Trube
Dragoslav Stanisavljević “Fredi” • Marko Đorđević • Vladimir Krnetić • Nemanja Banović
Tromboni
Nemanja Zlatarev • Kosta Vukašinović • Miloš Radonjić • Ivan Platner
Saksofoni
Maksim Kočetov • Ljubiša Paunić • Kristijan Mlačak • Aleksandar Jaćimović • Tihomir Jakšić
Ritam sekcija
Ivan Aleksijević • Goran Potić • Milan Pavković • Miloš Grbatinić
Dirigent
Ivan Ilić
Duško Gojković
Duško Gojković, najznačajniji džez trubač na prostoru bivše Jugoslavije, kompozitor, aranžer i bend lider.
Rođen je 1931. godine u Jajcu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Na Muzičkoj akademiji u Beogradu studirao od 1948. do 1953. godine. Kao mladić, svirao je sa nekoliko manjih džez sastava u Beogradu, a kada se kao osamnaestogodišnjak pridružio Big Bendu Radio Beograda, već su ga smatrali za talentovanog mladog džez solistu koji je već dobro čitao note. U Nemačku odlazi 12. 09. 1955. sa samo 7$ u trubi. Dva dana kasnije, svira svoj prvi džem sešn i ubrzo postaje sastavni deo nemačke džez scene u usponu.
Prvu ploču snimio je 1956. godine i nastupa na čuvenom Frankfurtskom džez festivalu. Novembra iste godine, tokom koncerta u džez klubu Studio 15, u kome je Gojković nastupao izvesno vreme, desio se prvi susret sa legendandarnim Majlsom Dejvisom koji imao simboličan karakter za mentalitet oba muzičara. Posle koncerta u Nemačkom muzeju, na kome je nastupao i “Modern Jazz Quartet” desilo se malo čudo. Gojković je svirao solo na bini džez kluba, a na vratima kluba, pojavio se Majls Dejvis. Ne samo da je došao u klub posle koncerta, što nije bio čest slučaj, nego je Majls izašao na binu zajedno sa Persi Hitom, njegovim basistom, premda je bilo poznato da Majls ne svira na sešnima. Gojković je povodom toga rekao: „Bio sam presrećam, hteo sam da sednem i da slušam, međutim, pozvao me je da sviram. Ni danas ne mogu da opišem svoje ushićenje, šta mi je značilo da stojim na bini sa ovim superstarom”. I ne samo to, Dejvis je pozvao Gojkovića za svoj sto i krenuo je razgovor. Majls je pitao Duška kada će doći u Njujork, na šta mu je Duško odgovario da nema smisla da mladić sa Balkana dođe u grad sa pet hiljada trubača, a da pri tom nikoga i ne poznaje. Majls je iz džepa izvadio cedulju, napisao broj telefona za kojeg je znao samo mali broj ljudi i dao Dušku uz komentar: „Sada znaš mene. Za početak to ti je dovoljno”.
Nakon jednogodišnjeg boravka u Minhenskom Big bendu Maksa Gregera, u kome je bio praktično jedini džez muzičar, Duško je prihvatio poziv za angažman u vodećem evropskom džez orkestru Kurta Edelhagena. Sa Gojkovićem, zajedno u Edelhagenov orkestar, došao je još jedan Beograđanin, Mile Pavlović, na mesto “lead” trubača. Aranžeri su bili Rob Pronk, Frensi Boland, Džimi Djukar… a repertoar orkestra bio je zasnovan na pravoj džez atmosferi. Edelhagen nije propuštao prilike da Gojkovića predstavi kao solistu i pružio mu je šansu da se predstavi široj javnosti, pre svega zbog njegovog tehnički savršenog sviranja. Tokom više od četiri godine boravka u Edelhagenovom orkestru snimljeno je mnogo značajnih albuma, a brojni važni solisti su nastupili sa ovim bendom.
Već 1958. stiglo je obaveštenje da je Duško Gojković izabran za člana Njuport International Youth Band-a. Njuport je bila magična reč, ostvarenje sna, odlazak u grad koji je bio svetski centar džeza svake godine, ali i ostvarenje Duškovog dugogodišjeg sna − prvog odlaska u kolevku džeza, u Ameriku. Period 1958−1961. predstavljao je vreme Gojkovićeve izuzetne popularnosti u Nemačkoj. Redovno je dobijao Nacionalnu nagradu kritičara za svoj instrument. Ređali su se nastupi i snimci sa brojnim važnim bendovima i imenima tog vremena.
Prva ploča pod Gojkovićevim imenom “Duško Gojković Internacionalni Džez Oktet” snimljena je 14. 02. 1961. i bila je izdata za tadašnju Jugoslaviju, ali s etiketom u okviru Radio Televizije Beograd. Na tom snimanju, bila je okosnica budućeg Klark–Boland Big Benda, na kojoj su bili čuveni Frensi Boland i Keni Klark. Ubrzo posle ovog snimanja, sa sličnom postavom snimljen je i novi materijal, a kasnije je objavljen album sa ova dva snimanja pod imenom “Golden Eight” i “Blue Note”.
Gojkovićeva ljubav prema Big Bendu, o čijem zvuku je stekao jasnu predstavu još u vremenu dok je svirao u orkestru Radio Beograda, a potom se zadržala kod Edelhagena, značila je pre svega podstrek da počne se usavršavanjem, da krene da piše svoje aranžmane i komponuje originalnu muziku.
U septembru 1961. stiže obaveštenje o prijemu na najbolju školu džeza na svetu − Berkli. Ne samo da je bio primljen, već je dobio stipendiju Dejv Brubeka za školovanje na Berkliju. Odmah po dolasku na Berkli, zbog iskustva i predznanja koja je već imao, upućen je na “fast class” za kompoziciju i aranžiranje. Uz čitav niz izuzetnih predavača, naročito trubača Herba Pomeroja, velikog aranžera, naučio je kako se pišu aranžmani za Big Bendove i kako se svi instrumenti dovode u sklad. Gojkovićevom obrazovanju je naročito odgovaralo što je trubač sjajnog, velikog tona, Džek Viver, posebno brinuo o duvačima na Univerzitetu.
Svestan da je kratko vreme, koje je stipendija omogućavala, morao da iskoristi optimalno i na pravi način, Gojković je na studijama bio izuzetno skoncentrisan i nije propuštao nijedno predavanje svojih profesora i predavača koji su zaista bili majstori svog posla. Nastavni plan je uključivao najsitnije detalje komponovanja, aranžiranja za Big Bend, pisanja filmske muzike. Koliki značaj je Gojković pridavao svom obrazovanju, govori i to da je zbog odluke da stipendiju iskoristi u potpunosti, tokom studija odbijao ponude Kaunt Bejzija, Sten Kentona i velikog Djuka Elingtona da se priključi njihovim orkestrima. To naravno nije bilo lako, ali se zarekao da će po završetku studija prihvatiti prvu ponudu koja mu se bude pružila.
Po završetku studija, u vreme kad se pripremao da se vrati u Nemačku, pozvao ga je poznati kanadski trubač i bend lider Mejnard Ferguson da zameni Rolfa Eriksona koji je napustio bend da bi se pridružio Djuku Elingtonu. Duško je prihvatio Fergusonovu ponudu i pratio ga je kao drugi solista. Tako mu se ostvarila želja da teorijsko znanje stečeno na studijama, počne da primenjuje na američki džez i sa Fergusonovim bendom 1963. godine vraća se na Džez Festival u Njuportu. Časopis “Džez podijum” tada je zabeležio da je dvoboj truba Fergusona i Gojkovića na numeri “Fox Hunt” bio izvanredan, da se Gojković posle studija pretvorio u pravog majstora trube i da će se njegovi prijatelji u Nemačkoj iznenaditi kada ga budu ponovo čuli. Fergusonov bend je konačno raspušten 1964. godine. I iz ove faze postoje dva LP-a “Come blow your horn” i “The New Sound of Maynard Ferguson”, oba za etiketu „Cameo“.
U leto iste godine, Gojković je prešao kod Vudija Hermana u njegov orkestar i već narednog jutra, bio u autobusu koji je vozio bend u Nevadu. Iz prve nedelje boravka u Hermanovom bendu (preciznije 09. 09. 1964.godine) datiraju neverovatni snimci “The Swinging Herman Herd Recorded Live” i “Woody’s Bigband Goodies”, oba u izdanju „Filipsa“. Ovi albumi su značajan dokument o početku jedne uspešne saradnje. Iz Gojkovićevog pera, uz podršku i podsticaj samog Hermana potiču i numere “Woody’s Whistle”, kao i aranžman kompozicije Beni Golsona “I remember Clifford”. Herman ne samo da je podsticao Gojkovića da piše i komponuje, nego je njegove aranžmane uvrstio u repertoar, potom ih i snimio. Gojkovićeva dela ostala su na repertoaru Hermanovog benda i kada je Duško napustio orkestar. Gojković je kasnije kao član Hermanovog benda ponovo nastupio na Njuport Festivalu, a gostovao je i na Festivalu u Montreu. Pored toga učestvovao je u snimanju albuma “My Kind Of Broadway”, “Woody’s Winners” i “Woody Live East and Wess” sve za „Columbia Records“, kao i “Basin Street West” i “Live in Antibes”. Sa Hermanovim orkestrom bio je na turneji, koju je organizovao američki Stejt department po afričkim zemljama i jednom delu Istočne Evrope koja je trajala više od tri meseca. Posle 10 godina, Gojković je sa Hermanom 1965. godine u okviru te turneje posetio i Beograd.
Tokom četvorogodišnjeg boravka na američkoj džez sceni, Gojković je sasvim izvesno doživeo više nego većina njegovih evropskih kolega u celoj karijeri. Još u doba bostonskog perioda, Duško je imao svoj prvi kombo u bostonskom periodu sa Tonijem Vilijamsom, Sadao Vatanabeom i Džonom Nevsom. Tokom boravka u Njujorku, po mnogobrojnim klubovima grada, svakodnevno je imao susrete sa zvezdama: Art Farmerom, Jusufom Latifom, Zutom Simsom, a sa Slajd Hemptonom je razvio prijateljstvo koje je bilo više nego samo muzičko. Jedan sešn sa Klark Terijem u kome su obojica svirali fliglhornu i danas je nezaboravan za Duška. Uticaj i pomoć Klark Terija sa kojim je svirao u Njujorku, jednako su važni kao Majlsovi i Gilespijevi. Duško je Dizija Gilespija upoznao kasnih pedesetih u Frankfurtu, koji je na svako Gojkovićevo pitanje imao odgovor. Kako sam Gojković kaže: „Mogao sam ga nazvati u pola noći, probuditi iz sna, uvek je bio raspoložen da ti objasni ono sa čim nisi mogao da izađeš na kraj”.
U želji da snima pre svega vlastitu muziku, Duško se zajedno sa Salom Nistikom vratio u Evropu, leta 1965. Njegov prvi bend, zvao se Inernational Jazz Quintet u kome su pored Duška i Sala bili i Žorž Grunc, Džimi Vudi i Klaus Vajs. Svakako, jedan od međaša u karijeri bilo je snimanje za LP “Swinging Macedonia”, avgusta 1966. godine u Kelnu. Izdavačka kuća je bio „Filips“, a partner je bio i džet-set magazin „Twen”. To je bila prilika da Gojković ostvari svoje dugogodišnje zamisli o „Balkan džezu”. Pijanista Mel Voldron, Natan Dejvis za tenor saksofonom, Edi Busnelo na alt saksofonu, bubnjar Kejs Si, kao i basista Peter Trunk, kreirali su afro-američko-evropsku mešavinu džeza koja je otvorila nove kulturne svetove i horizonte.
Slede brojni mali sastavi koje Gojković vodi, učešće u praizvedbi džez opere „The Visitation” Gintera Šulera, aprila 1967, u Državnoj operi u Hamburgu. Šuler je mali džez sastav postavio nasuprot Simfonijskom orkestru. Opera je jula 1967. izvedena u Metropoliten operi u Njujorku gde je Duško takođe svirao trubu. Slede godine u kojima su se Gojkovićeve aktivnosti proširile po čitavoj Evropi. Bio je rado viđen gost na svim festivalima, u klubovima i često je nastupao sa radio orkestrima. Jedan od važnih trenutaka je nastup na Džez festivalu u Cirihu sa “Internetional Festival All Star Big Bend” koji je snimljen uživo, pod vođstvom Žorža Grunca, u kome su, pored Duška, učestvovali i Art Farmer, Beni Bejli, Franko Ambrozeti, Slajd Hempton, Džigs Vigam, Oke Peterson, Albert Mangelsdorf, Leo Rajt, Hajnc Bigler, Herb Geler, Dekster Gordon, Don Bajas, Sahib Šihab, Isla Ekinger i Toni Inzalako. Svo vreme, aktivan je i Kvintet Duška Gojkovića koji je bio veoma živ, prohodan i kvalitetan ansambl.
Idealno tlo za ostvarenje Gojkovićevih snova o džezu uopšte, posebno onih o Big Bendu, bio je Klark Boland Big Bend. To je bio jedini orkestar te veličine koji je opstajao u Evropi bez državne pomoći. Bio je to skup najčuvenijih solista savremenog džeza tog vremena: Beni Bejli kao prva truba, Idriz Salimen, Derek Votkins, Toni Fišer, Džimi Djukar, Art Farmer, Keni Viler, Duško Gojković i Mile Pavlović, Oke Person, Net Pek, Erik Van Lir, Džoni Grifin, Roni Skot, Toni Kou, Sahib Šihab, Derek Hambl, Džon Surmen, Fets Sadi, Džimi Vudi i kasnije Roni Metjuson, Keni Kler kao drugi bubnjar i naravno Keni Klark i Frensi Boland. Uskakali su i Fil Vuds, kao i veliki Sten Gec. Lista solista takođe je bila impresivna: Dizi Gilespi, Karmen Mekrej koja je otpevala i snimila Gojkovićevu kompoziciju „A Handful Of Soul”. Gojković je bio član ovog all star ansambla više od pet godina i taj period svoje karijere je smatrao jednim od svojih muzičkih vrhunaca. Duge turneje benda širom Evrope, besprekorne kritike, poređenje sa najznačajnijim Big Bendovima, 11 albuma na kojima je učestvovao Duško, neprocenjivo su nasleđe ovog orkestra.
Po povratku iz Amerike, Gojković je živeo u Kelnu, u kome je radio i “Duškov Džez Studio” sve do novogodišnje noći 1968. godine. Radio Keln je svakog meseca dolazio na snimanje uživo, jer su zidovi bili zvučno izolovani pa su tehnički uslovi bili bliski studijskim. Svakako je ovaj Klub u Ahenerštrase u Kelnu, podstakao razvoj džeza i bibapa u širem rajnskom području, a značaj Kelna kao vitalne džez metropole se za samo nekoliko meseci iz temelja promenio.
Bilo je vreme za Minhen. A džez i Minhen neraskidivo su povezani za klub Domicil, po opštem mišljenju, najbolji klub na evropskom kontinentu. Domicil je odisao elektrizirajućom atmosferom, pune kreativne napetosti i duha koji je Duško naučio da poštuje i voli još tokom njujorških dana. Prirodno, Duško Gojković bio je jedan od stubova (sa brojnim muzičkim istomišljenicima), tog kluba koji je u 15 godina postojanja pružio nezaboravne koncerte i postavio temelje legendarne minhenske džez scene. Gosti kluba bili su i Fredi Habard sa svojim Sekstetom, Džoni Grifin, Keni Dru, Big bend Ted Džons/Mel Luis sa Di Di Bridžvoterom, Džon Hendriks, Tete Montoliju koji je ubrzo postao i pijanista kuće, Džon Hendriks, a važno je pomenuti i Rhythm Combination & Brass Petera Helbocajmera koji je snimio debitatnski LP upravo u Domicilu, na kojima su zabeležena i dva Gojkovićeva sola.
Duško Gojković, Don Mez i Olaf Kibler upotrebili su svu snagu da nagovore ostale brojne veličine da dođu u bavarsku metropolu na Izaru u cilju oživljavanja scene. Beni Bejli, Džimi Vudi, Mel Voldron, Bobi Džons, Čarli Antolini, Rik Kifer, Al Porsino, Rik Keler, Rik Holander su samo deo imena koji su učestvovali u stvaranju minhenske džez scene. Iz ove jedinstvene i eksplozivne mešavine, proistekao je niz značajnih projekata u kojima je često učestovao i Duško Gojković.
I u najtežim vremenima za džez muziku, u trenutku pretvaranja, kako kaže Ernst Kifer, vlasnik Domicila, “džeza u beskrvnu umetničku formu”, ostale su zapamćene i njegove reči da “Duško Gojković nikada nije skretao sa svog puta”.
Od kraja šezdesetih godina, Gojković je rado i često gostovao u tadašnjoj Jugoslaviji, kako sa različitim malim sastavima tako i kao gost solista radijskih Big Bendova u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Novom Sadu. Izvanredan rezultat saradnje sa muzičarima iz tadašnje Jugoslavije, bio je sastav “Trumpets And Rhythm Unit”. Pored Lale Kovačeva, sa kojim je osnovao sastav za koji je napisao sve aranžmane, članovi su bili Stjepko Gut, Ladislav Fidri, Petar Ugrin, povremeno i Goce Dimitrovski, Nikola Mimo Mitrović, Krešimir Remeta i Borislav Bora Roković, koji je imao takođe dugogodišnju uspešnu karijeru u Nemačkoj.
Gojkovićev najveći poklon minhenskom džezu, bio je „Munich Big Band”. Naravno, misao da osnuje sopstveni Big bend, Gojkovića nije napuštala od odlaska iz orkestra Vudija Hermana. Početak je bio u diskusijama sa kolegama za šankom Domicila i da bi bilo dobro imati jedan “rehearsal” bend. Za kratko vreme, na nedeljne probe u Domicilu, dolazilo je više muzičara nego što je bilo potrebno. Duško se poletno bacio na posao i napravio svoj prvi džez orkestar. Kako je sedište bilo u Minhenu, jezgro su činili muzičari koji su živeli u Minhenu: Olaf Kibler, Isla Ekinger, Džo Naj, Čarli Antolini… Često su dolazili i umetnici iz drugih gradova: Ajk Van Rojen, Bari Ros, Rik Kifer, Peter Helbocajmer… a Rik Kifer, januara 1970, predlaže debitantski koncert ovog mladog orkestra u Domicilu. Gojković je naravno, prihvatio taj predlog.
Većinu aranžmana napisao je Gojković, ali su u stvaranju repertoara učestvovali i Peter Helbocajmer, pa čak i Slajd Hempton koji je bio čest gost solista. Bend je svoje konačno ime „Munich Big Band” dobio za turneju u Istočnoj Evropi u organizaciji Gete Instituta, 1971. Bend je radio na okupu do 1976. kada se Gojković posvetio sopstvenoj karijeri. Poslednjih 10 godina, Gojkovićev “Munich Big Band” povremeno nastupa u minhenskom klubu Unterfahrt.
Drugo orkestarsko uporište Duška Gojkovića bio je Omladinski Big Bend Bavarske, čije je preuzimanje za Gojkovića bilo i čast i obaveza. Orkestar je preuzeo na predlog Riharda Videmana, 1987. godine. Životni uspesi koje je Gojković postizao u radu sa mladim ljudima koji su od entuzijasta postali pravi muzičari, ispunjavali su ga zadovoljstvom. I ne samo to. Klark Teri je Dušku puno pomogao prvih godina u Americi. Jednom prilikom, pitao je Klarka kako da mu se oduži. Veliki Klark je samo rekao: „Prenesi baklju dalje”. Prenošenje i predavanje baklje bile su i jesu i danas, jedna od misija umetničke karijere Duška Gojkovića. Bavarski Omladinski Big Bend je pod Gojkovićevim vođstvom nastupio zapaženo više od 40 puta, snimio jedan CD, a 1993. godine vođenje ovog orkestra Gojković je predao prijatelju, kolegi i članu orkestra Haraldu Rušenbaumu.
Od sredine devedesetih, Gojković je imao 11 uspešnih i zapaženih turneja u Japanu, na kojima je bio sa različitim sastavima i brojnim muzičarima iz Japana. Diskografija albuma snimljenih u Japanu je poprilično bogata i velika, jer je na svakoj turneji snimao barem po jedan CD.
Od brojnih albuma i bogate diskografije od preko 150 albuma, od kojih je preko 30 snimljeno pod Gojkovićevim imenom, važno je pomenuti, pre svega:
– Sa tridesetpetočlanim orkestrom Severno Nemačkog Radija u Hanoveru (bez gudača) i džez kvartetom, u kome su pored Gojkovića bili Bora Roković, František Ulir i Bruno Kasteluči, 1992. godine. snimljen je album „Balkan Blues” koji je izdala „Enja Records“ i spade u kultne snimke naših dana. Ovo delo prvobitno je izvedeno kasnih sedamdesetih pod naslovom “Sketches Of Yugoslavia”, ali kako Jugoslavija više nije postojala, svita je promenila ime.
– Godinu dana kasnije, snimio je LP/CD „Soul Connection” u Njujorku sa apsolutnim njujorškim kremom džeza u produkciji „Enja Records“. Na albumu su, pored Gojkovića, svirali Džimi Hit, Tomi Flanegan, Edi Gomez i Miki Roker. Album je dobio sjajne kritike, nagradu nemačke diskografske industrije i postigao je neuobičajeno visoku prodaju za jedan džez album.
-Već 1994. sledi “Be Bop City”, snimljen takođe u Njujorku sa Ralf Murom, Ejbraham Bartonom, Keni Baronom, Rej Dramondom i dugogodišnjim Gojkovićevim saradnikom i prijateljem Alvinom Kvinom.
– Slede najvažniji Gojkovićevi albumi „Balkan Connection”, „Balkan Blue” – CD 1 na kome svira, dugogodišnji Duškov muzički istomišljenik i jedan od najznačajnijih džez muzičara iz Italije, Đani Baso. Potom „In My Dreams”, „Rivers Of Happines” – feat. Duško Gojković, „Samba Do Mar”, „Samba Tzigane”, „A Handfull O’ Soul” sa internacionalnim all star big bendom, „Five Horns And Rhythm” sve za „Enja Records“. „Balkan Project” koji je izašao samo u Srbiji, sa Soul Connection Big Bendom, na kome su snimljene Gojkovićeve Balkan džez kompozicije u aranžmanima za Big Bend.
– Album „Brandenburg Concert Duško With Strings” sa gudačima Simfonijskog orkestra iz Brandenburga na kome su se našle Gojkovićeve kompozicije u aranžmanima Piter Kinga za gudače i džez kvintet izašao je 2013. godine, a godinu dana kasnije, u Srbiji, pojavio se album „Latin Haze” snimljen sa Big Bend RTS − ovaj album je 2015. objavila „Enja Records“, sa izdanjem u Japanu. Na ovom albumu, objedinjenje su Gojkovićeve kompozicije u latino-džez stilu. Ovo je prvi album sa Big Bendom RTS koji je Gojković snimio, i dao je jasnu poruku o visokom nivou ove generacije orkestra u kome je započeo karijeru.
Nagradu za životno delo “ECHO JAZZ AWARD” Gojković je dobio 2014. u Hamburgu, a godinu kasnije Gojkoviću je dodeljena Muzička nagrada grada Minhena u kome živi i koja se dodeljuje svake tri godine za odavanje poštovanja muzičarima ili institucijama od izuzetnog značaja za grad Minhen.
Nije neodmereno napisati da je Duško Gojković umetnik, koji je svojim načinom života i svojim velikim muzičkim delom ovekovečio suštinu umetnosti koja je, kad je on u pitanju, uvek bila nadnacionalna.
Big Bend RTS
Big Bend RTS je osnovan 1948. godine pod imenom Zabavni orkestar Radio Beograda u formaciji revijskog orkestra, da bi 1954. godine odvajanjem gudačkog ansambla započeo rad kao veliki džez orkestar (Big Bend).
Dugi niz godina, orkestar su predvodili eminentni dirigenti, kompozitori i aranžeri: Mladen Bobi Guteša, Vojislav Bubiša Simić, Zvonimir Skerl, Milivoje Mića Marković, Duško Gojković i Stjepko Gut.
Tokom rada i stvaranja orkestar je dobio izuzetne nagrade i priznanja.
Na Džez Festivalu u Žuan Le Penu 1960. godine naš ansambl je osvojio prvu nagradu. Posle svoje prve turneje 1957. godine, orkestar je nastupao na poznatim svetskim festivalima (Tel Aviv, Montre, Marsej, Solun, Minhen), na nekoliko UNICEF koncerata (Beograd, Pariz, Ženeva) i uvek sa izuzetnim uspehom i vrlo pohvalnim kritikama.
Tokom godina, sa orkestrom su nastupale najveća svetska imena džez muzike kao što su: Klark Teri, Beni Golson, Džoni Grifin, Majnard Ferguson, Toni Skot, Džerom Ričardson, Erni Vilkins, Alvin Kvin, Redži Džonson, Edi Henderson, Henk Mobli, Džon Hendriks, Roj Hargruv, Bred Lili, Dajana Šur, Don Menza, Stiv Ture, Roni Kjuber, Rendi Breker, Džon Fedis, Čak Findli… a takođe i zvezde svetskog šou biznisa kao što su: Rej Čarls, Deni Kej, Džozefina Bejker, Mirej Matje, Enriko Masias, Frida Lingstad (ABBA) itd…
Od diskografije bi izdvojili studijske albume:
„Džez orkestar Radio Beograda 1948-1978“, „Muzika moje mladosti“, Stjepko Gut & Big Bend RTS „Afro Balkanske skice“, „Vili Johans i Big Bend Radio Beograda“, „Big Bend Radio Beograda – 75 godina Radio Beograda“, „Karavan“, „Its tajm for Džez“, „Svit Lav“, Duško Gojković & Big Bend RTS „Latin Haze“, Big Bend RTS „Balkan Soul“…
Orkestar je iznedrio plejadu vrhunskih solista koji su danas poznati i priznati u svetu (Mile Pavlović, Bora Roković, Duško Gojković, Lala Kovačev, Stjepko Gut).
Big Bendom RTS-a danas diriguje Ivan Ilić.