Promocija knjige “JAZZ FACE” Vojislav Pantić

Ponedeljak, 11. novembar 2019.

KCNS, Klub „Tribina mladih“, u 19 sati

Promocija knjige

VOJISLAV PANTIĆ: JAZZ FACE

(Dallas Records, Beograd, 2019)

Učestvuju: Vojislav Pantić, Anđelko Maletić, Petar Janjatović i Petar Peca Popović

Moderator: Vitomir Simurdić

Lica slobode i čuda

Kada me je Petar Janjatović leta 2017. godine pozvao sa predlogom da objavimo knjigu džez intervjua, shvatio sam da je došao kraj dugogodišnjem izvrdavanju. Imam drugačije prioritete? Fali mi još ta i ta faca? Nemam kad da ih skidam? Nemam dobre fotke? Nemam izdavača? E pa, bar ovo poslednje – i najvažnije – više nije mogao da bude argument za stavljanje stvari pod tepih. Idemo na posao! 

Prvi intervju sam, sticajem okolnosti, uradio sa facom koja je tog marta 1987. godine stvarno bila moj najveći idol – Džonom Mejlom. Ne samo da sam se ložio na britanski bluz i imao većinu njegovih ploča u kolekciji, već i vodio bluz bend u kome sam svirao klavijature i povremeno pevao, baš kao on, pa čak i nosio bradu bez brkova da bih ličio na njega. Dakle, Mejl je tog proleća imao mini turneju po Jugoslaviji, Ljubljana-Čakovec-Beograd, a ja sam se zaputio odmah u Ljubljanu, da bih dobio dovoljno vremena da ga ubedim na razgovor. Tokom konferencije za štampu u jednom ljubljanskom hotelu, postavivši nekoliko „pravih pitanja”, uspeo sam da sa menadžerom turneje Laslom Hegedišem (kasnije veliki rok impesario) dogovorim intervju posle koncerta u Čakovcu. Društvo mi je pravio, i nekoliko pitanja postavio Siniša Bosanac, koji je, kao i ja na Beogradu 202, vodio bluz emisiju na lokalnom hrvatskom radiju. Celovit transkript potom sam odneo Vladi Bajcu u časopis Rock i naišao na prvo neprijatno iznenađenje: „Objavićemo, ali mora da se skrati.” 

Koliko me je to nasekiralo – pa Džon Mejl je najveći, kako Bajac to ne shvata? – toliko mi je i pomoglo da razumem šta je posao dobrog urednika. Čak i da je taj razgovor bio ne-znam-kako zanimljiv, nije mudro nekom klincu baš toliko odmah otvoriti vrata. Danas sam mu neizmerno zahvalan: u naredne tri godine me je kao pravi, veliki šef uvodio u tajne novinarskog zanata, izazivao, ljutio se i hvalio, omogućavajući da polako stičem neophodno iskustvo u pisanju i ovladam različitim veštinama – od recenzija, preko eseja, do intervjua. 

Drugo veliko intervjuversko iskušenje bilo je već posle tri i po meseca i umalo se nije završilo katastrofalno. Prvi put na North Sea Jazz festivalu u Hagu, odmah sam poželeo i da dođem do još nekih velikih faca, pa se među njima našao i ledolomac Albert Kolins. Posle koncerta sam ga pronašao u bekstejdžu, obavili smo razgovor, pozdravili se, a onda sam napolju rešio da preslušam snimak: „Džaba bilo konja vranih…”, pevao je Balašević sa kasete – nisam pritisnuo rec! Pa, dobro, valjda je Kolins još tamo – vratio sam se, smuljao kako je kriv kasetofon, a on mi je samo mirno pokazao isto mesto gde sam prethodno sedeo rekavši: „Opušteno, uradićemo ponovo.”  

Pre raspada SFRJ nisam mnogo intervjuisao džezere, ali se među njima ipak našao Pet Metini (opet jedan od mojih omiljenih!), što je najstariji intervju u ovoj knjizi. U to vreme nisam mnogo vodio računa o čuvanju snimaka, pa prvog dela razgovora više nema. Tek kasnije sam počeo pažljivije da arhiviram, pa sam sada razgovore i ponovo preslušao. Koliko je to bitno, najbolje pokazuje intervju sa Skofildom: u vreme kada smo razgovarali nisam znao ni brojna imena, niti neke ploče koje je pominjao. Sada sam ispravio greške iz prvog transkripta, što me je iskreno uveselilo – svaku novootkrivenu reč proslavljao sam kao zlatnu medalju!

Knjiga Jazz Face sadrži 46 intervjua obavljenih od 1991. do 2015. godine, za potrebe TV serije Jazz Face (RTS), emisije Uvozni intervju (Radio Pančevo), kolumne Džez skice (Kulturni dodatak Politike), ili drugih medija. Deo intervjua (oni koji su išli samo u štampani medij) nikad nije objavljen u celosti, a nekoliko uopšte nije ranije publikovano, poput razgovora sa Enrikom Ravom u Peruđi i Novom Sadu. U uvodnim tekstovima sam koliko-toliko pokušao da izbegnem zasipanje biografskim podacima, koji su u doba interneta ipak lako dostupni. 

Izbor je bio izazov, teško je reći šta je prevagnulo da se odlučim baš za ove umetnike. Od nekih sam odustao u poslednji čas (valjda će biti prilike za nastavak – šta misliš o tome, uredniče?), a neke sam ponovo otkrio tražeći druge: „Vidi, ovo nije loše – mogao bih i to da ubacim?” Ana Popović je jedina faca koja se direktno ne uklapa u naslov knjige, ali ona je studirala džez, a kasnije koketirala sa njim. Medeski, Martin and Wood je jedini bend. Sve face su poređane po godinama rođenja, pa je tako MMW pripao sam kraj, pošto je bend nastao 1991. godine i time je mlađi od ostalih junaka knjige. Eto jednog kriterijuma – želeo sam da pokrijem što duži vremenski period, od umetnika rođenih u tzv. Eri džeza (Jazz Age, treća decenija 20. veka), do onih koji u 20. veku još nisu bili na studijama. 

Prva ideja bila je da svaku facu prati jedna, najviše dve fotografije. Sa tom namerom kontaktirao sam drage prijatelje iz belog sveta, saputnike na džez hodočašćima, ali oni su me obasuli tako divnim fotografijama („evo ti pa izaberi”) da je plan trebalo menjati. No kako fotografija Elvina Džonsa i Airta Moreire najpre uopšte nije bilo, pomislio sam da ću od njih morati potpuno da odustanem – negative je ipak posle nekoliko noći traženja po raznim kutijama iskopao Tim Moušn, stigavši da ih razvije i pošalje na vreme za prelom. Interesantno je da su Airtove fotografije sa prvog džez festivala u inostranstvu koji sam posetio – iz Nice 1985, možda sa istog nastupa koji sam gledao? – kao i da se u knjizi nalazi fotografija sa prvog velikog koncerta koji sam video, Weather Report 1980. godine.  

Zašto je na naslovnoj strani Soni Rolins, iako ga nema u knjizi? Ako se knjiga zove Jazz Face, jasno je da nismo mogli da stavimo trubu ili saksofon, već neko stvarno Lice džeza. Ali, mada je prirodno imati favorite među junacima ove knjige (što će čitalac možda prepoznati?), ne bi bilo u redu da izdvojim samo jednog, pa čak ni nekolicinu, a za svih četrdeset šest ne bi bilo mesta. Zato Rolins. Kao neko koga sam mogao da vidim na onom čuvenom koncertu u Beogradu 1980. kad je čuvar u Domu sindikata isključio struju, ali mi je te godine, petnaestogodišnjaku, Weather Report bio sasvim dovoljan. Kao neko u čiju sam se muziku zaljubio kad sam čuo njegovu „Mona Lizu”, a onda kupovao sve živo na šta bih nailazio. Kao neko ko je svoju umetnost razvio na tradiciji, a ipak na kraju zasvirao sa Ornetom Kolmenom. I, konačno, kao neko uz čijih prvih petnaest minuta koncerta – kada sam ga napokon 2003. slušao u Peruđi kako u tipičnom maniru produžene improvizacije u ritmu valcera vrluda oko „Serenade” Rikarda Driga – nisam mogao da zaustavim suze. Pa, pomislio sam tad – to je suština džeza. 

Uvodi u intervjue sadrže mala sećanja na druženja sa džez facama, okolnosti u kojima su intervjui obavljeni, poneku anegdotu. Van toga, ima još mnogo situacija kojih se sećam, sa osmehom ili, mnogo ređe, gorčinom. Evo još nekoliko primera. 

Hag 1997. PR menadžerka kuće Universal jedva uspeva da me nagovori da razgovaram sa njihovom mladom nadom Dajen Krol. Iz pristojnosti pristajem, a onda sve vreme mislim da li će razgovor dovoljno kratko trajati da stignem da uzmem autogram od Erika Kleptona koji baš za susednim stolom u isto vreme ispija piće sa nekom prijateljicom. Stigao sam, no više nikad potom Krolovoj nisam uspeo ni da se približim.

Nica 2001. Pored bazena na krovu hotela Radison, Di Di Bridžvoter drži ekstravagantnu konferenciju za novinare. Većina domaćih kolega poređalo je mikrofone pred nju i čeka da pitanja padnu sa neba. U jednom trenutku me Di Di spazi: „Hej, pa mi se znamo!” „Naravno, radili smo intervju pre pet godina u Beogradu.” „Drago mi je da te vidim, hajde dođi posle koncerta u bekstejdž da mi detaljno opišeš kako smo zvučali.” 

Vjen 2000. Za intervju sa Vintonom Marsalisom spremao sam se kao da treba da polažem ispit iz istorije džeza, smislio duga pitanja iz poštovanja prema njegovoj elokvenciji i zvezdanom statusu u džez zajednici. Ali umesto da ta pitanja budu pravi stimulans za razgovor, trubač je naizmenično odgovarao sa „da” i „ne”, kao da uopšte nije bio prisutan. Takva iskustva ipak mogu da izbrojim prstima jedne ruke… 

Intervju je zabavan, ali težak vid muzičkog novinarstva. Razgovarajući sa velikanima džeza i onima koji će to tek postati, bio sam privilegovan da ih lično upoznam i sa mnogima kasnije postao prijatelj. Džez zajednica je mala: muzičari, novinari, fotografi, promoteri i publika su svi deo istog bića, koji se prepoznaju po muzici koju vole, razgovorima koje vode, piću koje piju, hrani u kojoj uživaju. Džez muzičar i džez novinar zajedno ulažu energiju da na najbolji način plasiraju muziku slobode i čuda, kako reče Čarls Lojd. 

Proces rada nije jednostavan ni u jednom segmentu. Da biste vodili razgovor sa nekim potrebno je da saznate puno o njemu, preslušate mnogo muzike, vidite neki koncert. Potom, posebno ako sagovornika ne poznajete od ranije, treba pažljivo voditi razgovor, birati pitanja koja će ga motivisati, izbegavati opšta mesta, osetiti da li mu je prijatno ili neugodno. Konačno sledi mukotrpno transkribovanje (jako sam spor u tome), pa sažimanje i oblikovanje po meri medija u kome intervju objavljujete. 

No nema veće radosti nego kad vas poznanik pozove i kaže da je rešio da presluša nečiju muziku posle čitanja intervjua, ili da je došao na neki koncert jer je prethodno video intervju na televiziji. Ili kad vam predlože da izložite svoje tekstove na zidovima džez kluba. Ili, kad Peca Popović – zbog koga sam onog 10. oktobra 1979. godine otišao da čujem Kleptona u Pioniru umesto da kod kuće gledam trijumf plavih fudbalera u Valensiji – napiše o tome prikaz u novinama. 

Zahvalnost dugujem: umetnicima koji su me svojom divnom muzikom inspirisali da zavolim džez; prvim urednicima Raši Petroviću, Stevi Markićeviću i Vladislavu Bajcu, kao i brojnim kasnijim, uz izvinjenje na predavanju tekstova u poslednji čas ili kašnjenju na emisije; celom timu oko TV Jazz Face; timu Beogradskog i Pančevačkog džez festivala; festivalskim promoterima i atašeima za štampu koji su intervjue iz knjige učinili mogućim. 

Posebnu zahvalnost dugujem recenzentima, Vojislavu Simiću, Milanu Vlajčiću i Vesni Roganović; prevodiocu Ivanu Andonovu, Melini Nikolić i Jasni Veselinović-Petrović (sele moja!) na pomoći oko transkripta u cajtnotu; svim fotografima koji su utkali svoje majstorstvo u stranice ove knjige; Peri Janjatoviću na drugarstvu, velikom poverenju i strpljenju; najboljem tehničkom uredniku na svetu Iliji Miloševiću; mojim roditeljima, Jugi i Zorki, i mojoj Dunji, malom mišu koji mnogo voli Orneta Kolmena. 

Vojislav Pantić

Rekli su o knjizi…

Preko 50 razgovora, sa preko 40 sagovornika po mnogo čemu nadmašuju granice konvencionalnog žurnalizma. Autentični, dokumentaristički, elokventni i vispreni dijalozi predstavljaju ne samo uzbudljive (auto)portrete ovih nesvakidašnjih, genijalnih „faca”, nego i svojevrsni dosije svih njihovih kreativnih „ludila” i zlatni rudnik enciklopedijskih podataka za svaku buduću istoriju i teoriju džeza. (…) Ponekad ni perfektno poznavanje biografije (…), ni mudra pitanja, nisu dovoljni da prizovu onu vibraciju kojom su one prave novinarske „seanse” prožete. Našem autoru, matematičaru po struci, džezeru po vokaciji, to uspešno polazi za rukom. Ponekad uz pomoć onog što nazivamo darom, srećnim nadahnućem, posvećeništvom. Ili pak, samo njemu znanom alhemijom. 

Vesna Roganović

Svojom obuhvatnošću, temeljnošću i znalačkim pristupom, knjiga Jazz Face je biser među retkim knjigama u svetskoj publicistici posvećenoj ovoj „najvažnijoj muzičkoj struji 20. Veka” (Igor Stravinski). Ona pregledno pokriva novije doba, sve do današnjih dana. Zamašan niz portreta-intervjua uz izuzetnu kritičku evaluaciju obuhvata vrhunske inovativne muzičare (…) Pantićevi razgovori deluju autentično i znalački u svakom trenu. Posle svakog od ovih blistavih portreta ovaj čitalac dobija želju da odmah oslušne ove muzičare. (…) To nisu samo džez face, već i Lice Džeza! To lice ima hiljadu sazvučja, što je u biti džeza i fascinacije njegovom raskošnom nepredvidljivošću.

Milan Vlajčić

Pošto Voja nije profesionalni muzičar, on može da se oslobodi i o džezu sudi van akademskih okvira. On je, međutim, slušajući ogroman broj muzičara – više nego što je iko od nas čuo u svojoj karijeri – stekao osećaj šta je dobro u muzici, intuicijom procenjujući vrednosti koje će odabrati da predstavi svojoj publici. Po tome me Voja podseća na Vilisa Kanovera, legendarnog voditelja emisije Jazz Hour Glasa Amerike. Ni Kanover nije bio muzički obrazovan, a svojim delanjem i pravim stavovima prema džezu uspeo je da milione ljudi širom sveta uputi da slušaju i zavole ovu muziku.

Vojislav „Bubiša“ Simić

Džez muzičari su takva sorta da im nikad ne manjka kreativnosti. Smelo i hrabro, umeju od običnog trenutka da naprave čaroliju za pamćenje. Voja je uporni i dosledni lovac upravo na ta čuda. Neka viša pravda je htela da sarađuje i u beogradskom nedeljniku koji je pre šezdeset godina obnarodovao misao svog autoritativnog muzičkog kritičara: „Džez kao muzika nedostojne vrste pobuđuje najniža animalna osećanja kod slušaoca”. Zbog takvih tekstova, muzičarima i slušaocima su sekli pantalone, nazivajući ih izdajnicima. Danas smo ponosni na džez pionire koji su omogućili da se uspostavi ozbiljna scena, obrazuju vrhunski muzičari, formira rafinirani auditorijum, ali i čuvari vatre poput gospodina Pantića. (…) Nije mala umetnost pisati o velikoj umetnosti. 

Petar Peca Popović

VOJISLAV PANTIĆ

Matematičar, džez kritičar i promoter, Vojislav Pantić rođen je 1965. godine u Beogradu, gde je završio Matematičku gimnaziju i pohađao Srednju muzičku školu „Dr Vojislav Vučković” na Odseku za klavir. Diplomirao je na Matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je odbranio i magistarsku tezu iz geometrije Teselacije na torusu. Zaposlen je u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. 

Od 1983. do 2011. godine radio je na Beogradu 202 (emisije Linija za džez i bluz, Sav taj džez i Indeksovo radio pozorište), a od 1997. do 2003. i na Radio Pančevu (Voz za džunglu i Uvozni intervju). Danas je aktivan na Radio Beogradu 2, kao autor emisije Jazz scena i muzički kritičar, kao i predstavnik RTS za džez u Evropskoj radiodifuznoj uniji. 

Na Trećem kanalu RTS bio je angažovan od 1995. do 2003. godine. Tu je 1999. godine započeo autorski serijal Jazz Face, koji je kasnije emitovan na drugim programima RTS. Ukupno je prikazano oko 150 epizoda ovog serijala, u formi intervjua sa džez umetnicima. Pantić je bio i prvi muzički urednik TV Politika, a sarađivao je i sa NTV Studio B i TV Pančevo.

Članke o muzici objavljivao je u preko trideset štampanih medija, među kojima su Politika, Naša Borba, Vreme, NIN, Novi reporter, Evropljanin, TV Novosti, Rock, Pop-rock, Jazz, Vreme zabave, XZ, Student, Status, Novi zvuk, Gradina, Etnoumlje. Od 2009. godine je autor nedeljne kolumne Džez skice u Kulturnom dodatku Politike. 

Izveštavao je sa vodećih evropskih džez manifestacija (North Sea Jazz Festival, Jazz A Vienne, Umbria Jazz, Jazzfestival Saalfelden, Heineken Jazzaldia, Pori Jazz…), najčešće kao jedini akreditovani novinar iz SFRJ, SRJ ili Srbije. Realizovao je preko dve stotine intervjua sa velikanima svetskog i domaćeg džeza. 

Autor je osamdeset odrednica u Leksikonu SOVA (2012), kao i eseja o Jazzu u Srbiji i Balkanskom džezu u enciklopediji Muzika (2015). Urednik je monografije 20 godina Pančevačkog Jazz Festivala (2018) i autor brošure Beogradski Jazz festival 1971–2017 (2018). Priredio je i izložbe Džez skice (2015, izbor štampanih tekstova) i Jazz u Beogradu (2019). 

Promoterskim radom se bavi od 1985. godine. Bio je umetnički direktor Beogradskog džez festivala (2005–2013), Pančevačkog Jazz festivala (2014–2018, trenutno je stručni konsultant ove manifestacije) i Beogradskih dana bluza (1988), između ostalog. Godine 2018. ponovo je izabran za umetničkog direktora Beogradskog džez festivala. 

Producirao je kompilacijski album Belgrade/The Blues/Today, Vol. 1 (PGP RTS, 1994). Pokrenuo je, i bio urednik izdanja produkcije Metropolis Jazz (2016–2019), objavivši četrnaest albuma domaćih džez izvođača. 

Pantićeva prva knjiga Jazz Face (Dallas Records, 2019) sadrži preko 50 intervjua sa 46 džez umetnika obavljenih od 1991. do 2015. godine. Među facama su: Čarls Lojd, Ahmad Džamal, Džo Lovano, Majkl Breker, Marija Šnajder, Bred Meldau, Džo Zavinul, Pet Metini, Rudreš Mahantapa, Esperanca Spolding, Anri Teksje, Enriko Rava, Duško Gojković, Mića Marković i Lala Kovačev, između ostalih. Opremljena je sa preko 150 fotografija renomiranih autora iz Srbije i inostranstva. Realizaciju ovog izdanja je podržao SOKOJ – organizacija muzičkih autora Srbije, na konkursu Fonda za kulturna davanja 2018. godine.