.K u l t u r n i.. c e n t a r.. N o v o g.. S a d a

NIKOLA MIMO MITROVIĆ TRIO

(...) Nezahvalnu ulogu da započne program imao je Nikola Mimo Mitrović trio koji je održao klasičan programski koncert posvećen Četu Bejkeru. Mimo je Crnogorac sa stalnim boravkom u Švedskoj, a bogatu i dugotrajnu karijeru začinio je saradnjom sa svim relevantnim domaćim džez stvaraocima. Prvi utisak predstavlja iznenađujuće pun zvuk, s obzirom da ritam sekciju čine "samo" pijano i kontrabas, ali čuda nema kada znamo da su to Ivan Aleksijević i Predrag Revišin. Dok kontrabas moćno brunda, a vokinge tek povremeno prekida poneki slajd, duhovita klavirska arpeđa "remete" temom nametnutu melanholiju. Gudalo potom vraća plave tonove, a preuzima ih najtužniji lelek fliglhorna. Fenomenalna saradnja muzičara, razgovor očima i, još više, šestim čulom, kao i zvuk na momente toliko gust da se skoro može fotografisati, više su nego dovoljni za uvertiru.

Tragična sudbina velikog trubača
Sve što smo oduvek želeli da znamo o Četu Bejkeru ispričao nam je Nikola Mimo Mitrović:
- Zahvaljujući Četovoj muzici moguće je spoznati dubinu sopstvenih osećanja. Iza sebe ostavio je preko dve stotine ploča sa preko 900 pevačkih numera. Njegova izuzetno tragična sudbina povezuje ga u legendi sa Džemsom Dinom. Droga, zatvori, oduzimanje muzičarske licence i sukobi sa mafijom odvojili su ga devet godina od muzike. Vratio se muzici uz pomoć Dizija Gilespija, a jedan od poslednjih koncerata u životu odsvirao je upravo u Novom Sadu.

SINAN ALIMANOVIĆ QUINTET

(...) "Štafetnu palicu" potom preuzima Kvintet Sinana Alimanovića, klavijaturiste legendarnih "Indeksa". Grupica veselih muzičara, kako ih je Mimo najavio, toliko je ubrzala tempo da je bilo skoro nemoguće pohvatati sve utiske. Ipak, vidljivo je da jezgro ovog benda čini tročlana sarajevska ritam sekcija kojoj su se pridružili trubač Goce Dimitrovski i gitarista Šule Jovović. Oni školski odrađuju klasične teme, a dosta bolje zvuče u neretkim nazovi etno uplivima. Da dobar bubnjar drži u malom prstu ritam, ali i harmoniju, dokaz je Faik Lačević, koga je izvanredno, nadahnuto i melodično nadgradio basista Dinko Šimunović. Malu smetnju kompletnom ugođaju predstavlja položaj pijaniste, koji je publici okrenut leđima, ali Sinan, srećom, svira i hemond orgulje, tako da je njegova emocija bila dostupna gledaocima. Uprkos malim nesigurnostima u savladavanju aranžmanskih prepreka, specifičan bosanski humor uvek je "vadio" situaciju, a dugotrajan aplauz (čak i u tonskoj kabini) krajnji je sud o kvalitetu provoda.

MARKO ĐORĐEVIĆ & SVETI

(...) Veliko finale, nastup bubnjara Marka Đordevića i grupe "Sveti", izuzetno temperamentna fjužn svirka, obogaćena balkanskim etno uticajima, nije toliko smetala starijima, koliko je privukla mlade poklonike džeza. Trojica muzičara, autentičnih Njujorkera, pomogli su Marku da realizuje svoje ideje, a jedna reč kojom bi se mogla opisati njihova svirka je - energija. Prednjačio je basista, "nesalomivi" Met Pavolka, čije su izuzetno nadahnute, snažne, brze i precizne deonice nosile duvačku sekciju u sastavu Eli Degibri, tenor saksofon i Eliot Mejson, ventil trombon, putem virtuoznih sola. Marko Đordević je rođena zvezda, sigurno vodi svoj bend, svakog momenta zna šta radi i pred njim je velika karijera.

KONTRASAX

(...) Kristina Fuks (saksofoni) i Romi Hercberg (kontrabas) izveli su nešto drugačiji muzički zahvat, nego što je to uobičajeno u najšire shvaćenom pojmu džeza (kada bi slobodno i pomalo šaljivo markirali muziku Kontrasaksa, onda bi dijalošku avanturu ove dve dame nazvali "vorld-buto-džez"). Organski spontanom spregom kompozicije i improvizacije, maksimalno koristeći zvučne mogućnosti svih delova svojih instrumenata, kvanti emitovanih tonova prozivaju kontemplativnu reakciju i bilo da njihove pesme slikaju plavo i narandžasto, predele Afrike ili Japana, stalno je prisutan osećaj da se duhovi neistraženog ritualnim manirom vode na put u lično i podsvesno.

HERENOW TRIO

(...) Trio Hirnau iz Modene su "ovde i sada" publici, pak, izneli svoje viđenje komunikativnih egzibicija tipično klupske džezerske svirke, koja bi možda mnogo više prijala u nekom "ponoćnijem" nemanifestacionom izvođenju. Štefano Trota (gitara), Andrea Terenciani (bas) i Paolo Gareli (bubnjevi) izvodili su uglavnom autorske kompozicije sa naglaskom na gitaroškoj improvizaciji i uspeli su da i pored ne baš najbolje nameštenog zvuka, pokažu delić svog bogatog pedigrea iako im je nekako nedostajao onaj udarac, preko potreban za ostavljanje iole trajnijeg utiska.

BIG BAND DER GLEN BUSCHMANN JAZZ AKADEMIE

(...) Big bend "Glen Bušman" džez akademije iz Dortmunda, institucije osnovane da veoma mladim talentima omogući priliku da sviraju big bend džez na profesionalnom nivou. Iako dirigent Uve Plat raspolaže sa nekoliko vrsnih muzičara (Matijas Bergman - fliglhorn, truba, Ondrej Štveraček - tenor saksofon, Dian Privati - vokal), i iako se bend svojski trudio da što tradicionalnim kompozicijama (Džordž Geršvin, Kol Porter), što najavama na srpskom jeziku zabavi prisutne (za divno čudo, mora se priznati i da je uspeo), definitivno je da bi adekvatno mesto za ovako plemenit vid saradnje ipak pre bila neka manifestacija revijalnog karaktera (...)

TRILOK GURTU TRIO

(...) Zvezda večeri i čitavog festivala Trilok Gurtu izazvao je enormno interesovanje i privukao veliki broj znatiželjnika koji nisu imali pojma "šta je to Trilok", ali su po starom novosadskom običaju morali da prisustvuju. Posle dugog tiskanja i nameštanja publike, koncert je počeo iznenađujuće modernom elektronskom matricom na koju su se lepili bravurozni ritmovi majstora na tablama i kongama. Harizmatična pojava i nadahnuta svirka ovog Indusa, potpuno različita od svega ostalog što se moglo čuti na festivalu, već posle prve numere izazvala je prave ovacije. Izuzetnom utisku doprinele su u mnogome i klavijaturistkinja Selia Ređiani, elegantna Francuskinja koja je očigledni nukleus ove muzičke priče, te pevačica iz Londona sa korenima u Bangladešu, Sančita Farak, čiji je moćan vokalni potencijal izazivao i dodatne, spontane reakcije oduševljene publike. Sve je ličilo na san, pogotovo kada je Trilok demonstrirao skoro neverovatnu paletu zvukova prirode i potmule tutnjave koristeći ozvučene akustične zvečke, gongove i kofu sa vodom. (...) (Zlatomir Gajić)

Džez je kao jurnjava mačke za svojim repom
Indijski alhemičar ritma Trilok Gurtu svratio je sa snimanja svog novog albuma u Kelnu i do Novosadskog Old gold džez festivala, a zbog komplikovane menadžerske politike i još komplikovanije organizacione realizacije zahteva za razgovor, prenećemo samo delić sa konferencije za novinare ekskluzivno posvećene ovom favorizovanom izvođaču, na kojoj ga je umetnički direktor festivala Uroš Šećerov prepustio "zverima".
- Svirao sam muziku za filmove u Bolivudu (indijska verzija Holivuda) i želja mi je bila da studiram aranžman i kompoziciju. Kad sam otišao na njujorški Berkli koledž za muziku odbili su da me prime što me je veoma naljutilo, ali to je bio prerušeni blagoslov, jer tamo proizvode muzičare kao kobasice. Zarekavši se da nikada neću tako svirati, vratio sam se u Indiju i nastavio da radim na svojim korenima i tehnici. To je bilo 1975. godine. Od tada uglavnom kombinujem zvuke Indije i Afrike, nikako one latinskih zemalja. Muziku radim u kontinuitetu i ime joj dajem samo zbog izdavačkih kompanija i etiketa koje, na žalost, moraju da se dodaju. Sada je bolno izdavati albume, jer kompanije traže čas ovo, čas ono, plaše se skidanja sa interneta, a ja pišem muziku za sebe. Kompakt diskove snimam da bih rekao nešto, a govorim o gimriju, sitaru, kavalu i starim narodnim instrumentima. I sa novim albumom ću pričati o istoj stvari, ali isključivo akustično. Uz muziku rastem i napredujem, uvek komponujući - pričao je slavni Indijac o svojim počecima i daljoj evoluciji.
Iako ga je pratilo brojno obezbeđenje Gurtu je rekao da se nije plašio dolaska u Novi Sad i reputacije naše zemlje, jer je bio i na gorim mestima. Ljudi nisu opasni, političari su opasni. O muzičkim interesovanjima rekao je da sluša svašta, ali trenutno najviše originalnu polifonijsku muziku Arfike, Baha i Šopena od klasične muzike, ali i Monka. Samo ne džez, jer posle onih koji su ga kreirali, Gurtu je objasnio da nije bilo ničega novog. - U džezu je sve akrobatika znanja koja liči na jurnjavu mačke za svojim repom. (I. Burić)

LADISLAV FIDRI QUINTET

(...) Splet nekoliko najvećih hitova klasičnog džeza podsetio je na dane kada se ova muzika slušala u klubovima i kada je za istinsku sreću bila dovoljna još samo odgovarajuća plesna partnerka. U opuštenoj i elegantnoj svirci gostiju iz Hrvatske smenjivali su se beskrajni korusi obogaćeni virtuoznim solima saksofoniste Saše Nestorovića i pijaniste Miloša Krstića, a prednjačio je u bravurama nenajavljeno prisutni bubnjar Krunoslav Levačić. Pravi džez ugođaj koji nam je priuštila ova grupica divnih ljudi bio je odlična uvertira za ono što je usledilo. (...) (Zlatomir Gajić)

BRAD LEALI QUARTET

(...) Na samom kraju večeri, i čitavog festivala, izuzetan nastup imao je jedan od vodećih svetskih saksofonista mlađe generacije Bred Lili sa svojim kvartetom. Bubnjar Montez Koleman imao je svoj šou, nije mogao da dočeka početak svirke, pa je pružio mali solo kao uvertiru koncertu, a i kasnije ga je teško bilo zaustaviti. Društvo ovoj dvojici tamnoputih Amerikanaca pravili su Srbi. Pijanista Dragan Ćalina svojim nepretencioznim solima nekoliko puta je zadivio publiku, a dok su se spontani aplauzi stišavali muzika je nastavljala da teče, sporo i moćno poput Misisipija, jer je u pozadini "vozio" Miša Blam. Njegov pristup kontrabasu i samoj muzici odaju nam "šmekera" svetskog kalibra, a sola predstavljaju specijalne umetničke i estetske celine posebne vrednosti. Henkokov mega-hit "Kantalup", kao demonstracija nesavršenosti koja džez čini onim što on jeste, oduševio je publiku i doprineo da ovaj festival (ipak) ostane u sećanju po nekoliko izuzetnih nastupa koje su nam tokom četiri dana festivala pružili dragi gosti sa džez planete. (Zlatomir Gajić)