacije?! Tužno je što mnogo ljudi svira ispod te dozvoljene crte, što je negativno sviranje. Kada slušam nekog vrlo poznatog gitaristu koji svira fascinantno, imam neprijatan osećaj da mu nešto dugujem.

Da li zato što nema emotivno pokriće?

- Možda pre zato što je previše emocija, što one nisu izbalansirane, što nedostaje života. Ako čovek ne doživi te ružne i ekstremne stvari, ne može da doživi ni lepotu a ja sam imao tu (ne)sreću da doživim i jedne i druge momente. Ja sam reaktivan tip, kad me nešto potkači, mogu da dam mnogo. Ali, opet kažem, treba vežbati. Jer, ako ne vežbaš jedan dan - primetiš ti, ako ne radiš dva - primeti kolega a tri - primeti publika!

Kakav imate odnos prema kompjuteru?

- Potpuno pozitivan. Planiram čak da otvorim neku školu koja bi se oslanjala na te savremene tehnologije. Ona bi bila nezavisna od moje škole gitare koja će malo da odmori. Zaronili bismo u tu eru nove muzike, jer muzika mora da se reformiše: način sviranja, izvođenja, pogotovo način snimanja. Nove tehnologije nisu kontra muzike, kompjuter je alatka koja doprinosi da se muzika nadgradi.
Na kraju radionice hteo sam ljudima da kažem da je uz vežbanje jako važna i sviračka snaga, ono što zovemo “energijom”. Kada to imaš, onda lepo vidiš taj sjaj u sviranju. 

Od čega onda boluje naša muzika, ona o kojoj vredi govoriti: od viška emocija, manjka snage, nedostatka ideja?

- Sve kod nas pati od viška politike! Nekada je nije bilo toliko i bilo je više prostora za muziku, a danas se muzikom ljudi bave više iz pomodarstva. Osim toga, kod nas se pod hitno mora menjati sistem školstva jer naš stav prema muzici u osnovnoj školi nije dobar. Imamo jedan od najgorih sistema školstva za muziku. Ja pokušavam da objasnim nekim ljudima da je važno da svaka škola dobije profesionalnog muzičara, jedan muzički ili dizajnerski atelje u kojem bi mladi kreirali, ali dok je na snazi ovaj rusko-kinesko-beloruski sistem, nećemo daleko dogurati jer u svet puštamo nepismene i neobaveštene ljude koji energiju plasiraju u prazno.

S. M.

e-mail:
[email protected]